Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Dijalog i poverenje i kako ih steći

Predsednik Republike Aleksandar Vučić pozvao je ovih dana Rektorski kolegijum na dijalog povodom krize u društvu koja se očituje kroz studentske blokade i proteste. Kolegijum je taj poziv pismenim putem odbio. Sve to je prouzrokovalo bujicu komentara i analiza iz kojih suštinski nismo saznali ništa novo. Kao i obično, dijagnostifikovano je da je dijalog važan, dapače neophodan i krucijalan, ali da ga je teško sprovesti u društvu u kojem vlada ekstremno nepoverenje.

Čitam i slušam sve to, pratim situaciju, kako se to kaže, i mislim na norvešku novinarku Osne Sejerštad. Ova pedesetpetogodišnjakinja danas je jedna od čuvenijih novinarki na svetu čije su knjige prevedene na četrdesetak jezika i koja je dobila gomilu uglednih međunarodnih nagrada. Početak njenog karijernog uspona neraskidivo je vezan za Srbiju. Kad je tek počela da se bavi novinarstvom, izveštavala je iz Rusije i Kine, ali prva prava priznanja dobiva za ono što je radila u Srbiji za vreme NATO bombardovanja. Za jednu TV reportažu sa Kosova dobila je čuvenu skandinavsku nagradu za televizijsko novinarstvo „Zlatni ram“. Prva knjiga koju je objavila zove se „Portreti iz Srbije“. Tu opisuje desetak ljudi s kojim se intenzivno viđala za vreme svog boravka od Srbiji: od relativno „običnih“ ljudi odnosno onih koji nisu javne ličnosti, recimo penzionera sa juga Srbije i gospođe Verice, izbeglice sa Kosova preko Bojane Lekić i Zorana Živkovića do Ljubiše Ristića i Ramba Amadeusa.

Sejerštadova se specijalizovala za vanredne situacije i nije očekivala da joj njena vlastita domovina da temu za rad, a onda se desilo masovno ubistvo koje je planirao i počinio Anders Brejvik. Stoga je 2013. napisala verovatno ponajbolju knjigu o ovom masakru pod naslovom „Jedna od nas“. Šest godina kasnije knjiga je objavljena u prevodu na srpski. Preveo ju je Igor Solunac.

Knjiga je u svakom smislu fascinantno štivo, ali iz današnje srpske perspektive naročito je indikativan način na koji se norveško društvo nosilo sa dotad nezamislivom traumom. Odgovornost vlasti za celu tragediju nemoguće je bilo zanemarivati. Najpre, motiv je bio eminentno politički i cilj mu je bio podmladak vladajuće (Socijaldemokratske) partije. Na njihovom tradicionalnom kampu na ostrvcu Utoja praktično nije bilo nikakvog obezbeđenja. I ne samo to, jedan građanin je video Brejvika obučenog u policijsku uniformu, a ovaj mu je bio sumnjiv, pa je zapamtio registraciju njegovog unajmljenog automobila i sve prijavio policiji odmah posle eksplozije u Oslu koje je Brejvik izazvao pre nego je otputovao do Utoje. Sumnjivac se odvezao do svoje destinacije, a da ga niko nije zaustavio. Tamo je trajektom otišao do ostrva i započeo svoj krvavi pir, a preplašeni tinejdžeri odmah su telefonom zvali policiju. Policija je nedopustivo kasnila. Svi piloti policijskog helikoptera bili su istovremeno na godišnjem odmoru. Čamac s kojim je deset policajaca krenulo u intervenciju imao je kapacitet od 1.000 kilograma. Deset policajaca možda i nisu sami od sebe bili toliko teški, ali nosili su pancire i oružje, pa je čamac na pola puta počeo da tone. Ovi su u panici počeli da skidaju pancire da se ne bi utopili i onda ih je kao čudom spasio neki turistički brodić koji je slučajno plovio tom rutom. Da i ne pominjemo da su do Utoje pošli zaobilaznim putem, a ne iz najbliže luke na kopnu preko koje je do ostrva došao ubica. Uglavnom, Brejvik je na Utoji ubio šezdeset devet mladića i devojaka i još nekoliko desetina ih ranio, a bilans bi bio mnogo manje krvav da nije bilo aljkavosti policije. Praktično, on je prestao da puca jer mu je nestalo municije, a ne zato jer ga je neko sprečio.

Iako isprva policija nije znala da je Brejvik usamljen pojedinac, pošto je on tvrdio da je tek jedan od nekoliko „vitezova templara“ i da će vrlo brzo doći do novih napada, sutradan ujutro, i pored drukčijih saveta svog obezbeđenja, norveški premijer Stoltenberg dolazi u bolnicu u kojoj se okupljaju porodice žrtava. Na licu mesta im izražava saučešće, grli ih i plače. Nacija se ujedinjuje u bolu, iako je Brejvik nekoliko godina ranije bio član druge političke partije, pa umalo i kandidat na lokalnim izborima u Oslu. Na ulicu, u činu podrške porodicama poginulih, samo u Oslu izlazi dve stotina hiljada građana, a u celoj Norveškoj više od dva miliona, a treba imati na umu da je Oslo nešto manje od Beograda, kao da je i Norveška nešto manje mnogoljudna nego Srbija. To nije bio protest protiv vlade ili policije, to je bio način da politička zajednica pokaže da postoji.

Uglavnom, tragedija naciju nije polarizovala, nego ju je ujedinila. U funkcionalnim društvima, to uglavnom bude tako. To je mehanizam odbrane svake prave zajednice.  Nije toliko davno bilo da je i kod nas bilo slično. U vreme poplava u Obrenovcu i drugde, bilo je žučnih svađa u političkom životu, bilo je metastaza lažnih vesti po društvenim mrežama, ali je solidarnost bila sveopšta. Danas se javno sumnja u iskrenost ljudi koji žale svoje zemljake i sugrađane, danas dve strane jedna drugoj traže tapiju, da ne kažem ausvajs, za bol.

Kod ovakvih podela, svi imaju svoj deo odgovornosti. Ali odgovornost vlasti je nesumnjivo veća. I iščitavajući ponovo knjigu Osne Sejerštad ne mogu da se otmem utisku da bi sve bilo drukčije da su najviši predstavnici vlasti otišli do kapije škole „Vladislav Ribnikar“ još u prepodnevnim časovima tog kobnog trećeg maja, ako ne tada, a ono najkasnije u rano poslepodne. Reakcija javnog saosećanja je, međutim, izostala, stigli su nekakvi spinovi, da ne upotrebim neku težu reč, ostavke su kasnile i nije moglo da se desi ono što se desilo u Norveškoj. Kod „slučaja nadstrešnica“, ponovo sve isto, kao da se na grešci nije naučilo ništa.

I stoga nema poverenja, a otud ni dijaloga. Ni jedno ni drugo se ne mogu prizvati po želji, kad ne preostane nikakav drugi izbor. Pravo vreme im je bilo ranije. Doći će, naravno, to vreme ponovo i biće veliki problem ako se ponovo ne prepozna.