Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Ruski gas i američki plin

Delovi zapadnog Balkana koji i dalje nisu inkorporirani u Evropsku uniju još uvek u mnogo čemu funkcionišu po principu spojenih sudova. U analizi stanja u društvu u Srbiji, stoga, vredi biti upućen u događaje u susedstvu pošto njihovi ishodi mogu biti korektiv i provera teza o ovdašnjim kretanjima. Primera radi, u Sarajevu je već javno i oficijelno objavljeno da Bh. Telekom uskoro preuzima vlasništvo nad svojim dosad najvećim konkurentom u oblasti pružanja internet usluga i kablovske televizije – kompanijom Telemah koja je deo Junajted grupe. Ovo je vrlo indikativno u kontekstu kuloarskih nagađanja o budućem poslovanju Junajted grupe i u Srbiji. To je, međutim, tema o kojoj će tek biti reči.

Postoji ipak (bar) još jedna paralela, na sličan način signitifikantna, a koja, čini mi se, nije javno notirana. Poslednje nedelje prošle i prve nedelje ove godine, medijski je – uz studentske blokade – obeležila najava uvođenja sankcija, Naftnoj industriji Srbije (NIS). Vest je isprva stigla, kako se to kaže, s neba pa u rebra. Šira javnost je, naime, o tome obaveštena iz jednog od televizijskih istupa predsednika Aleksandra Vučića. Stvar je bila toliko iznenađujuća da su mnogi otvoreno izražavali sumnju. Koliko god Vučić insistirao da su njegove informacije savršeno pouzdane i koliko god je uvereno najavljivao da će vest biti javno objavljena u kratkom vremenskom intervalu, za šta će se kasnije ispostaviti da je tačno, prilično brojni analitičari, intelektualci i političke ličnosti su tvrdili da je u pitanju "lažna vest", "patka", "dimna zavesa" koja treba da skrene pažnju javnosti od teme studentskih blokada. Govorkalo se i da je teško poverovati da bi takvu odluku donela jedna odlazeća administracija. Naposletku se pokazalo da skeptici nisu bili u pravu. A da su pratili situaciju u susedstvu, možda uopšte i ne bi bili skeptici.

Otkad su još pre rata delovi Bosne i Hercegovini gasifikovani, prirodni gas je do potrošača uvek stizao sa istoka. Gasovod iz Srbije ulazi kod Zvornika odakle se spušta ka Sarajevu. Upravo u Sarajevu ima ubedljivo najviše pojedinačnih potrošača gasa i gas je u sistemu gradske energetike izuzetno važan. Veliki deo toplana radi na gas, a takođe u ogromnom broju kuća i stambenih jedinica naročito u padinskim delovima grada, gas je jedina opcija za grejanje osim u domaćinstvima koja još uvek drže peć na drva. Tako je bilo i u ratu, tokom koga potrošeni gas Ruskoj Federaciji uglavnom nije plaćan. Čitaoci s boljim pamćenjem setiće se situacije od pre petnaestak godina kad su usred ledene zime Rusi privremeno zaustavili dostavu gasa za BiH zbog neplaćenih dugova. Sarajevo je bilo na rubu humanitarne katastrofe. Tada je Boris Tadić, u to vreme predsednik Republike Srbije, doneo odluku da se kriza prekine tako što će Srbije deo gasa iz svojih rezervi da ustupi Bosni i Hercegovini dok se pitanje duga s Rusima ne razreši. To je bio benevolentan gest koji je mogao da naznači novu eru u odnosima izmeđe Beograda i Sarajeva, ali nažalost takve posledice su izostale.

Uglavnom, u današnjoj Federaciji BiH već mesecima se kao jedno od ključnih političkih pitanja postavlja slučaj tzv. "Južne interkonekcije". Reč je o projektu povezivanja BiH sa gasovodom u Hrvatskoj negde na granici zapadne Hercegovine i Dalmatinske Zagore, pa bi se onda gasovod nastavljao uzduž i popreko cele BiH. Suština projekta je mogućnost da se u BiH preko terminala na Krku uvozi američki gas. Projekat su dugo podrivali iz HDZ-a BiH ne želeći da svime upravlja državna kompanija sa sedištem u Sarajevu. Pošto je HDZ u Federaciji u vladajućoj koaliciji, sve se pokušavalo rešiti pregovorima. Naposletku je, međutim, odlazeći američki ambasador "postrojio" lidere stranaka iz "bošnjačke kvote" i naložio im da izglasaju zakon o "Južnoj interkonekciji", čak i ako to znači preglasavanje HDZ-a. Tako je i bilo.

Ne treba biti mag analitike da bi se zaključilo da i sankcije NIS-u i "Južna interkonekcija" za cilj imaju da se važnost ruskih sirovina za Srbiju odnosno Bosnu i Hercegovinu što je moguće više smanji. Iz vremena prvih godina Hladnog rata potiče anegdota koju je iskoristio Abdulah Sidran za predložak koji je filmski uobličio Emir Kusturica o čoveku koji je završio na Golom otoku jer je javno izgovorio rečenicu "Više volim rusko govno nego američku tortu". To se dešava koju godinu uoči Novosadskog dogovora po kojem su reči "plin" i "gas" sinonimi unutar istog jezika samo je plin "zapadna varijanta" dok je gas "istočna varijanta". Ovde i sada, dakle, na sceni imamo lokalni rat između gasa i plina. To je vrsta rata u kojem relativno malu ulogu igra to šta ko voli. Manevarski prostor je sužen i veliko je pitanje ima li tu ikakvog pravog izbora.

I Majkl Marfi i Kristofer Hil, odlazeći ambasadori SAD u Sarajevu i Beogradu, ostavili su ovo pitanje za poslednje nedelje svog mandata upravo zato jer je vezivanje BiH i Srbije za američke energente strateški cilj koji nadilazi američke stranačke podele. Lokanli politički favoriti se mogu menjati i ova dvojica su prethodnih godina zasigurno sledili instrukcije iz Bajdenovog Stejt departmenta. Što se tiče dnevnih političkih pitanja, novi ambasadori će imati nove instrukcije. Ali ekonomsko i političko vezivanje BiH i Srbije za Ameriku je nešto što su Marfi i Hil komotno mogli da ostave za sam kraj, pošto je iz perspektive Vašingtona nesporno, bez obzira na to ko sedi u Beloj kući.