Kolumna Ivana Radovanovića: O Lari i taocima

Kako krenu ovi revolucionarni vodvilji, mene napadne istorija, ne mogu da se odbranim, te, po ceo dan, prelistavam slavna dela o onim prethodnim predstavama, od Francuske, do Rusije.

I dosta inspirativno to deluje, te sam odlučio da dragoj opoziciji, aktivistima, krvožednim tviterašima, preprofesionalnim medijima i svim drugim koji u ovome vide priliku (kakvu god, za šta god), dam nekoliko jasnih predloga, kako bi prestali sa za.....cijom, i bili pravi revolucionari, u skladu sa jakobinskim i boljševičkim zakonima.

Dakle, najpre, a čitao to u Arhipelagu Gulag (preporučujem to štivo svakome iznad 18 leta, da bi ukapirao osnovne stvari), neizostavno i pod hitno, pre protesta - Uzeti Taoce.

Kakve taoce? Bilo kakve, preporučuju se sitna deca, očevi, majke, braća, sestre, i ostala rodbina, od šurnjaje do zaove.

Efikasan metod. U Sovjetskoj Rusiji, ako seljaci nisu hteli da čiste sneg sa šina, revolucionari banu u selo, pokupe taoce, i, ako šine ne budu očišćene u roku od odmah, streljaju. Jednog po jednog. Taoca. Šine sijale u Sovjetskoj Rusiji, samo tako, trunku snega nisi mogao na njima da nađeš.

Elem, kada se to prebaci u današnje vreme, sve je prosto. 

Predlog broj 1: Đilas promeni prezime u Streljnikov (to je onaj čekista iz "Doktora Živaga", što je špartao zemljom u oklopnom vozu i streljao neprijatelje revolucije, koji neće da čiste sneg sa šina, i njihovu bližu i širu rodbinu).

Predlog broj 2: Mariniku da onda zovemo - Lara, i ona ostane smetena i zbunjena protestima, ali i odana revoluciji, bez obzira na to što joj srce kaže. O Streljnikovu. I Živagu.

Predlog broj 3: Da se vratimo na temu, skrenuli smo malo, ne zamerite, toliko tih slatkih primera ima iz literature, ne može čovek da odoli.

Predlog broj 4: Dakle, Taoci. Pokupiti Vučevićevu čeljad, pa dok ne da ostavku, držati negde, u revolucionarnom tamnovanju. Pokupiti i drugima decu, šurnjaje, zaove, ko ima babu da je više nema, dobro došli su i prijatelji, poznanici, a ja bih tu tutnuo i neke Crnogorce koje znam, i dragi su mi, ali, znate već, za svaki slučaj. Na Vračaru da bude muk. 

Tanjug AP/Darko Vojinović

Posle toga, nikako ne odugovlačiti sa rokovima. Taoci u ponedeljak, streljanja u utorak, tako da Streljnikov kratko naredi, pa Lara i plakala (skrhana, lepo joj se vidi bol na licu), i vikala: "Ne znam kako će ovo da se završi". Dramski efekat je neophodan, vodi ka katarzi, ili giljotini, nije važno, u revolucijama je sve to jedno te isto.

Nešto ranije, u noći između ponedeljka i utorka, saslušanja. I da ih sprovodi Zoran Gavrilović, on je pravi Arhipelag Gulag kadar, i sigurno je naučio ovaj revolucionarni citat iz te svete knjige:

"Mi ne vodimo rat protiv pojedinaca. Mi istrebljujemo.... Ne tražite u istrazi materijalne dokaze za to da je okrivljeni delom ili rečju radio... Prvo pitanje koje mu morate postaviti jeste kojoj klasi taj pripada, kakvi su mu poreklo, vaspitanje, obrazovanje ili profesija. Ova pitanja i treba da odluče о sudbini okrivljenoga. U tome leži smisao i suština..."

Molim lepo, u uređenim revolucijama lako se utvrdi ko je za logor, ko za streljanje. Ime prezime, koju školu si završio, šta su ti mama i tata, o'kle si, imaš zube, nemaš zube, prost si, sa dna kace...

Je li tako, dragi moj, taj si! Nepotreban, talog društveni, srednjoškolac bedni... marš na streljanje.

Prosto, kao svaka revolucija. Kao stihovi Majakovskog, iz iste knjige: 

"Zbijeni
kao jedan,
hladnokrvni –
U krvavom obračunu
puštenom čoporu
šiju zavrni!

Kako moćno, a! Onaj Miroljub Petrović u prethodnom životu bio Majakovski. Pod mač, bato!

Sad, ima tu nekih pitanja, ako baš hoćemo da zakeramo. 

Zašto baš šiju, ko je "čopor", kako su zbijeni hladnokrvni, zar nije od tolikih tela toplo, čemu krvavi obračun - sve ovo, opet, ne bi trebalo da se postavlja, dok revolucija traje i ždere svoju decu, osim ako nisi koljebljivac, kao ja što umem. U tom slučaju, pred Gavrilovića, pa da vidiš. Srednja bibliotekarska?! Streljanje.

Tako ću ja da prođem, sigurno. Neko drugi, ako je glup da se zapita, obično se, poput Majakovskog, ubije (i ne nadajte se, Petrović se neće zapitati, nikada), ali to i nije toliko loše, bar u slučaju pesnika sa oblaka. Mnogo bolje poete od njega nisu imale prilike da odluče ni o čemu, pa ni o kraju svog života, pošto im je revolucionarno odsviran, a da ih niko nije pitao da li su baš za to. 

Euronews/Centar/Screenshot

I dosta sada sa reakcijom i smutnjom. Nedopustiva slabost, sažaliti se nad sudbinom izdajnika koje je smakla, u ono vreme poznata i slavna "društvena preventiva". Ako i nisu baš sada krivi, biće, koliko sutra, znamo ih. 

Niko ne sme da izmakne revolucionarnoj pravdi. Uzmite primere iz inostranstva. Ni časa ne čekaju. U Đenovi, lepo rekao Streljnikov (Đilas), odmah kada je pao most, pedeset ljudi po'apsili. 

Verovatno i streljali, ne verujete izveštajima iz italijanske štampe koji kažu da ih je uhapšeno šestoro, dve godine posle nesreće, i da samo suđenje još traje, evo punih šest godina, sada će i sedmu.

Sve je to neprijateljska propaganda, a ako i nije, mi ćemo sve pravilno, onako kako i valja sa izdajnicima, saboterima i štetočinama.

Sovjetski model, najbolji. U sektoru jednog električara prekinula se žica sa visokim naponom - odmah u Sibir. Na dva'est godina. Sve Solženjicin to lepo zapisao, nama na nauk.

Da se ne kolebamo, kada pravdu isterujemo. I jedino što nam treba, uz Streljnikova i Laru, jeste Andrej Januarovič Višinski, onaj koji je, tridesetih godina prošlog veka, bio vrhovni tužilac u dragoj nam Sovjetskoj Rusiji. 

Taj se nije za....vao, odmah da vam kažem. Evo kako: Prvo je, vrlo logično, zaključio da istraga i sud mogu da dođu samo do relativne, a ne i apsolutne istine.

Potom je, sledeći tu logiku, pravilno zaključio da, kada je već sve relativno, nema nikakve potrebe da se, pri hapšenju, istrazi i suđenju, traži dokazni materijal apsolutne vrednosti, ili neki nepobitni svedoci.

Što vreme da gubimo na trice i kučine, zaključio je Višinski, ionako je na izdajnicima da dokažu da nisu krivi, kako da ne. Sve dokaze koji su mu potrebni, za apsolutno, a ne relativno streljanje, drug islednik može da nađe, citiram: "oslanjajući se ne samo na svoju inteligenciju, nego i na na svoj njuh člana Partije, na svoju moralnu snagu i na svoj karakter".

Nego šta. Zato je drug Višinski, neopterećujući se relativnim dokazima, na suđenjima više puta vikao: "Treba vas sve pobiti, kao pse".

Sladak čika, mi takvog nemamo. I možda je rešenje da probamo da, nekako, pomešamo Gavrilovića i Jovu Bakića. Jeste to bućkuriš, papazjanija, klin čorba, ali, razmislite, kakvog bi idealnog vrhovnog tužioca-egzekutora imali, a ne ovu Dolovac.  

Prema tome, i to sutra da se odradi. Dolovac, sa familijom, u taoce. U utorak, streljanje. Jovo Gavrilović-Bakić da joj objasni da je zasluženo. I Zoran Bakić-Gavrilović. Bolje da ih dvojica bude, biće efikasnije, a i sami su skloni brljanju. Jurili bi je po ulicama, i ne bi je stigli.  

Svaki drugi scenario sutrašnjeg protesta, bez revolucionarne pravde i krvi, čemu, recite mi lepo, služi.

Čisto zamajavanje gledalaca N1, kojima je reporterka ove televizije fino objasnila: Kakva je to ozbiljna država, a šest dana posle tragedije niko još nije uhapšen.

Pa, stvarno. Neozbiljna država, umesto sovjetska, revolucionarna.

U kojoj bi, brzo pošto je mudrovala, i po reporterku stigli čekisti u kožnim mantilima. I po sve ostale preprofesionalne. Drugove lumpen intelektualce, u Beogradu i u Trstu. Aktiviste. I po Streljnikova. I Laru. Samo bi onu dvojicu pustili da jurcaju po ulicama. Zauvek. Ako stanu, zna se. Streljanje. 

Zašto?

Zato što su (ste) to tražili. 

Nemojte meni da se žalite.