Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Šamar

Hajde da budemo fer. Retko ko od nas nije nikada nikoga udario. Retko nije poželeo, bar, da nekoga prebije. Retko nije, s razlogom ili krajnje iracionalno, nekoga mrzeo i želeo mu sve najgore.

Obični smo ljudi, gutamo nezadovoljstva, bes, traume, frustracije, živimo sa njima, i dogodi se, i to vrlo često, da sve to izleti, eksplodira i da nekoga povredimo. Verbalno, fizički, bilo kako, posledice su uvek iste. Naneli smo bol drugom živom biću.

I kada se to tako postavi, ono što je Dragan Bjelogrlić uradio Gagi Antonijeviću - a izudarao ga je, dok je ovaj sedeo, i sve je to uredno snimljeno - može da bude objašnjeno (bez da se opravda), pogotovo ako hoćemo da se bavimo istraživanjima duše, i igramo se psihoanalize, razmišljamo o sociološkim i drugim uzrocima, tražimo način da sve, pa i ozbiljne svinjarije, stavimo u neki okvir.

Ono što, posle svega, nije podložno nikakvom objašnjenju, jeste reakcija. I pojedinaca, i celog društva.

Pri tom je reakcija društva važnija, jer ona, u krajnjoj liniji, nameće neka pravila ponašanja pojedincima, tera ih da ih slede, poštuju i prilagode im se.

Uostalom, zar upravo veliki deo našeg društva (medija) ne traži svaki dan, na svakom mestu, da se u ovoj zemlji iskoreni nasilje, da se izgrade institucije, da sudovi i tužilaštva rade svoj posao, da nema nedodirljivih...

Zar nije i sam Bjelogrlić jedan od tih koji tvrde da se zalažu za tu postavku, za ukidanje "zverinjaka", za drukčiju, bolju i pravedniju Srbiju?

I kako je onda moguće, da upravo taj deo društva ni jednog sekunda ne zatraži, od samog Bjelogrlića, da uradi ono što se, u normalnim društvima, posle takvih događaja radi?

Da učini ono što je učinio, primera radi, Vil Smit, koji je, takođe pred kamerama, usred dodele Oskara, ošamario svog kolegu Krisa Roka.

Fonet/Milica Vučković

I moguće je da je i Vil Smit imao potrebu da sve prećuti, da nikako ne odgovara, da se, što bi rekli, napravi lud, ali nije mogao.

Društvo je tražilo odgovore, i on je, tri meseca posle šamara, seo pred kamere, bez smeškanja, ili ironije, i vrlo ozbiljno saopštio, istom tom društvu:

Pod jedan da se izvinjava. I Krisu, i njegovoj porodici, majci, bratu.

Pod dva, da ni jedan deo njega, posle svega, ne misli da je uradio nešto ispravno, niti da je šamar bio opravdan način da se odgovori na nepoštovanje ili uvredu.

Pod tri, da je svestan da je njegov postupak povredio ne samo Krisa, nego i mnogo drugih ljudi, te se zato izvinio i svojoj porodici, svima koji su bili na ceremoniji, nominovanima, dobitnicima nagrada, jer se svima, što bi rekli mi, u...o i u to veče i u život.

Pod četiri, saopštio je da mu je glavna trauma to što je tolike ljude razočarao, i da vreme provodi tako što se kaje, ali i da pokušava da se ne udavi u stidu, i u osećaju koji mu govori da je ispao g...o.

Pod pet, izjavio je:

"Ja sam čovek, i napravio sam grešku".

Cela izjava traje nekih pet minuta, i posledica je i činjenice da je Vil Smit, posle šamara, odmah izbačen iz Američke filmske akademije, zabranjeno mu je da narednih 10 godina prisustvuje njenim događajima, a Netflix i Sony su obustavili projekte u kojima je učestvovao.

Drugim rečima, društvo ga je nateralo da bude pristojan, da se pokaje, da se izvini, jer to društvo zaista neće da oni koji su tu da ga predstavljaju, budu mu izlog, promovišu nasilje.

To društvo, uz sve svoje mane, a ima ih sijaset, ne deli nasilje na dobro i loše, potrebno i nepotrebno, opravdano i neopravdano, već traži objašnjenje, pokajanje i kaznu, za svako nasilje, bez obzira na politička, verska i druga uverenja onoga ko ga je počinio.

Vrlo prosta stvar, kao što je isto toliko prosto, i prostačkije, to što je, upravo zahvaljujući ovom, našem društvu, njegovom delu koji se smatra elitnim, pravednim, i bogom danim, Dragan Bjelogrlić bio u stanju da, posle osude za teže delo od onog koje je počinio Vil Smit, izjavi sledeće:

"Današnja presuda je nastavak pritiska i torture koja se nada mnom vrši već godinama. Danas ste me nepravedno osudili, ali niste mi uzeli moje ideale, niste mi uzeli moju veru u ovo društvo, niste mi uzeli veru u ljude u Srbiji i njihovu snagu da se izbore za jedno pravednije društvo u kome ovakav progon pojedinca neće biti moguć. Idemo dalje".

Tanjug/Vladimir Šporčić

Niko, naime, od njega nije tražio da se ponaša drukčije. Niko iz Proglasa, niko iz opozicije, niko iz medija koji se kunu u istinu u pravdu. Glumci, reditelji, intelektualci koji o svemu imaju stav, u ovom slučaju su mirno sve prećutali, kao da ih se ne tiče.

A čovek je ladno izjavio: "Danas ste me osudili". I niko ne pita, izvini, ko su ti, presuditelji, koje pominješ u množini? Oni koji glasaju za Vučića? Oni kojima ne prija da gledaju kako nekoga biješ? Oni koji su protestovali protiv nasilja? Politički protivnici, ili budisti? SNS, ili Stranka slobode i pravde? Stop krvavim košuljama, ili Ne davimo Beograd, ni Beograđane? Gaga Antonijević i Vučić? Đilas i Marinika? Svi zajedno?

Takođe, tu je i pitanje, nepostavljeno, na deo izjave o veri u "ljude u Srbiji". Da li u te "ljude u Srbiji", koji će da se "izbore za jedno pravednije društvo, u kojem progon pojedinaca neće biti moguć", spadaju svi pomenuti, ili su neki u kategoriji "neljudi", pa možeš i da ih mlatiš? Njihov progon je opravdan, dozvoljen i čak i poželjan?

Čista sprdnja, sve zajedno.

Moguće, jer su ga podržali da to radi, baš oni koji tvrde da su protiv nasilja i zverinjaka. Baš kao što su ga podržali i da, ne tako davno, govori na protestu protiv nasilja, i pravi šale na račun celog incidenta. Baš kao što su dopustili da ga, na panelima, uz grohotan smeh okupljenih, veselo najavljuju kao levičara koji zna da udara s desne strane. Fenomenalno, nema šta. Da se zagrcneš od vrcave duhovitosti, na račun nekog ko je dobio batine.

Šta je drugo, posle te podrške i tapšanja po ramenu, bezočnog PR-a i reklame, moglo da se desi? Šta drugo Bjelogrlić da izjavi, osim da je kafanska tuča bila borba protiv diktature, da su njegove pesnice svete i revolucionarne, te da je šest meseci uslovne kazne, za nasilje - čist progon.

Niko od njega ništa drugo nije ni tražio, niti očekivao. Naprotiv, podsticali su ga, slavili, promovisali.

Pa šta će onda čovek. Da bude skrušen? Da Gagi uputi izvinjenje? Njegovoj porodici? Teško.

I u tome je sva razlika. Koliki smo mi Amerikanci, kakvi su nam standardi, toliki je i Bjelogrlić Vil Smit.

Dosta loš, pošto je Smit, ako je i glumio pokajanje, to uradio baš kako treba. Bjelogrlić je svoju nevinost odigrao amaterski, pogrešno.

Jedino što je u svemu dobro, jeste to što Bjelogrliću slabo da će ko verovati, ni u političkom angažmanu. Kao ni onima kojima nije palo na pamet da je trebalo da budu prvi koji će to što je uradio da osude. I da ga prisile da bude, ako ništa drugo, bar pristojan.

No, šta da se radi. Daleko je Amerika. Nastavite da plivate.