Igre 
Lični stav kolumniste Ivana Radovanovića: Dvanaest godina kognitivne distorzije
Komentari25/08/2024
-18:11
Postoji jedna lepa izreka na engleskom: "Wrong assumptions are the mother of all fuckups." U slobodnom prevodu: "Pogrešna pretpostavka je majka svih zajeba (promašaja, za one kojima smeta vulgarnost u izrekama)."
Pri tom, uopšte nije problem u samoj pretpostavci, ceo život živimo, svi mi, pretpostavljajući ovo, ili ono. Problem je kada smo ubeđeni u ispravnost, neprikosnovenost sopstvenih pretpostavki, pa ih pobrkamo sa istinom, ne razmišljajući, ni na tren, da li su u skladu sa realnošću.
Onda se iznenadimo kada nekome nešto pričamo, a on pojma nema o čemu mi to, jer smo pretpostavili da je upućen. Ili nas zapanji sopstveno neznanje, kada nam neko nacrta da su dva i dva četiri, jer smo pretpostavili da su pet. Najveće zgražavanje, ipak, nastane kada preduzmemo neku akciju, a njen rezultat bude suprotan onome što smo očekivali, pretpostavili da će se desiti. To je ono kada vrisneš pošto si stavio ruku na vrelu ringlu, a stavio si je, jer si pretpostavio da će taj čin izuzetno da zaboli šporet, a ne tebe.
I sada, ako vam izgleda da govorim i o protestima, i o opoziciji, i o dvanaest uzastopnih godina pogrešnih pretpostavki i konstantnog nasrtanja na ringlu, sa uvek istim rezultatom i istim iznenađenjem, apsolutno ste u pravu.
Čitav jedan deo društva i političke scene, živi, radi, buni se, mrzi, tvituje, agituje, navija, organizuje se, udružuje i razdružuje, veruje, preti... sve na osnovu pogrešne pretpostavke.
Ona glasi: Aleksandar Vučić je greška, slučajnost, nešto se pobrkale zvezde, i biće dovoljno samo da mi, a lepši smo, pametniji, jači, ubedimo i sve ostale da "popiju plavu pilulu" (modifikovani predlog Aleksandra Dikića), i sve će da se vrati na staro i bude u redu, pošto je jedina dozvoljena realnost to staro. A ovaj, koji je greška, nestaće, u toj staroj-novoj realnosti, odmah, dok dlanom o dlan.
Što realnost izgleda malo drukčije, što ta "greška" vlada već dvanaest godina, što ima šezdesetak odsto podrške, što niko ni da mu se približi, o rezultatu na izborima da i ne pričamo... nema nikakve veze. Sve to je takođe "greška", i ne treba mnogo da nas brine. Jedna plava pilula, za sve, i greške više nema.
Povezane vesti
Pošto, kada zgutneš tu pilulicu, odmah postaneš revolucionar, jurneš na barikade, preobratiš se u Peka Dapčevića, oslobodiš i BG i Srbiju, i, što je najvažnije, konačno dočekaš taj 6. oktobar, u kojem neće biti, ovako ili onako, svih onih kojih ne treba da bude, da bi ovo bila slobodna i divna zemlja.
I sve ovo nije nikakva sprdnja, koliko god na nju da liči, već ozbiljna postavka ozbiljnih ljudi (onih koji sebe doživljavaju kao ozbiljne, najozbiljnije), koju oni iz dana u dan ponavljaju, ubeđuju i sebe i nas u nju, zanemarujući samo jedan detalj - realnost.
Zašto je to tako, sasvim drugo je pitanje, i, da bi na njega odgovorili, najbolje je da krenemo od jednog upečatljivog slučaja, Harms da pozavidi.
Bojana Novaković, glumica i Eko aktivistkinja, najčuvenija po borbi protiv Rio Tinta i rudnika koji, ako sve bude u redu, treba da bude otvoren za ne manje od dve godine, objašnjavala je, bespogovorno, i bez trunka sumnje, u vikend izdanju "Danasa", zašto je "revolucija jedina solucija".
Ukratko, po Bojani, mi smo "deponija tehno imperija (Rusija, Kina, SAD)", one "već koriste ovu zemlju za svoje smeće", mi smo, zato "kolonija", i, šta drugo onda, nego revolucija. Tom revolucijom se sprečava i rad tog rudnika koji još ne radi, ali bi mogao, za neke dve godine.
Prosto ko pasulj, to jest pilula. Doduše, revolucije su obično nasilni čin, te je Bojana odlučila i da "redefiniše nasilje" (dosta čudan zadatak, ali valjda odgovara grandioznosti ideje), te je navela sledeće: nema nasilja kada je samoodbrana. A samoodbrana je kada neko napadne Bojanu i mamu joj, jer, tada, ona, Bojana, ima pravo da sebe i mati zaštiti "svom snagom i svim sredstvima koja su mi na raspolaganju".
A kako je naša zemlja - majka, i kako je napadnuta, svako nasilje u revoluciji ima se tretirati kao samoodbrana, zadatak rešen, čista petica, sedi Bojana i uživaj.
Povezane vesti
Taman si nas dovela do naslova teksta, do kognitivne distorzije.
Da bi lakše shvatili šta je to, evo vam primer. Zamislite da Bojana i mama žive zajedno, u nekoj zgradi, u koju se upravo uselio novi stanar. I brzo posle toga sretnu Bojana i mama svoje stare komšije Nestora i Ćutu, te im ovi, u poverenju, saopšte da su načuli da će novi komšija, za neke dve godine, da krene da napada majke i ćerke po zgradi.
"Samoodbrana", uskliknu njih dve na tu vest, dohvate motke, banu novom komši u stan i polupaju i njega i sve po kući.
Kada završe na sudu, objasne sudiji da su tukle nesrećnika u samoodbrani, preventivnoj, jer ovaj hteo da ih napadne, za neke dve godine. I još Bojana doda da ima toliko naslinika, da bacaju đubre, da nasilje svakako treba redefinisati...
Sudija, kada sve to čuje, odmah naloži psihijatrijsko veštačenje, a veštak vrlo brzo ustanovi - kognitivnu distorziju.
I ne brinite, ne vređam nikoga, nije to nikakva strašna boleština, nikakav ozbiljan psihički poremećaj, niti ludilo, više spada u psihičke fenomene.
Sa kognitivnom distorzijom živimo gotovo svi, uobičajena je, odomaćena, i nije ništa drugo nego greška u mišljenju, koja, kada se dogodi, krivi našu predstavu o stvarnosti, poput onih krivih ogledala. Suštinski, zbog kognitivne distorzije bukvalno spinujemo tu stvarnost.
Sijaset je formi kognitivne distorzije, a u pomenutom slučaju imamo tipičan primer one koja se klasifikuje kao: Skok na zaključke.
Bojana i mama nisu pokušale da nađu dokaze da je novi komšija stvarno nasilnik, nego su unapred zaključile da jeste, i morala je da radi motka, nisu one krive.
Postaviš tezu, pa onda tražiš dokaze, to je ta kognitivna distorzija, imamo je svaki dan u svim onim medijima koji su odavno skočili na zaključak, poput Bojane, da smo kolonija, da je Vučić zločinac, pa sada se ubiše da to dokažu, da se ne bi posle žalio da su ga tukli unapred.
Pod istu klasifikaciju, kognitivne distorzije, spada i sve drugo čemu prisustvujemo u ovom dvanaestogodišnjem igrokazu, u kojem se dokazuje teza o lošoj vlasti i još lošijem Vučiću.
Fokusiranje na negativno, na primer, tipičan slučaj ovog poremećaja. Sve generalizuješ, sve je loše, i ne pada ti na pamet, na primer, da bi novac od litijuma mogao da pomogne borbi za čistiji vazduh, jer ona poprilično košta. Ni slučajno. Nema tu love, ničega, samo sumporne kiše i izumiranje, za neke dve godine doduše, ali nema veze.
Etiketiranje je takođe klasifikovano kao kognitivna distorzija. Nema šta da se priča, ako si nekome prilepio da je zločinac, maloumnik, tlačitelj, diktator, uzurpator, manijak, etc.
Isto je i sa Diskvalifikovanjem pozitivnog, koje, poput generalizacije, stavlja fokus na ono loše, ne priznajući ništa što i miriše na dobro. Ko se usudi da kaže da nije baš tako, dobije etiketu.
I tako, redom. Više od decenije, što bi rekli, jedno te isto ludilo. Pogrešna pretpostavka, od koje nastaje greška u mišljenju, posle koje slede iznenađujući rezultati, i sve tako u krug.
S druge strane, i to se da objasniti. Ako imaš dovoljan broj medija, a imaš, koji će favorizovati pogrešne pretpostavke, i razne Bojane koje redefinišu nasilje, i Aleksandre koji nude pilulu, sasvim sigurno ćeš dobiti i određeni broj ljudi koji će stvoriti, na osnovu tih i takvih informacija, svoju subjektivnu stvarnost, totalno različitu od one objektivne.
To se zove - Kognitivna pristrasnost, i često je motivisana željom da se stvori pozitivna slika o sebi. To onda vodi do potrebe za udruživanjem sa onima koji će tu sliku da potvrde, ili, daj Bože, i da je ulepšaju. Ovaj Efekat potvrđivanja, put je, dalje, ka Iluzornoj koleraciji (favorizuješ članove grupe kojoj pripadaš, u odnosu na sve ostale. Bojana, recimo, favorizuje Ćutu, Ćuta Biljanu Stojković, ona Nestorovića, i tako, Ojha, dokle hoćeš, pa i do Marinike. Posle Bojana izjavi: "Hvala našim neprijateljima što su nas ujedinili", nemajući pojma o tome kako nastaje Kognitivna disonanca, niti da, svaki put kada se opozicija, Proglas i ostali ujedine, onaj glečer na Severnom polu nestane u dimu, a i broj foka se proredi).
Postoji dalje, kod Kognitivne pristrasnosti, i ono što se zove Pristrasnost prema verovanju (Bojana veruje da smo kolonija, i nikakve argumente protiv ne prihvata), pa Usidravanje (držiš se samo onih podataka koji ti prijaju, nesposoban si da vidiš celu sliku), pa Barnumov (Forerov) efekat (uprošćeno, ubeđen si da, kada astrolog kaže da ide loše vreme za Ribe, to znači da će samo Vučić da strada, a da za sve ostale Ribe, pa i Đilasa, koji je u istom znaku, to ne važi), i tako dalje, i tako dalje, bez kraja.
Jednom rečju, kada čovek gleda istoriju verovanja i postupaka Vučićevih protivnika za ovih dvanaest godina, ima utisak da je usred Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje, pošto, sve ovo zajedno, udruženo, više proizvodi razne neuroze (pa i psihoze), nego politiku.
I što je najgore, kao da tome nema kraja. Čak ni pored nekih lucidnih momenata, na šta bar liči kraj Dikićevog, inače dosta fantazmagoričnog, teksta o pilulama, lilulama, diktaturama i slobodi (zbog čega smo se i šalili na njegov račun).
Lepo čovek napisao, precizno, pogodivši pravu boju: "Crvena pilula je stalno na stolu. Nudi nam se već godinama. Treba samo da smognemo snage, da imamo volje da je progutamo i vratimo se u realnost".
Divotica, no, ne nadajte se. Jeste "lepo rek'o", ali je, vidim to jasno, posle toga progutao onu plavu pilulu i otišao kod Bojane, Ćute, Marinike i ostalih da se ujedini, pa da svi zajedno redefinišu nasilje, dižu revoluciju, i prže se na ringli.
Aferim. Jurodivima i onako sleduje carstvo nebesko. A ovde će Vučić da vlada, na miru.
Komentari (0)