Lični stav Ivana Rаdovanovića: Tajni izveštaji o tajnim protestima

Jedan naslov u "Danasu" (delu medijske flote United media, koja jeste, preko N1, Nove, listova, nedeljnika, portala, bila glavni generator i ovih protesta), najavio je, baš kao što smo prognozirali, kraj ove runde protesta protiv litijuma.

Naslov glasi: "Završena blokada raskrsnice kod Vlade. Najavljena žalba, ako je sud ne usvoji sledi protest na "Tajnoj lokaciji"".

Gotovo dražesno. Protest na tajnoj lokaciji?! I da ljudi dođu prerušeni? Sporazumevaju se tajnim znakovima? Transparenti da budu na klingonskom? Tajni protest, na tajnoj lokaciji, sa tajnim učesnicima. Kucaj dva puta, ako hoćeš da uđeš. Ponesi masku i klingonski rečnik. Ne zaboravi tajno rukovanje.

Jedva čekam, zaista. Da tajni Danas i još tajniji N1 objave tajni izveštaj, sa tajnog protesta, pa da idemo kući i prestanemo da se zamajavamo.

Uostalom, suštinu svih ovih dešavanja obelodanio je, pre stotinjak godina, meni omiljeni Ortega i Gaset. Koren neuspeha svih revolucija leži u činjenici da se u njima apstraktno buni protiv nečeg konkretnog.

A problemi ljudi, društva, nisu apstraktni, poput onih kojima se bavi fizika, razmišljajući o crnim rupama, koje nikada nije srela.

U društvima su rupe - rupe, ljudi mogu da upadnu u njih, i ne možeš se prema njima ophoditi kao prema apstrakciji. Moraš ili da ih zakopaš, izgradiš most preko njih, ogradiš ih, prekriješ - jednom rečju, da ponudiš istinsko, konkretno rešenje.

Apstrakcija, doduše, može da izazove proteste (Ne damo vodu i vazduh, rečenica koja je pokrenula proteste, jeste apstraktna izjava), ali ne može ništa više od toga. Previše je logičnih pitanja na koje ona ne odgovara, da bi mogla da živi duže, i da, u tom trajanju, zaista nešto promeni.

No, sve to smo već objasnili, da ne ponavljamo. Ovaj put, zato, o nečem drugom, mnogo opasnijem od bilo kojih protesta i revolucija.

U zemlji čiji stanovnici poslednjih 150 godina čitaju i pišu, a mnogo manje od toga i poznaju i razumeju svet kojim su okruženi, veoma je opasan svaki pokušaj vraćanja u nazad, pogotovo kada je reč o onima koji bi trebalo da budu predvodnici napretka.

Intelektualci, ljudi koji se bave kulturom, naukom, umetnošću, danas su, ali bukvalno, pristali da zamene bilo kakvu ozbiljnu misao za lajk na mrežama i naslovnu u medijima.

Pretvorili su se u demagoge koji barataju tuđim idejama, mašući njima naokolo, bez ikakve želje da i probaju da izrode neku svoju, da se, i tuđom, ozbiljno pozabave.

Ponavljaju parole i fraze, utrkuju se u saopštavanju opštih mesta, ne smeta im i da izmisle, da promovišu teorije zavere, i od čitavog javnog i kulturnog prostora, na taj način, prave scenu primereniju XIX, nego XXI veku.

A najgore u svemu je što promovišu intelektualni prostakluk i osrednjost, samim ti i razne, a pompezne, mediokritete. Baš takva, pompezna praznina, koja zvuči i zveči, a ne znači ništa, danas upravlja javnom scenom Srbije.

Kada gospođa glumica izađe i kaže tu parolu: "Nećemo da budemo kolonija i deponija", to jeste intelektualni prostakluk, jer jednu važnu temu, onu o strateškim sirovinama, kojom se bavi čitav svet, svodi na puku teoriju zavere, a sve nas na beslovesnu masu koja ne ume time da se pozabavi, nego će je neko iskoristiti i pretvoriti u roblje, pošto mi, valjda, nismo stvoreni za ozbiljne teme, i ne umemo ništa sa tim litijumom, osim da ga kopamo, i njime se trujemo.

Kada gospodin istoričar svoj tekst naslovi sa "Ajmo, ajde, svi u napad", to je i intelektualni prostakluk i promocija osrednjosti, i to one navijačke, jer od nas ne pravi političke životinje, ravnopravne učesnike u političkom životu, bilo kojoj normalnoj raspravi, nego samo životinje, nesposobne za bilo šta drugo osim za navijanje, i to ono koje se obavlja motkama.

Kada gospodin novinar objavi: "Beograde, nemoj da se obrukaš 10. avgusta", to je i osrednjost, i bedno moralističko preklapanje, koje, da sve bude još gore, tu sopstvenu osrednjost i intelektualni prostakluk nameće kao neku vrstu domaćeg zadatka. Zaista, bruka i sramota ako nisi kao dotični komentator, inače se zove Milenko Vasović.

Ili šta da se kaže o izjavi jednog Rokenrol pevača , koja glasi: Sumpor - to je pakao!
Stvarno? Jeste, i to još od Biblije, po kojoj je Gospod sunuo sumpor i oganj na Sodomu i Gomoru (Srbiju, u novom čitanju), a o Danteu da ne pričamo, samo što to nikakve veze nema sa sumpornom kiselinom, koju su alhemičari otkrili još u VIII veku, i koja se, ovakva kakvu je poznajemo, proizvodi i koristi poslednjih dvestotinak godina. U hemijskoj, prehrambenoj i farmaceutskoj industriji ponajviše.

Kako to - sumpor : pakao - neko onda može da izjavi, a da nije član Nestorovićevog pokreta/stranke? Fali samo deo o tome da sumporne kiseline najviše ima na Veneri (što jeste tačno), i da su je ovde doneli oni sa plavim očima (vanzemaljci).

Gotovo da boli, a užasno je opasna, ta demagoška neodgovornost ljudi koji obitavaju u kulturnom i javnom prostoru.

Oni brutalno nameću jedan patern, model (zajedno sa mrežama i medijima), u kojem suština nije važna, nego samo - i to je Ortega i Gaset lepo predvideo - autentičnost.
Nešto što će, bar na tren da te izdvoji. Što luđe, to bolje.

I to, potreba za autentičnošću, bez obzira na paradoks da su sve te hinjene autentičnosti danas iste, ubija ne samo kulturnu i intelektualnu javnost, nego i samu politiku.

Ćuta jeste autentičan. I Nestorović. Gomila jurodivih političkih govornika, takođe.
Jedino što to ne može da donese ništa, naročito ne protiv najjače političke figure u zemlji.

Pardon, može, ali tu već dolazimo na temu nasilja, i to onog koje počinje retorikom, a završava se budalaštinama na ulici, pošto nasilje jeste jedini način na koji neka okupljena gomila, koju nema ko da vodi, ume da komunicira.

"Nasilje je danas retorika vremena; govornici i šupljoglavci su ga prisvojili.... Retorika je groblje ljudskih stvarnosti; u najboljem slučaju, bolnica za onemoćale."

To je pisao moj dragi Španac, i to je, i danas, najtačnija definicija opasnog vremena koje živimo. Vremena neodgovorne, nasilničke retorike onemoćalog demagoga Jove Bakića, i intelektualne prostote i osrednjosti raznih glumaca, istoričara i umišljenih novinarskih veličina.

Vremena u kojem nam ti, prazni, a napaljeni, bukvalno ne dozvoljavaju da se ozbiljno bavimo najvažnijim mogućim temama, a litijum jeste jedna od njih.

I nije, a upravo pokušavaju da nas ubede u suprotno, ni na koji način vezan za Vučića. Bio je tu pre njega, biće tu i posle njega, baš kao što isto važi i za ideju o njegovom eksploatisanju. 

Ideju koja zaslužuje intelektualnu javnost koja njome ume da se bavi, a ne da nas njome plaši.
Ako u tome ne uspe, bukvalno će se udaviti u osrednjosti i prostoti, i to će biti sasvim zasluženo, bez prava na žalbu. 

I moći će samo da protestuju. Ali tajno.