Lični stav novinara Ivana Radovanovića: Dositej i njegova deca

Hajde da krenemo od ličnog primera. Muharem Bazdulj je otišao na neki književni skup u Lavov (Ukrajina), i tamo upoznao Holanđanku, ženu posvećenu aktivizmu, koja mu je zamerila što je, na događaj, doputovao avionom.

 
Ona sama, sela je na voz, prošla pola Evrope, pa se, u Bratislavi, prebacila na autobus, i, klaj klaj, do Lavova i Ukrajine. Umesto dva sata, u avionu, provela je više od dvadeset četiri, u raznim prevoznim sredstvima.
 
Razlog prost, avio industrija je uzrok ogromnog procenta emisije štetnih gasova, i žena, ekološkinja, nije htela u tom, što bi rekli - ekocidu, da učestvuje, niti da mu doprinosi.
 
I kada gledam proteste protiv "kopanja" litijuma, po pravilu mi prvo padne na pamet jedna jeretička misao: koliko je aktivista, selebritija, političara, ekologa, zaštitnika raznih prava, zgubidana i lumpen intelektualaca, ovih dana, uz ove temperature, u svojim stanovima isključivalo klima uređaje?
 
Prosto pitanje, a važno, jer klima uređaji, u svetu (pa i kod nas), emituju duplo više štetnih gasova nego cela avio industrija.
 
Takođe, klima uređaji su tu, svakog dana, a rudnika nema, baš kao što su tu, svaki dan, i veš mašine, mikrotalasne rerne, šporeti, bojleri, televizori i sve drugo što koristimo, a što emituje, zajedno, takođe nekoliko puta više štetnih gasova od celokupne avio industrije.
 
Opet, nisam video nikoga ko je probao da doprinese čistom vazduhu i istoj takvoj vodi, tako što se odrekao bilo kojeg od pomenutih aparata, a mogu da potpišem da je svaki od govornika na protestima protiv nepostojećeg rudnika, kod kuće, na 40 plus stepeni, palio klimu, i puštao je da radi ceo dan.
 
I nije tu reč o licemerju ili hipokriziji, mnogo je gore od toga. U celoj toj raspravi, koja je poprimila oblike histerije, čitav jedan deo društva, nikako mali, bukvalno se zaljubio, izgubivši, pri tom, glavu, što je uobičajeni simptom tog stanja (mnogi psihijatri tvrde da bi zaljubljenima trebalo prepisati bolovanje, toliko nisu svoji, niti su skloni razmišljanju).
 
I da sve bude još tragičnije, puki svet zaljubio se u zvečeće parole i opšta mesta koja nemaju nikakvo dublje značenje, niti predstavljaju bar ozbiljni stav.

Rečenice poput: Ne damo naš vazduh, našu vodu, jestu jedno odvratno opšte mesto, baš kao i - hoćemo čist vazduh i čistu vodu. Niti ko može da kaže da nešto od toga neće, niti je, takve izjave, moguće nastaviti na bilo koji drugi način, osim teorijom zavere. Doći će Rio Tinto i mi više nećemo imati ni čist vazduh, ni čistu vodu.
 
I manje više kontradiktornost, pošto sami, svakog dana, na sve moguće načine učestvujemo u zagađivanju i vazduha i voda, mnogo strašnije, za društvo, jeste to što onaj njegov deo, koji bi trebalo da bude nosilac zdravog razuma, pristaje da u svemu tome učestvuje, praveći od javnog prostora istinsko jalovište.
 
Jalovište reči, izraza, narativa, u kojem nestaje svaki logički iskaz, a mi se, svi zajedno, bukvalno vraćamo jedan civilizacijski korak unazad.
 
I sada više niko ne može da kaže ni gde idemo, ni šta hoćemo.
 
Evropske integracije, u koje se toliki zaklinju, za iste te postali su problem, jer "Evropa hoće da nas iskoristi i napravi od nas koloniju".
 
Kapitalistički sistem, koji smo prigrlili posle socijalizma, ne valja, baš za one koji bi u kapitalističku Evropu, pa se tako Biljana Stojković zgražava jer "U Srbiji imamo vladavinu profita i kapitala".
 
Stvarno? Isto kao u Nemačkoj? Americi? Francuskoj? Nešto drugačije nego u Severnoj Koreji, koja je, valjda, profesorki uzor.
 
Ništa bolje nije ni sa drugim, zvanično progresivnim, javnim poslenicima, od novinara, do glumaca, koji se prosto utrkuju, nudeći gladnim medijima sve oveštalije i oveštalije parole i mrtva opšta mesta.
 
Biljana Stepanović, novinarka koja govori na protestima, što je samo po sebi nonsens, izjavila je, na mitingu u Šapcu, tačno sledeće:
 
"I zato, ne sme biti više levih, desnih, četnika, partizana, evropejaca, desničara jer sada su nam svima pre svega potrebni voda, zemlja i vazduh."
 
Fenomenalno. Već vidim kako Miša Vacić i Aida Ćorović zajedno jurišaju na zamišljenog neprijatelja. A sa druge strane doleću Sofija Mandić i Nestorović, ruku pod ruku, ozareni.
 
Navijači koji viču: Nož, žica, Srebrenica, i žene u crnom, kakva mala razlika između njih, kada se bore za vazduh, zemlju i vodu.
 
Valjda svi oni, zajedno sa Biljanom Stepanović, žive na ne-zemlji, piju ne-vodu, i dišu ne-vazduh. Zato su valjda tako i sumanuti, šta ja znam.
 
Šalu na stranu, svakom kome je do sopstvenog ja, do intime, svakome ko bi da bude individua, a ne deo beslovesne gomile, dosta zastrašujuće izgledaju ti pozivi na nekakvo "narodno jedinstvo", sve sa praporcima, na šta se Dositej sasvim sigurno okreće u grobu, kao ventilator, emitujući zastrašujuću količinu CO 2, u želji da nas, svoju decu, nakaradnu, svu podavi.
 
Glumac Nenad Jezdić, tako je uzviknuo, pompezno, a mediji oduševljeni preneli: "Ništa lepše i ništa veće, od naroda složnog i ujedinjenog".
 
Kakva divna izjava, još okićena starinski, domaćinski, da se zna koliko je dotičnom do tradicije, vere,ognjišta, i zurli.
 
Prosto da mu čovek aplaudira, sve prisećajući se kako se, ne tako davno, jedan narod ujedinio oko jednog sa brčićima, ništa lepše se čitavom svetu nije desilo, nikada u istoriji.
 
A drugi narod, radnički, sovjetski, takođe se ujedinio oko svog brkatog baćuške, posledice veličine i lepote tog čina osećamo i dan danas u Evropi.
 
Da ne pričam o čuvenom buđenju našeg naroda, našeg milog vođe, koje smo jedva, nekako preživeli.
 
Fenomenalno, i pretpostavljam da gosn glumac vrlo dobro sve to zna, ali, kakve veze ima, naslovna strana je naslovna strana, pa i kada je glupa.
 
Pri tom, nije mi teško da razumem medije, njihove interese i njihovu žeđ za krvlju, to je još jedno opšte mesto, u čitavom svetu, ali nikako ne mogu ni da shvatim da se toliki broj, vrlo zvanično priznatih, "mudrih" ljudi, čitav creme de la creme našeg javnog  prostora, toliki intelektualci, drugosrbijanci... vrlo svesno odluči da bude deo tog jalovišta, da se svede na Nestoroviće i Ćute, na ravnozemljaše, reptilijance i sataniste, da ne pominjemo onog vladiku, koji je u sve ubacio i Svetog proroka Iliju, grom da sprži Ahava i Jezavelju iz Rio Tinta.
 
Šteta koju time nanose, nije samo lična, bez obzira na to što će mnogi ispasti dosta glupi, nego je šteta čije će posledice trpeti čitavo društvo, jer se upravo, na ovaj način, gura u neki prevaziđeni, a histerični, romantizam devetnaestog veka.
 
A Dositej, za to vreme, vrti li se, vrti.
 
I nikom ništa.
 
Vest, objavljena pre neki dan, o tome da će iz ove zemlje, koliko dogodine, u svemir biti poslat prvi satelit, prošla je totalno nezapaženo.
 
Pošto nam sateliti uopšte nisu potrebni, baš koliko ni Dositeji.
 
Nego šljive, braćo draga. Šljive, zvona i praporci.