Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Sora

Ovo postaje već otužno. Posle nekoliko meseci protestovanja, halabuke, patetičnog verskog zanosa u koji su upali glumci, mediji, čitav Proglas - plus Jovo Bakić, a na kraju i "Razigrana baka, izgubljeni papagaj i deda Rade" (ovo poslednje je naslov elegičnog izveštaja iz Niša na portalu N1), dobili smo Studentski edikt, koji najviše liči na onu blesavu izjavu koja se daje posle pobede na izboru za Mis Univerzuma.

Mila Pajić, u kupaćem, sa lentom i tijarom, recituje: Sloboda, Pravda, Solidarnost, Znanje... fale samo Mir u svetu i da se zapuši ozonska rupa. Pingvine i Pande zaštiti, a Javanskom nosorogu kako bude, ne može baš sve ugroženo da stigne do Niša.

Deca, u koju su se toliki naopako odrasli kleli, na kraju su ispala ono što jesu - samo deca, koja ne mogu da dobace više od pukih i ispraznih parola. I nije to ništa strašno, ide uz godine, strašnije je to što oni, kobajagi ozbiljni, njihovu ispraznost proglašavaju za vertikalu koje svi treba da se držimo.

Srpski javni prostor je preplavljen polit komesarima, tumačima dogme, koji u nedogled ponavljaju frazetine o “vrednostima”, "vrlini", "podvižništvu", da ne pričam o onima kojima "studentski edikt liči na Ustav".

Kako su neki od tih istovremeno i profesori studentima, šupljina famoznog niškog dekreta uopšte ne treba da nas čudi.

Razni Radonjići i Pajtići ni sami nisu otišli dalje od kineske verzije prosvetiteljstva, Žan Žak Ruso je za njih nedostižni ideal (a bio neopevani hohštapler), te je ovo što gledamo i realni domet njihovog rada u obrazovanju.

Društveni ugovor, opšta volja, plenum, vrednosti koje moramo da usvojimo. U literaturi se sve to zajedno zove: Veliki brat, ali trenutno u srpskim školama nema nikoga ko to deci može da objasni, ili im kaže da pročitaju, makar u onoj skraćenoj, prepričanoj verziji.

A možda i ne treba. Možda tu regresiju u samoupravljanje i verski zanos socijalizma treba podržati, pa će sve da se završi onako kako i treba:

Deca će da dograbe krampove, lopate, kolica, kofe, zastave, parole, transparente, i krenuće na veliku Studentsku Omladinsku Radnu akciju (SORA).

Mi gradimo EXPO, EXPO gradi nas.

I biće tu i razigrana baka. I jedan od deset godina, poveo ga tata, umesto na more.

A svi zajedno ćemo, znojavi i do pasa goli, veselo da pevamo: Tomorrow belongs to me, dok nam Radonjić, Pajtić i Jovo Bakić složno i strogo diriguju.

Šta ćeš lepše, od takvog kraja. Trijumf volje 2. I FDU da se zove - Akademija Leni Rifenštal. Taman.