Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: O jednoj potrebnoj knjizi i o njenom pogrešnom naslovu

U poslednjim danima prošle godine, najveća srpska izdavačka kuća objavila je knjigu koju zajednički potpisuju Darko Tanasković i Nenad Kecmanović, a koja se zove „Alija: ulema ili balija?“. Reč je o svojevrsnoj političkoj biografiji Alije Izetbegovića koju pohvalnim rečima na koricima preporučuju Emir Kusturica, Matija Bećković te Aleksandar Vranješ, aktuelni ambasador BiH u Srbiji. O reputaciji Tanaskovića i Kecmanovića nepotrebno je trošiti reči; prvi je verovatno najznačajniji savremeni orijentalista u Srbiji i malo šire dok je drugi istovremeno političar, politikolog i publicista sa iskustvom i biografijom skoro bez presedana, naročito u kontekstu beogradsko-sarajevskih, odnosno bošnjačko-srpskih odnosa. Izetbegovića, koga mnogi Bošnjaci smatraju „ocem (svoje) nacije“ obojica su u žiži svog interesa imali odavno, ne podjednako intenzivno, ali ti različiti uglovi zapravo i pomažu slojevitijom sagledavanju njegove pozicije i profila. Predsednik Vučić je višestruko izjavljivao da su bošnjačko-srpski odnosi ključ mira na zapadnom Balkanu. Deo problema u tim odnosima je i njihovo suštinsko međusobno nepoznavanje. Ovakve knjige bi u teoriji mogle pomoći da se to nepoznavanje umanji, barem s jedne strane.  

U tom smislu još drastičnije u oči upada neoprez (blago rečeno) pri izboru naslova. Termin „balija“, unatoč ovakvoj ili onakvoj njegovoj etimologiji ili istoriji, danas u svakodnevnom vernakularu označava jedino i isključevo uvredu na etničkoj, nacionalnoj ili verskoj osnovi. Odlično je to uhvatio jedan od najboljih pesnika posleratne bh. tranzicije Edo Maajka kad u jednoj pesmi kaže: „Da znaš, nije bitna ideologija, bitna je biologija/Bitna je genetika balije, ustaše i četnika“. Reći nekom Bošnjaku da je balija je kao da kažeš Hrvatu da je ustaša odnosno Srbinu da je četnik, što će reći iz svoje pozicije želiš da ga uniziš ili degradiraš. Pokušavam da zamislim situaciju gde bi istaknuti bošnjački akademski radnici napisali biografiju čuvenog srpskog političara pod naslovom „Nikola Pašić: državnik ili četnik?“ ili kad bi bilo ko napisao knjigu „Dizraeli Bendžamin: premijer ili čivutin?“. Da odem i korak dalje, nezamislivo mi je čak i da najbizarniji opozicioni tabloidac napiše tekst (a kamoli knjigu) s naslovom tipa: „Brnabić Anči: vodi skupštinu ili se lezbači?“. Postoje jednostavno neki termini koje u javnom prostoru ne treba koristiti, naročito u mirnodopsko vreme. Tužno je, naime, da se danas vrhunski intelektaulci spuštaju na ratni nivo Baje Malog Knindže („Ne volim te Alija zato što si balija“).  

Sve je to zapravo još mnogo tužnije nakon što se čitalac uveri da je knjiga suštinski negacija vlastitog naslova. Unutar same knjige, naime, autori insistiraju upravo na onoj suptilnosti i nijansiranosti kojih je naslov posve lišen. Ovo, zapravo, nije pamflet o Izetbegoviću kao apriorno panislamističkom i antisrpskom elementu. Autori Izetbegovića zaista pokušavaju sagledati iz različitih perspektiva. U tom smislu, njihove „struke“ čine da ova knjiga bude ipak i nešto više od prostog zbira njenih delova. Pažljivom čitaocu neće biti odviše teško da zaključi koja je poglavlja i međupoglavlja pisao Tanasković, a koja Kecmanović. U pojedinim delovima knjige, naime, analiziraju se Izetbegovićeve knjige i spisi u kontekstu srodne im publicistike nastale u nekim islamskim zemljama, dok se drugde pak fokus stavlja na njegovo političko delovanje, prvenstveno u prvoj polovini devedesetih godina dvadesetog veka. Drugim rečima, u knjizi je očigledna i suverena ekpertiza kad se radi o orijentalističkim temama u širem smislu, kao i jedan u velikoj meri lični uvid u ključne godine i mesece Izetbegovićeve liderske karijere.  

Kontekstualizacija Izetbegovićeve pozicije unutar celine islamskog sveta sprovedena je i razrađena uzorno. Ukazano je kako neko ko ne vlada arapskim jezikom teško može biti originalan mislilac kad se radi o islamskoj i islamističkoj tematici. Izetbegović se na stranicama ove knjige pojavljuje kao manje ili više vešt kompilator čija prepoznatljivost u islamskom svetu počiva na njegovoj političkoj poziciji. Iz te i takve perspektive, činjenica da je njegova reputacija među njegovim elektoratom uporno „podebljavana“ feljtonima i silnim prepričavanjima saga o njegovoj popularnosti u islamskom svetu isprva nije bila lišena stanovite ironije.  

Knjiga je pisana popularno-publicistički, ali opremljena je takođe i osnovnom naučnom aparaturom: citatima sa izvorima te bibliografijom. Za znalce bosanskohercegovačkih i regionalnih prilika, ona će biti jedna intrigantna tematska sinteza, dok će za one manje upućene biti i vrlo edukativno štivo. Mada u knjizi postoji nekoliko ne preterano važnih materijalnih grešaka te takođe i nekih nepotrebnih ponavljanja, ona je u celini potrebno i intrigantno delo.