Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Titov Jerusalim

"Majku ti božiju", rekao bi drug Tito, a ni ja baš nemam šta mnogo više da kažem kada vidim tu papazajniju od procesije, smućkanu od religije i raznih izama, kako ide ka Kragujevcu, dok je oduševljeni narod dočekuje, hrani, obasipa poljupcima i suzama. 

Fali samo mali Joža, da se kliza u koritu. I da mazne svinjsku glavu, sa tavana, i nahrani braću i sestre. A Ustav iz 74' da nosi kao štafetu. 

I molim da završna svečanost bude na stadionu JNA, baš 25. maja (do tada ćemo, svakako, svi da totalno odlepimo). 

Ovima sa N1 i Danas, koji se podosta muče sa patetikom, biće olakšan posao. Izveštaji o tom događaju odavno su napisani. Evo jednog, originalnog, iz 1975. godine: 

"Za rođendan druga Tita, 25. maja, stadion JNA pretvoriće se u jedinstvenu buktinju mladosti. Nekoliko hiljada (šta nekoliko, bar milion ima da ih bude, prim. aut.), mladih učesnika tradicionalne priredbe Dana mladosti pohrliće iz svih krajeva naše zemlje da na zelenom tepihu svojim mladim i gipkim telima živopiše šaroliki steg mladih socijalističkih (dodati - i hrišćanskih), ljudi". 

Au. To ni Snežana Čongradin, ne može da dostigne, a trudi se, jadna, onoliko, i stalno joj oči, a i reči u tekstovima, pune suza. Zbog mladih.  

Koji će, svojim gipkim telima, onaj šaroliki steg. Na zelenom tepihu. Pa će kroz sve to da protrči student, sa Ustavom. Pa će, u podnožju tribina, da ga preda studentkinji. Pa će studentkinja, stepenicima, do tribine, cup, cup. 

"Majku ti božiju", reći će, na kraju tog obreda, drug Tito, odozgo. Pošto će Ustav-štafetu, da primi, ko? Bjelogrlić? Marinika? Obućina? Neki drugi glumac? Zabavljač? Student? 

Dosta je to nezgodno, ali neka. Važno je da bude suza i da se svi zakunemo, drugu Ustavu, i drugovima studentima, i da se u crkvi pričestimo, ikonu i Ustav poljubimo, izgovorimo: "I rodi sina Emanulila", da se poboži i postudenti. I Beograd da se nazove - Titov Jerusalim. Ojha. 

Pa stvarno, kada smo, kao društvo, već odlučili da se zaj...vamo sa tako ozbiljnim stvarima kao što su država, pravda, institucije, zašto ne bi doterali to do kraja?  

Zašto od te patetične ikonografije, sa štafetama, litijama, suzama, cvećem, ne bi napravili sistem, hrišćansko-komunistički, kojim bi, uz studentski plenum, upravljali, naizmenično, Milo Lompar i Jovo Bakić. 

Drugim rečima, 25. maja, njima da se preda štafeta. I da se pred stadionom zapali velika Lomača Taštine, na koju ćemo, svi mi, svojevoljno, ili pod prinudom, da ostavimo svoju pamet. 

Uostalom, ne bi mi bili prvi koji su poludeli. Istorija, koju danas svi zaboravljaju, beleži slične slučajeve, poodavno. 

U Firenci su se, u XV veku, događale istovetne stvari. Ako ne verujete, evo izveštaja, datiran je na 16. februar 1496. godine (skoro pa na Sretenje), a u glavnoj ulozi su "faniculli", iliti "bande dečaka": 

"Tog dana, grupe dečaka su se okupile u svojim sedištima, ukrašenim verskim obeležjima i zastavama.  

Svaki od njih je imao maslinovu grančicu, kao znak pomirenja.  

Potom su uz povike 'Živeo Hrist i bogorodica Marija naša kraljica!', praćeni bubnjarima, frulašima i nosiocima skiptara, krenuli gradskim ulicama. Išli su po utvrđenoj ruti za procesije, obilazeći verske ustanove i značajna mesta.

Procesija se završavala u katedrali, prepunoj vernika koji su očekivali njen dolazak. Po ulasku u katedralu, prilagali su prikupljeni novac za milostinju. 

Firentinske žene su tome dodavale njihove materijalne priloge.  

Narednih dana, na svakom ćošku su se mogli videti mali oltari, gde su mladi prikupljali milostinju za siromašne.  

Uz trube i pesmu, noseći raspeća, slike Bogorodice s detetom,maslinove grančice, kružili su ulicama.  

Procenjuje se da je oko 4.000 mladih učestvovalo u ovim aktivnostima.  

Prilikom ceremonija bila je izražena disciplina u svim segmentima manifestacija, uz izostajanje starih običaja bacanja kamenja.  

Ova ceremonija bila je uvod u još ambicioznije pripremljen karneval 27. marta, kada je oko 5.000 dečaka i devojčica obučenih u belo, sa crvenim krstovima i maslinovim grančicama, učestvovalo u procesiji. 

Organizovane su i ulične predstave i inicijacije novih pripadnika njihovog podmlatka. Pojedini momci su demonstrirali skidanje tijara sa glava devojaka, drugi su prikazivali zlostavljanje kockara, pijanica, bogohulnika i nasilnika." 

Štafetna litija, od pre pet stotina godina. Koja se, doduše, malo drukčije završila. Ispostavilo se da je te "mlade" organizovao fra Đirolamo Savonarola, otac Lomača Taštine, i da su oni, vrlo brzo, od performansa, prešli na konkretnu akciju. 

Tukli su grešne po ulicama, drali se na ljude da se zakunu Hristu, jurili bogohulnike, upadali u kuće i otimali dragocenosti, sve da bi ih bacali na Lomače Taštine i čistili, u njegovo ime, Firencu od greha. 

Firenca, šta da vam kažem, bila jedno vreme oduševljena. Sam Botičeli je polagao svoje slike na lomaču, i učestvovao u obredu koji je pratio paljenje, a, po izveštajima, izgledao ovako: 

"Pošto je buknula vatra, članovi Sinjorije su se pojavili na balkonu, zaorila se pesma, zvuk truba, i zvonjava zvona.  

Potom su se ljudi zaputili na Trg Svetog Marka, gde su igrali kolo u tri koncentrična kruga.  

U unutrašnjem krugu, igrali su monasi i momci obučeni kao anđeli.  

U srednjem su bili mladi laici i sveštenici, dok su spoljašnji sačinjavali, stariji ljudi, građani i sveštenici, krunisani vencima od maslinovih grančica." 

Fenomenalno, kao slet, pagansko-hrišćansko-studentski. Uz Savonarolinu propoved:  

''Imate mnogo knjiga u vašim kućama, koje ne bi trebalo da imate, jer su sramne stvari zapisane u njima''  

U pravu je čovek, sve te istorijske knjige, koje nas uče da je sve ovo budalaština i glupost, odmah spaliti. Na stadionu. 

I zabraniti da se pominju sve žrtve sumanutih revolucija, svaka sumnja u inkviziciju i u politbiro, u Bakića i Lompara i Obućinu, kao i u jednu grupnu misao, koju ćemo svi da mislimo, an general, a ko odbije, naj...ao je. 

Titov Jerusalim, nego šta, kada Đirolomo već nije uspeo da ostvari svoj san o Novom Jerusalimu u Firenci.  

A nije, pošto se u sve umešao Papa, kojem su se oni Firentinci, koji nisu sišli s uma, žalili, između ostalog i na "mlade" koji su ih kinjili i maltretirali, pa je ovaj iskoristio svoju papsku moć i stvar vrlo jednostavno i efikasno završio. 

Poslao vojsku, Savonarolu stavio na muke, pa ga obesio, obešenog spalio i pepeo mu prosuo u reku Arno, da ode, dovoljno daleko. 

Posle svega, Papa (a taj je bio od roda Bordžija, za..ban tip), još je mirno napisao, obrazlažući presudu: 

"Fra Điralomo iz Ferare, beskorisni sluga Isusa Hrista". 

Čiča miča i gotova priča, uz jedno skromno pitanje: Kome mi, koji još nismo s uma skroz sišli, da se žalimo? Ima li nekog Bordžije bar, u blizini? 

Da završi  s ovim Titovim Jerusalimom, da možemo malo da predahnemo. Bar od Snežane Čongradin. Beskorisnog sluge svake revolucije.