Lični stav kolumniste Ivana Radovanovića: Nikada nije kasno, osim kad jeste

Komentari

Autor: Ivan Radovanović

30/09/2024

08:00

Lični stav kolumniste Ivana Radovanovića: Nikada nije kasno, osim kad jeste - Copyright Fonet

veličina teksta

Aa Aa

Po Oskaru Vajldu, razlika između sveca i grešnika je dosta prosta. Svaki svetac, tvrdio je on, ima prošlost, a svaki grešnik - budućnost.

Bolji uvod za tekst o 5. oktobru nije potreban. Sveci koji su tog dana pobedili, još žive u njemu, u prošlosti. Grešnici, koji su bili pobeđeni, krenuli su dalje, i trenutno budućnost jeste njihova.

I da sve bude još gore, pobednici, do dana današnjeg, nisu uspeli da izađu na kraj sa sopstvenom pobedom. Gubitnici su, pak, dokazali kako poraz, ponekad, može da bude vrlo dobra stvar. Natera te da se promeniš, da probaš nešto drugo.

I nije to nikakav naš izum, puna je istorija onih koji su se izdigli iz poraza, i onih koji su se izgubili u pobedi. Muka te natera da budeš bolji, blagostanje od tebe napravi splačinu.

Dejvid Lendis u svojoj knjizi "Bogatstvo i siromaštvo nacija" navodi sjajan primer. Španija je iz tek otkrivene Južne Amerike donela ogromnu količinu zlata i drugih dragocenosti. I u sledećih stotinak godina tri puta bankrotirala.

Engleska i Holandija, koje se nisu omastile u novoj zemlji, sledeći vek koriste da postanu najrazvijenije i najbogatije zemlje u Evropi.

Ima u ovom primeru i veberovskog protestantskog duha u slučaju Engleske i Holandije, ima i špansko-katoličke nesposobnosti da bogatstvo deli i na taj način ga širi, i čuva, ali to ne umanjuje onu glavnu ocenu - glad nastala iz poraza, glad za onim što si izgubio, ume da bude motiv nad svim motivima, i pokretač kakav se retko nađe.

I ako je to tačno, a jeste, najveći rezultat 5. oktobra je - Aleksandar Vučić. Ondašnji petooktobarski politički klinac, na vreme je, figurativno, dobio "batine", bio debelo poražen, i onda iz toga izvukao prave pouke.

I niko nije toliko učio politiku, niko nije toliko radio politiku, niko ni blizu tako duboko u nju ušao, do najsitnijih detalja, niko nije toliko izučavao razne primere, teoriju, praksu, taktiku, strategiju, svet, zemlju u kojoj živi, kao što je to uradio on, posle tog famoznog petog oktobra.

Kao dečak kojeg nalupaju u kraju, a on ode u teretanu, provede godine u znoju, i onda se vrati, i namlati one koji su ga tukli, danas izgubljene u zadovoljstvu nekom davnom pobedom.

Koliko dobro je to uradio, koliko vežbao i učio, šta postao u toj političkoj teretani, najbolje svedoče njegovi rezultati u poslednjih desetak godina, i to u duelima i sa onima koji su ga onomad pošteno nalemali, i još više, sa njihovim nesrećnim i mnogo gorim naslednicima, pogrešno ubeđenim u to da im vlast pripada samim rođenjem, na kojem su odeveni u petooktobarski purpur.

Hoću da kažem, da svi oni, koji i danas troše vreme, neuspešno pokušavajući da sami sebi objasne kako im se dogodio Aleksandar Vučić, treba da se manu ćoravog posla, pošto je sasvim jasno da su ga stvorile i njegova posvećenost i upornost (glad proistekla iz poraza), i njihova lenja samozaljubljenost.

Da nije tako, ne bi danas bilo toliko onih koji cvile za 6. oktobrom i nekim nedovršenim poslom, za koji, pri tom, ni onda nisu bili spremni, baš kao što nisu ni danas, bez obzira na halabuku koju dižu.

Da nije tako, ne bi se čitava opozicija i lumpen intelektualna svita, koja je prati, a češće i vodi, toliko trudile da imitiraju devedesete, i priželjkuju sličan "srećan kraj", to jest svrgavanje Vučića na ulici.

Baš kao "sveci" koji imaju samo prošlost, i ne umeju iz nje da izađu.

Razlozi za to, osim pomenute lenje opijenosti sopstvenim likom i delom, koja se pretvorila u deluziju o veličini, i proizvela patetične izlive samosažaljenja zbog "propuštenih prilika", leže upravo u onome što je Vučić radio, a oni nikako da bar počnu.

U ozbiljnom razmatranju i današnjeg sveta i zemlje u kojoj smo svi mi, iz kojeg bi onda, i samo onda, mogla da proistekne i ozbiljna politička organizacija, i, sa njom, ozbiljna politika.

To razmatranje moralo bi da krene od sasvim jasnih činjenica. Na primer, od onih koje kažu: Da je, u Srbiji, tog 5. oktobra 2000. godine, prosečna plata bila 40 dolara; da je, istom tom datumu, prethodilo deset godina ratova, sankcija, bede, bombardovanja, devastiranja; da je sila koju je Milošević počeo da upotrebljava postala odvratno preterana (ubijanje protivnika, novinara, biznismena), i samim tim kontraproduktivna, jer su počeli da ga se plaše i oni koji je trebalo da ga štite; da su oni koji su bili protiv njega organizaciono bili na istom nivou kao i njegova stranka (Samo Otpor je imao predstavništva u 123 opštine u Srbiji); da su proteste predvodili političari, sa jasnom politikom; da su komunikacioni kanali bili primitivni, ali da su kroz njih išle informacije, tačne... i tako dalje, i tako dalje.

Danas, sve je apsolutno drukčije.

Prosečna plata ide ka 1.000 evra, nikakvih ratova i sankcija nije bilo, nezaposlenost je mala, zemlja se nanovo industrializuje, gradi se infrastruktura, a obračuni sa protivnicima, iako dnevni, oštri, em su obostrani, em, hvala Bogu, ne proizvode teže posledice od Đilasovih suza, ili Bakićevog umišljenog jurcanja po ulicama.

Pored toga, živimo u vreme koje je toliko prenatrpano informacijama da one, suštinski, više i ne postoje, ne traju duže od par sekundi, jedu jedne druge, i zatrpale su čitav prostor toliko da u njemu više nema ničega. Istina, ako je neko i izgovori, biva zaboravljena, izbrisana, istog trena.

Zahvaljući tome, i društvenim mrežama, čitava armija onih koji se diče sveže izmišljenim titulama aktivista, članova civilnog društva, javnih poslenika, intelektualaca, samoproglašenih istraživača, zabrinutih građana... dnevno gazi svaku smislenu ideju o politici, zahtevajući od političara da sprovode njihove ideje, koliko god da su sulude.

Danas ni jedna stranka nema odbora koliko je Otpor imao predstavništava, a opozicioni političari, umesto politike, imaju Stokholmski sindrom. Oteo ih je tviter, oteli ih poludeli aktivisti, mediji koji ih koriste za svoje potrebe.

I oni, da bude još gore, vole tu svoju poziciju, ne žele da iz nje izađu, tonući sve dublje i dublje u taj patetični mulj samosažaljenja, ostao od 5. oktobra.

Pre neki dan, pošto jesam svedok, prelistavao sam knjigu "Peti oktobar, dvadeset četiri časa prevrata". I u jednom delu, sam Milan St. Protić priča kako se, kada je napad na Skupštinu počeo, uplašio i pomislio da je sve propalao, da se plan DOS-a raspao. I kaže da je skočio sa bine, digao ruke, i vikao ljudima: "Mirno, Mirno".

Danas, uoči ovog 5. oktobra, čitam njegov tekst u Nedeljniku, koji završava Dantonovom rečenicom: "'Treba nam hrabrosti, još hrabrosti, zauvek hrabrosti'! Juče, danas, sutra. Što pre to bolje".

Čovek koji bi, obzirom na godine, imao problem sa kognitivnim testovima, a kamoli onim fizičkim, čovek koji se, pošto je bio normalan, onog dana 2000-te uplašio, kao što bi i svako drugi, danas sanja vlažne snove iz kojih može da se jasno prepozna ta večna, svetačka "žal za mladost".

I lepo ga vidiš kako pati, i mašta, da bi sve bilo drukčije da je on, tog 5. oktobra, bio Danton (plus Robespjer, plus Mara, Sen Žist), i da je osnovao Revolucionarni sud, te veselo sudio, i presudio, protivnicima revolucije.

A kako je ipak malo zakasnio, i svestan je toga, valjda mu, kao spasonosna ideja, pala na pamet ona emisija - "Nikada nije kasno", pa rešio da se prijavi čovek. Solo tačka, malo pevanja i pucanja, samo hrabro. Jurni narode, ja ću za vama.

Bilo mi ga je žao posle tog teksta. Pošto jeste kasno. Za njega, za svece, za prošlost, i za 5. oktobar.

I red je da sve to zajedno, zaboravimo. Neko bi konačno morao da počne, ispočetka.