Kolumna Kolumna Vesne Knežević: Ko je bolji - levičari, desničari ili besničari?

Blokada Autokomande na 24 sata je izgledala, barem ličila, na klimaks studentske pobune u Srbiji. Tenzija je istina nakratko pala, ali je suspense brzo vratio izgubljene teritorije unutar javnog prostora. Srbija gori u revoluciji. Srpski politički mentalitet jako voli revolucije. Istorijski gledano, nasilne smene vlasti su droga za srpski politički mentalitet. Ko god podržava srpsko političko telo u revolucionarnom besu i zaobilaženju demokratske procedure, taj samo pruža heroinsku špricu jednom narkomanu.  

Najpre terminološki, šta je šta u ovom osvrtu. Pod srpskim političkim telom se misli na elektorat, a to su u Srbiji svi građani iznad 18 godina. Da se tu računaju i građani drugih država iz regiona, nešto komplikuje stvari, ali Republika Srbija nije jedina koja se odlučila za takvo rešenje. Sve države naslednice bivše Jugoslavije u izbornim zakonima daju prednost etnicitetu nad državnim granicama, pa je to nemoguće koristiti kao dokaz regionalne bajke o posebno virulentnom srpskom nacionalizmu.  

Drugi termin koji se ovde koristi, srpski politički mentalitet, odnosi se na zbir iskustava i prakse unutar istorijskih srpskih teritorija od 1830, gde s moje tačke gledanja počinje moderna srpska državnost. Može naravno i od 1815. i Drugog srpskog ustanka, ali onda samo stoji jedna revolucija više u konačnom zbiru. Kako je to jedina revolucija koja mi ne smeta, rado bih da je ostavim po strani.  

Treći termin, revolucija, se u srpskom primeru ne odnosi samo na klasično shvatanje tog pojma, formiranog iz Francuske i Oktobarske revolucije, već pokriva i političke atentate, smušene demonstracije za tuđi račun, nevino i tvrdoglavo proizvedene štete iz masovnog angažmana, korake nazad koji daleko premašuju one napred i, posebno značajno ovog momenta, afekat besa kao emotivni agregat.  

Individualno gledano, bes je afekt, jer se rađa kao odgovor na spoljni podražaj (pad betonske nastrešnice), dok emocija ide iznutra, iz individue ("ja se s time ne mirim!"). Razlika je ključna za trenutno stanje, jer dobro pokazuje društvenu anomaliju, da je bes postao emocija. Sa afektima se može razgovarati, mogu se tražiti odgovorni i procesuirati krivi. Sa emocijama nema razgovora, jer njih ne zanima nikakvo aktivno zahvatanje u sadašnjost i budućnost, već samo popravka prošlosti science-fiction metodama, to jest povratkom kroz vreme.    

Ko je prenoćio u Inđiji, štafeta ili studenti?

Kakav revolucionarni subjekat, takva i revolucionarna situacija. Studenti i maturanti su mladi i po definiciji mladosti raspolažu ograničenim životnim iskustvom. Zato je i moguće da se dosete polit-propagandne akcije u kojoj će pešice krenuti od Beograda kao svoje kuće besa, do Novog Sada kao svog emotivnog hrama. Bes, emocija i žurka tipa hodočašće, nigde smisleni rezon.  

Ako veruju da je to nešto novo i sveže, nije. Još od takozvanog Dečjeg krstaškog rata iz 1212. su poznati psihološki modeli masovne dečje mobilizacije "za dobru stvar". Ali, neka daleka istorija ostane gde joj je mesto. Ima i vremenski bližih primera. Tako kako su srpski i regionalni mediji izveštavali o pešačenju u svetu zemlju vojvođansku, to komično liči na izveštavanje komunističke štampe o "putovanju" Titove štafete kroz Jugoslaviju.  

Prepoznaju se u dlaku iste formulacije kao i onda. "Štafeta je prenoćila u Inđiji"/"Studenti su prenoćili u Inđiji"/"Štafeti je priređen svečan doček"/"Studentima je priređen svečan doček"/"Put kojim je prolazila štafeta je zasut cvećem"/"Put kojim su prolazili studenti je zasut cvećem"/"Štafeta je ujutru nastavila put"/"Studenti su ujutru nastavili put". Cveće za štafetu, cveće za tenkove, cveće za studente – dokle više vanrednog stanja u srpskoj političkoj praksi?  

To što današnji mladi u Srbiji ne znaju da su upali u klopku istorijske komike, to razumem. Ali ljudi iz medija, kolege koje u kvazi nevinoj patetici ponavljaju jedan istorijski kompromitovani model izveštavanja, da li oni znaju gde su? Da li i oni imaju 18 godina?   

Levica, desnica, besnica  

Druge uspešnije nacije, a tu u političkom smislu računam i Hrvate, kreću od tačke A do tačke B, pa dalje. Srpsko političko telo se, istorijski gledano, kreće od tačke A, pa kad se učini da negde stiže, okrene se i vrati na tačku A. Ničeg se srpsko političko telo tako ne boji kao mirne evolucije i kontinuiteta. Čim stvar postane previše mirnodopska, novi revolucionarni subjekat već čeka iza ugla. Srbi su, o užasa, uvek na početku.  

I dok se širom Evrope i regiona vode polemike o političkoj borbi levičara i desničara, ispušta se iz vida da najveću grupu danas čine besničari. U Srbiji sasvim sigurno. Na ijekavici se termin bolje čuje, bjesničari. Srpskom ulicom, srpskim političkim prostorom vladaju bjesničari. To su oni koji prihvataju demokratiju, ali negiraju proceduru kao suštinu demokratije. Oni koji prihvataju parlamentarnu demokratiju, ali samo dok odlučuju plenumi i demos bez posredništva izbora i parlamenta. Oni koji u rušenju vide jedinu tradiciju.  

Kada bjesničari osvoje moć nad medijskim i političkim prostorom, onda ljudi koji pozivaju na regularne mehanizme smene vlasti dobijaju epitete "ogavnih vučićevaca". Iz godine u godinu, gubim prijatelje u Hrvatskoj, Srbiji i Austriji, gubim ih na društvenim mrežama, samo zato što kao papagaj ponavljam dve notorne činjenice. Pod jedan, da ova vlast nije tako strašna da bi opravdavala revoluciju. Pod dva, da srpska politička praksa treba da prihvati neverovatno smelu ideju da se vlast menja na izborima, a ne između njih. 

Priča o tome da Vučić "kontroliše izbore i rezultate" je čisti izgovor. Sigurno da on iz sistema stranačke demokratije pokušava da izvuče subjektivno najbolje. News flash, to pokušava svaki politički subjekat u svakoj stranačkoj demokratiji, a u Evropi su sve demokratije takve. Izgovor je i priča o tome da Vučić "drži medije", kad je jasno da su se ti "Vučićevi mediji" slomili pred besom neposredne demokratije i atmosferom revolucionarnih sudova.  

Politički gledano, Vučićeve greške su jasne. Postao je predsednik u zemlji parlamentarne demokratije, a u praksi agira iz arbitrarne i eksponirane pozicije o svemu. Time se hronično stavio u situaciju da i sam gazi procedure i prekoračuje ustavna ovlašćenja. Ako je hteo da ga svuda ima, zašto nije ostao premijer? To nikad neću shvatiti. Premijer je po statusu i praksi Chief Executive Officer, CEO jedne države. Zajedno sa resornim ministrima, premijer Vučić je sasvim legitimno mogao da ima mišljenje o svemu, što kao predsednik ne bi smeo.  

Druga greška je klasična greška svakog političkog lidera koji sprovodi negativnu selekciju u najužem timu. Osim Brnabićke koju volim, Dačića kojeg ne volim, ili Tanje Macure koja nema politički relevantan sektor, ja ne vidim druge jake, resorno sigurne, profesionalno efikasne ljude oko Vučića. Može biti da gledam s velike daljine, ali ne verujem da previše grešim.   

Opozicija ili opozicije? 

Do sada je bilo reči o studentima/štafeti kao revolucionarnom subjektu i besu kao revolucionarnoj situaciji.  

Sa istragom oko pada betonskih blokova na ljude treba ići do kraja, što je redundantna izjava. Naravno da treba i mora. Radove su izvodili Kinezi, kineske firme su poznate po tome da ne poštuju evropske standarde (iako se mostovi i nadstrešnice ruše i po evropskim standardima...). Nije isključeno da su podmitili nekog u domaćem lancu odlučivanja i izvođenja da zažmure na neke bezbednosne aspekte. Deluje uverljivo. Ali bez istrage, veštaka, sudova i dovoljno vremena, to je obično naklapanje, ništa više, i najbolje što se o tome može reći je da sledi logiku Okamove britve.  

No ovo što se sada događa u političkom životu Srbije, nema više veze sa tragedijom iz Novog Sada. To je sada samo nova heroinska šprica za zavisnost srpskog političkog tela o revolucionarnim promenama vlasti.  

Dovoljno je pogledati tri poslednja izbora u Srbiji. Neizlazak je bio od 40 do 50 odsto. Zašto elektorat ne izlazi vrednije na izbore? Uobičajen odgovor je "zato što Vučić kontroliše izbore". Kako to Vučić kontroliše izbore? Da li kontroliše one koji su izašli i glasali za njega? Ili kontroliše one koji nisu izašli na izbore? Da li ih je zaključao u kuću da ne izađu na izbore?  

To su tako nebulozne optužbe koje stižu iz delova srpskog elektorata. Oni – izvinjavam se na zamenici po kojoj se prepoznaju paranoidni - hoće parlamentarnu demokratiju, ali ne izlaze na izbore dok Vučić sudeluje u parlamentarnoj demokratiji. Oni hoće neposrednu demokratiju, pevaju ode revolucionarnim plenumima, ali da se to svejedno zove uredna država s podelom vlasti.           

Razlog zbog kojeg srpske opozicione partije i srpski glasači nerado idu na izbore, sasvim je prizeman. Oni su opozicije, ne opozicija. Oni su nespojivi među sobom. Osim što zvuče kao telefonski imenik, srpske opozicione stranke često stoje na dijametralnim pozicijama. Jedni su za EU, drugi za duginovsku "organsku demokratiju". Jedni su atlantisti, drugi za povratak na društvene idile 19. veka. Jedni su praktični i ušli bi u NATO, jer si od njega siguran samo kad si unutra, drugi bi suicidalno jurnuli na NATO. Jedni bi ratovali za Kosovo, drugi bi ga pustili niz vodu.  

Ta dva grubo skicirana pola nemaju većinu i niko od njih ne bi mogao da preuzme vlast u Srbiji da se sadašnja nasilno sruši. Koliko god to Vučićevim kritičarima zvučalo blasfemično, on je srednja vrednost, najmanji zajednički imenitelj obe političke strasti koje tresu Srbiju – evropskog identiteta i domovinskog tradicionalizma.  

Leva, intelektualna i navodna humanistička scena s prostora bivše Jugoslavije, ona koja pljeska prolasku današnje štafete, to ne vidi. Ili vide, ali ih nije briga. Ne tangira ih onako kao što bi trebalo da tangira srpsko političko telo. Uživaju u srpskoj ljubavi prema revoluciji. Dive se zanosu kojim srpsko politiko telo odbija regularne promene vlasti. Srbi jedu sami sebe na živo, super, sjajna dosetka.    

Dajte već jednom, uručite tu štafetu konačno, pa da završimo s tim.