Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Važno je zvati se Jasmina

Imena luda nalaze se svuda; imena mogu da budu zanimljiva i indikativna stvar. U Bosni, primera radi, ako upoznate nekog ko se zove Jasmina, verovatnoća je, rekao bih, veća od 95 posto da se radi o Bošnjakinji. (U muškoj verziji imena – Jasmin – verovatnoća se dodatno približava broju 100.) U digresiji: verovaratno je samo u Bosni ime Elvira normirano kao „muslimansko“, a razlog je po svoj prilici u arapskoj zvučnosti prefiksa „El“. Iz sličnog razloga, valjda nigde osim u Bosni ne postoji ženska verzija anglofonog muškog imena Elvis – Elvisa.

Dok još nisam živeo u Srbiji, ali sam često dolazio, shvatio sam da je u samoj Srbiji ime Jasmina sasvim prirodno srpsko ime, mada je tome prethodila zbunjenost da se draga koleginica Lazić iz Smederevske Palanke zove Jasmina, a da s Bosnom nema nikakve veze. Uostalom, jedan slavni sarajevski pozorišni režiser, više nego rado viđen gost u Beogradu, čak je pisao i da je u kontekstu devedesetih godina prošlog veka, pesma „Jasmina“ Zdravka Čolića politički nekorektna?! Eh, o čemu je „u ovom strašnom času“ našao da piše ovaj Bazdulj, pita se možda čitalac, a pišem zapravo o najaktuelnijoj domaćoj političkoj temi. U vreme notornog incidenta u Narodnoj skupštini Republike Srbije od četvrtog marta ove godine, naime, nalazio sam se u Bosni, tačnije Republici Srpskoj, tačnije u Istočnom Sarajevu. S tamošnjim prijateljima sam, u kafani, pratio situaciju preko interneta i smartfona. U jednom momentu neko nam je pročitao vest kako je vinovnik jedne od najmučnijih scena tog pokušaja zasedanja srpskog parlamenta bio Žika Gojković, poslanik SNS-a, koji je flašom u glavu pogodio Jasminu Karanac, poslanicu Ljajićevog SDP-a. U tom trenutku, svi za stolom imaju šta da kažu. Kolega novinar kaže da će pisati tekst pod naslovom „Traktat o nepivskoj flaši“, dok drugi kolega dobacuje: „Kako znaš da nije pivska“? Jedan profesor pita ko je taj Žika Gojković, a ja odgovaram da je to neki bivši POKS-ovac koji je prešao u SNS. A ko je Jasmina pita drugi profesor, a ja kažem: Ma neka iz Rasimove stranke. Prvi profesor se opet javlja i kaže kako je bio siguran da je Rasimova stranka u koaliciji sa SNS-om, a svi mu u jedan glas kažu da je u pravu. Ja se opet javljam za reč i kažem da sam zbunjen i da ne kapiram zašto je čovek flašom u glavu gađao poslanicu koja mu je koleginica sa iste izborne liste i iz istog poslaničkog kluba. A onaj kolega novinar s početka, inače poznati šaljivdžija, kaže: „Bože, Muhareme, pa jasno je, taj Žika što je bio u stranci Dražinog sina Jasminu iz Rasimove stranke je, naravno, gađao iz razloga nacionalne i vjerske mržnje“. Smejemo se, malo i od muke, ali se ipak smejemo glasno.

Sa one strane Drine, naime, u centru pažnje javnosti je presuda Miloradu Dodiku. Ljudi se očigledno pribojavaju tenzija, a nije retko ni pominjanje mogućnosti novog rata. Ipak, na samom terenu, rekao bih, nema vidnih međunacionalnih animoziteta. U intervjuu jednom crnogorskom portalu, na pitanje da li će ova presuda poremetiti odnose Srba i Bošnjaka, rekao sam (da parafraziram, što bi rekao pokojni Bojan Tončić, samoga sebe, a u nedostatku boljih izvora) kako ne očekujem da ovo napravi neku posebnu pomutnju u srpsko-bošnjačkim odnosima te da su za budućnost tih odnosa važnije lepe slike zajedništva studenata iz Novog Pazara sa kolegama iz Niša i Kragujevca nego baština uglavnom već istrošenih političara.

U aktuelnom sazivu Narodne skupštine Republike Srbije nalaze se čak tri Jasmine. Dve od tri su stradale u navedenom incidentu. Dve trećine stradalih među 250 poslanika su Jasmine (Nastradala je i Jasmina Obradović za razliku od Jasmine Palurović). Statističari i matematičari mogli bi da izračunaju kolika je verovatnoća za takvu koincidenciju, ali ja ovo ističem samo kao ilustraciju činjenice da se u životu dešavaju i malo verovatne stvari.

Hoću da kažem, ponekad u životu, čak i političkom, vredi pokušati neku akciju koja ima vrlo malo izgleda za uspeh. Ali meni zaista nije jasno šta su poslanici opozicije koji su organizovali incident mislili da time mogu da postignu. Čak i da su mislili da njihov cilj, kakav god bio, ima vrlo male šanse da se dosegne, meni opet nije jasno šta je ovde mogao biti cilj. Gledano sa strane, to zaista deluje kao potpuno iracionalan čin. Rekao bih da je delovao loše i pogrešno čak i mnogima od njihovih tradicionalnih birača.

Vrativši se iz Bosne, ukazao mi se bizaran utisak. Možda je netačan, možda tek „psihološki snimak“ kratkoročnog stanja, ali rekao bih da su trenutno u svakodnevnom životu u Bosni manje međunacionalne tenzije između Srba i Bošnjaka, nego danas u Srbiji između Srba i Srba. U Bosni postoji zapaljiva retorika, postoje najave secesije i najave pravnog i oružanog otpora u slučaju donošenja takve političke odluke, ali, ponavljam da govorim o subjektivnoj impresiji, to ne obeležava toliko svakodnevni život takozvanih običnih ljudi. U Srbiji, nažalost, trenutni politički animoziteti u društvu glavna su tema privatnih i kafanskih razgovora kao i razlozi porodičnih i prijateljskih svađa. Uostalom, u najbanalnijem odvijanju svakodnevnog života, naročito u iskustvima roditelja dece školskog uzrasta, ovde i tamo trenutno postoje drastične razlike.

Uglavnom, na deeskalaciju ovde skoro niko više i ne poziva. Mnogi kao da s radošču iščekuju eskalaciju. I to bi, misle valjda takvi, kao u onoj legendarnoj Kavafijevoj pesmi, bilo neko rešenje.