Igre 
Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Sudje
Komentari28/02/2025
-22:37
Ima već nekoliko godina da je Ljiljana Smajlović u javnost uvela frazu „hladni građanski rat“. Isprva je to moglo da deluje kao neka hiperbola, ali kako je vreme prolazilo stvarnost se sve više približavala semantičkom sadržaju pomenute fraze. Na stranu sada što je takva situacija sama po sebi tragična, na stranu razlozi i povodi zbog kojih je do takve situacije došlo, ali postojanje te situacije je trenutno, čini mi se, nedvojbeno. U retorici i frazeologiji međunarodnog prava postoji koncept "zakona i običaja rata“. Kršenje tih „zakona i običaja“ često biva razlog za sudske postupke. Ti postupci spadaju u fasciklu ratnih zločina.
Srećom, "hladni građanski rat“ je još uvek metafora. Ali i u tom metaforskom ratu postoje kršenja "zakona i običaja rata“. To nisu bezazlene stvari. Ako bismo trebali da identifikujemo strane u našem "hladnom građanskom ratu“, to s jedne strane nije nikakav problem. Jedna strana je definitivno Srpska napredna stranka. S druge strane nije formalna politička opozicija jer je odviše nemoćna i fragmentirana. Na prvi pogled, to bi ponajpre mogli biti "studenti“, ali oni su kao pokret trenutno amorfni i neartikulisani, bez konkretnih lidera i konkretnih ideoloških obrisa. Silom prilika, više nominalno nego stvarno, kao druga strana u "hladnom građanskom ratu“ ukazuje se Inicijativa odnosno Grupa građana ProGlas.
Ni ta inicijativa nije uzor artikulisanosti, ali barem personalno znamo četrnaest njenih inicijatora. To su Ljubomir Simović, Vladimir Kostić, Vladica Cetković, Ivanka Popović, Miodrag Majić, Miodrag Jovanović, Dragan Bjelogrlić, Svetlana Bojković, Gojko Božović, Srdan Golubović, Biljana Stepanović, Filip Ejdus,Tamara Džamonja Ignjatović i Petar Peca Popović. Retorički rat SNS-a i ProGlasa nikad se nije vodio u rukavicama, ali neki skorašnji primeri ipak su paradigma prelaska svake racionalne granice.
Inicijatori ProGlasa na svojim tribinama i drugim istupima ne biraju reči kada govore o aktuelnoj vlasti. Ipak, ta kritika po pravilu spada u domen onog što je dozvoljeno u demokratskim društvima. Nasuprot tome, skorašnja hajka koja je pokrenuta protiv profesora na Fakultetu političkih nauka Filipa Ejdusa izlazi iz svakog okvira normalnog i dopuštenog.
Da ne bih ovde direktno citirao te svinjarije, pozvaću se na nekoliko dosadašnjih reakcija. Jedan domaći medij stvar je ovako sažeo: Profesor Fakulteta političkihnauka (FPN) u Beogradu Filip Ejdus targetiran je kao "antisrbin“ u videu objavljenom na TikTok i Instagram kanalu "zemljazanasrs“, u kojem se širi govor mržnje, kao i nacionalna i verska netrpeljivost prema njemu. Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal se ne oglašava u vezi s tim slučajem. Profesor FPN-a upenziji Zoran Stojiljković izjavio je da su osnovi za napad na profesora Ejdusa rasistički, te da je u pitanju duboko antidemokratski čin. Profesor Stoiljković naposletku poentira: „Ovaj slučaj je izvan politike. Prebrojavanje krvnih zrnaca, ukazivanje na jevrejsko poreklo – ovim se mogu baviti samo moralne nule ili hulje – šta god bila posledica ovakve moje izjave. Ako smo dovoljno solidarno društvo, nikakvih posledica po profesora Ejdusa neće biti, osim velikih neugodnosti koje doživljava u ovoj situaciji, ali biće po orkestratore ovakve kampanje“. Iz Helsinškog odbora za ljudska prava ukazano je na to "režimski botovi, koji kreiraju ovakve antisemitske sadržaje protiv ljudi koji podržavaju studentske proteste spremni da koriste nacističke parole i stavove samo da bi diskreditovali pojedince s uticajem u javnosti“.
I zaista, taj aspekt insistiranja na jevrejskom poreklu u celom slučaju je najodvratniji. Iz nekog razloga, to "us“ na kraju prezimena šovinistima zna da funkcioniše kao crvena krpa. Oni s boljim pamćenjem setiće se medijskih kampanja u kojima se tvrdilo kako Miroljub Labus nije iz Srbije jer tobože ne možeš biti Srbin, a prezivati se bez "ić“ na kraju.
Iz javnih istupa Filipa Ejdusa nisam notirao da se on oseća ili samoidentifikuje kao Jevrejin. Čak i ako to jeste tako, a meni je samo promaklo, to u suštini nije bitno. Ali cela ova kampanja mi je u sećanju prizvala uspomenu staru dvadeset godina. Na festivalu Bejahad koji okuplja eksjugoslovenske Jevreje, bio sam dobio nagradu za najbolju kratku priču "na jevrejsku temu“. Priča je objavljena u mojoj knjizi "Travničko trojstvo“ publikovanoj u Zagrebu i zvala se "Hazarska priča“. Te godine, festival se održavao u Supetru na Braču i jednog sunčanog majskog popodneva ja sam se našao na palubi trajekta "Jadrolinije“ na relaciji Split –Supetar. Gledao sam u hipnotično plavetnilo Mediterana uz zvučnu kulisu brodskih motora, a onda je jedan moćan glas nadjačao motore. Glumac Predrag Ejdus stajao je naslonjen na ogradu i kao za sebe recitovao "Stojte, galije carske“. Nije još bila sezona, na palubi su bili uglavnom lokalci, Ejdus je imao markantan beogradski akcenat, ali na kraju njegove recitacije aplaudirale su desetine ljudi.
Povezane vesti
Da, Ejdus je kao i ja bio učesnik Bejahada. U međuvremenu upokojeni glumac jeste, poznato je, otac Filipa Ejdusa. Taj Bejahad na kojem smo bili skupa i gde smo se upoznali za mene je jedini trag "jevrejstva“ porodice Ejdus. Ali, eto, na tom festivalu sam bio i ja. A u društvu u kojem se neko pokušava diskreditovati time što je Jevrejin, svaki častan čovek počne da se oseća kao Jevrejin. Jer ako je danas sramotno da budeš Jevrejin, sutra će biti sramotno biti musliman, Jugosloven ili Srbin.
P.S. Mala fusnota o naslovu. Tog prolećnog popodneva na istoj palubi bila je i mlada pesnikinja. Godinama kasnije objavila je pesmu o jednom katarzičnom iskustvu. Naslov je bio "Sudje“. Mislio sam da se to odnosi na sudove, na suđe, napisano na tastaturi bez "đ“. Posle sam shvatio da kako se "Sudje“ čita s desna na levo...
Komentari (0)