Igre 
Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Podmlađivanje klasterom
Komentari19/11/2024
-08:00
Od kada je Evropska komisija rekla da je klaster tri spreman za otvaranje, al’ za malo, ja sam, majke mi, druga žena. Osećam se kao da mi je ponovo 35 godina. Klaster tri me podmladio kao što nije ni 'Nivea' koju mi majka i danas na silu trpa na lice i laktove kad god se prevarim pa zadremam u roditeljskoj dnevnoj sobi. To što nećemo da otvorimo taj klaster tri je najbolja stvar koja mi se desila u poslednje vreme.
"Kako, bre, najbolja, jesi li ti normalna, vidiš da neće nikad da nas prime u EU“, začuđeno me pita koleginica koja me je jutro posle klastera tri, pitala šta mi se desilo, što tako sijam.
"Ko god da se isprečio na našem evropskom putu, hvala mu, ja se ponovo osećam kao pre 20 godina, kao da vreme između nije ni prošlo. Osećam se, Bože mi oprosti, k’o kad mi je Božidar Đelić na intervjuu pokazao ono penkalo kojim je potpisao Sporazum o pridruživanju kad su nam sva poglavlja i klasteri bili potpuno neotvoreni“, kažem joj ja nasmejana.
Druga, mnogo mlađa koleginica, me je pitala ko je taj Božidar Đelić i je l’ to neki dobar frajer, misleći da je moja priča o penkalu neka erotska aluzija.
FoNet/FoNet TV
“Ma kakvi. Mada, nije da nisi u pravu, sve ti je to jedan običan seks, da se lepo izrazim. Vidiš, Đelić ti je bio Đinđićev ministar koji je počeo pregovore o saradnji Srbije u EU u vreme dok si ti još bila u vrtiću, i on nam je obećao da ćemo da uđemo u Uniju do 2014. godine. Pa, kad nismo, on je dao ostavku, pa se zaposlio u investicionoj banci "Lazard". A to su ti oni o kojima smo pisali, što ih je ova vlast angažovala kao savetnike za davanje aerodroma u koncesiju, a pre toga i kad su hteli da prodaju "Telekom", oni, bre, što ih svaki put uhvatimo u sukobu interesa jer savetuju i kupce i prodavce“, objasnim joj.
"Čekaj, je l’ to onaj Đelić o kom smo pisali da je firma njegove verenice, dok je on bio na vlasti, prodavala gomili državnih institucija neke stolice, uglavnom bez tendera?“, pita moja mlađa koleginica. Jeste, taj.
Čim smo ušle u ovaj depresivni razgovor koji je me podsetio koliko godina je prošlo između otvaranja pregovora i neotvaranja klastera tri, videla sam da mi se pojavila neka linija preko čela, koju mi je tretman klasterom tri izbrisao, a sad, na pomen Đelića, evo je opet.
Povezane vesti
Ali, oko podneva sam dobila novi 'fejslifting'.
Jedna bivša ambasadorka je ubeđivala neku voditeljku da to sa klasterom tri, koji pokušavamo da otvorimo već četvrti put, ne mora da znači da neće da nas prime. I da ga otvorimo ne bi to bilo ništa epohalno, objašnjava ona, ali ako ga otvorimo do decembra, što je malo verovatno, super. Ako ga ne otvorimo, opet nema veze. Kako nema veze? Pa, lepo, mi smo ful spremni za otvaranje klastera pet, tvrdi ambasadorka. Otvorićemo njega. Ako ne možemo da rešimo trojku, mi ćemo prvo peticu, pa posle trojku, a posle ćemo da vidimo šta ćemo. Ambasadorka, valjda, zna kako se vode ti pregovori, specijalizovala se, piše joj u biografiji, za strateško pregovaranje na Harvardu. Nema dalje.
Mene je u sekundi uspela da vrati u ono vreme kad sam imala 30 i nešto i kada nam je Đinđić objašnjavao kako se gutaju žabe, prvo velike, pa male, i kad smo vreme od jednog roka za ulazak u EU do drugog, merili opsesivno kao bračni parovi plodne i neplodne dane posle prve godine braka.
Dakle, idemo na klaster pet. Juhuuu....
"A šta je u klasteru pet“, pita voditeljka znatiželjno bivšu ambasadorku.
„Pa, ne znam sad napamet da vam kažem, ali mi, naprosto, idemo u skladu sa kriterijumima koje treba da ispunimo“, zaključi ovu umnu raspravu ambasadorka. Bivša. Za sad.
Ne, nije je voditeljka zaskočila pitanjem da li zna napamet koji su to kriterijumi, a šteta, bio bi to toga dana sigurno najbolji humoristički program. Mada, hvala i za ovoliko.
Povezane vesti
„A ko je ta ambasadorka“, trgnu me umilni glasić one moje mlade koleginice.
Ja sad već pomalo nervozno odgovorim: „To ti je ona što je pre 5. oktobra bila profesorka klavira, pa je dosovci postavili za zamenika šefa diplomatije, a ovi sad je postavili za ambasadora u Britaniji. Sad nije više ambasador, nego stručnjak za klastere, vidiš valjda. Jel moguće da ti to ništa ne pamtiš?, pitam je podozrivo, sad već teško skrivajući zavist. Zaklela bih se da mi ovo namerno radi da bi me podsetila koliki generacijski jaz zjapi među nama.
"A je l’ to ona što se izblamirala kad je Đoković pobedio na 'Vimbldonu', što je upadala dok je on pričao i ko neka "grupi“ vikala "jel mogu ja da čestitam, ja sam ambasadorka Srbije“, pita umilni glasić. Jeste, ta je.
Kad sam se vratila kući, sve me, opet, podsetilo na dve decenije izgubljene u stalnom iščekivanju nečega što više nisam sigurna ni da nam stvarno treba. Sada pogotovo. Umesto što sam decenije utrošila pišući o tome šta EU stvarno hoće od nas, a šta govore da hoće, bolje da sam ih provela u parkiću sa svojim, tada sedmogodišnjim, sinom, koji evo ima 23 i majka mu još piše o klasteru tri Ili pet. Više ne znam ni sama.
Sećam se da sam pre više od 15 godina za naslovnu stranu jednih, u to vreme uticajnih, novina, pisala tekst o uslovljavanju za ukidanje viza za ulazak u EU i da sam tada napisala da je Evropska unija moderna i politički korektna verzija feudalnog ropstva. Napisala sam i da je nevidljivi šengenski zid najočiglednija klasna, rasna, ekonomska i nacionalna podela u Evropi, ona koju su tada "reklamirali“ da ruši podele među narodima. Sve bih isto napisala i danas. A sećam se i da je posle objavljivanja tog teksta jedan srpski uposlenik Evropske komisije u Beogradu, u maniru komunističkih komesara, zvao moje urednike da ih prekori i kaže da su ga zvali iz Brisela da pitaju "kakvi su to tonovi“ u Beogradu. I urednicima i meni je sve to bilo baš zabavno. Ne znam za njih, ali meni je bilo i vrlo podsticajno saznanje da osim mojih roditelja i neke familije, moje tekstove čita i neki briselski birokrata koji mi nije nikakav rod i koji sebe shvata vrlo ozbiljno.
AP/Virginia Mayo
Istina, sva ta zabava, na kraju se završila brutalnom političkom čistkom novinara, i to u doba najdemokratskije vlasti od svih demokratskih koje smo imali. Tada, u vreme "najvećih medijskih sloboda“, protiv čistke novinara koji nisu hteli da rade po diktatu vlasti niko nije napisao ni jednu reč, osim jednog, što bi rekla današnja novinarska elita, "odvratnog tabloida“, čijeg su urednika zbog toga vrlo brzo smenili. A, da, oglasili su se neki od onih koji danas nose titulu najetičnijih među nama, a koji su zdušno odobravali pravo vlasti da se obračuna sa novinarima koji ne dozvoljavaju predsedniku države da prepravlja intervju da bi ispao pametniji i ...samo pametniji, jer lepšeg od njega nije bilo.
"A je l’ savetnik za medije najlepšeg bio onaj muzičar, što sad priča kako ono onda ništa nije valjalo, a sad je sve super“, čujem umilni glasić. Jeste, taj.
"A je l’ onaj što je tada otpuštao nepodobne novinare, danas ....“.
"Ma prekini više, shvatila sam“, ućutkala sam umilni glasić.
Stvarno, mora se biti baš, baš mlad, ili baš, baš zaboravan, pa da ne vidite da je polovina onih zbog kojih je prošla vlast izgubila izbore, za ovih petnaestak godina našla svoje uhlebljenje, i što je mnogo gore, svrhu u ovoj vlasti.
Kao što treba biti baš, baš političar da bi se danas, kada se više ni EU ne pretvara da treba da ispunjavamo bilo kakve druge uslove osim odricanja od Kosova, govorilo o ispunjavanju nekih kriterijuma i klastera.
Čak i da neko zaista misli da se vredi odreći jednog jedinog milimetra Kosova zarad ulaska u neki savez, pogotovo onaj u kome su, kako nam poručuju, poželjniji partneri od Srbije ovakva Crna Gora i Albanija, čak ni taj takav više ne može da veruje obećanjima Evropske unije. Uostalom, priča o proširenju EU i to ulaskom Crne Gore i Albanije, čak i najlakovernijima liči više na neku vrstu pretnje nama, nego obećanja njima.
Tanjug/Miloš Milivojević
A obećanjima Evropske unije, kako govore poslednja istraživanja, u Srbiji danas više ne veruju ni naša deca, koja većinom imaju negativan stav prema pridruživanju Srbije ovom savezu. Ovaj prilično zabrinjavajući podatak za njih, istraživači koje plaća upravo EU, pokušavaju da relativizuju time što dodaju da ti isti mladi ipak najviše vole da putuju u zemlje EU. Za ulazak u EU u Srbiji su najviše oni stariji od 45. Oni, kažu evropski istraživači, "najbolje znaju kako je živeti odsečen od EU“. A onda, uobičajeno ubeđivanje etiketiranjem - istraživači kažu kako su najobrazovaniji i urbani za ulazak u EU, a seljaci i oni manje obrazovani - nisu. I žene. I one su većinom protiv ulaska u EU, za razliku od muškaraca. Ovaj poslednji podatak bi najviše trebalo da zabrine proevropske snage jer ako su žene protiv, "to ti je onda završeno“..
Sad kad znam sve ovo iz istraživanja, jasnije mi je što me kinji podsećanjima onaj umilni glasić moje mlade koleginice. Ona misli, pošto imam više od 45, da sam ja na suprotnoj strani. Zaboravila je da sam i ja žena, a i da se od klastera tri osećam 20 godina mlađom.
Dakle, ovako podmlađenoj novim uslovljavanjem meni se čini da ovu najavu o ulasku Crne Gore i Albanije u EU treba čitati kao da proširenja neće biti skoro.
Kao što me i ovo uslovljavanje EU i naši "napori“ da te uslove ispunimo jako podsetilo na ono kad onaj vojnik u šumi na početku rata u Jugoslaviji, kad ga pitaju zašto se ratuje, kaže: “Oni se kao otcepljuju, a mi im kao ne damo“. E tako i ova naša višedecenijska epopeja sa EU- oni kao hoće da nas prime, mi kao ne ispunjavamo kriterijume, a onda nam oni, kao, pomažu da ispravimo sve što ne valja kod nas.
Zašto?
Da vam ispričam jednu pričicu. Pre desetak godina upoznala sam u Americi uzbunjivača koji je otkrio da elektrana u kojoj je radio prikriva neko opasno curenje na postrojenjima koje ugrožava ceo grad. Vlasnik je pritisnut otkrićem uzbunjivača, obnarodovao da je angažovao jednu veliku firmu, koja danas radi i u Srbiji, da kvar popravi, ali oni kvar nikako da otklone. Uzbunjivač, koga su u međuvremenu, naravno, otpustili, rešio je pravdu da potraži na sudu. Suđenje se odužilo zahvaljujući skupim advokatima koji su zastupali elektranu, pa je na kraju uzbunjivač, pod pritiskom svoje izmučene porodice, odlučio da prihvati nagodbu koju mu je vlasnik ponudio. Četiri miliona dolara da odustane od daljeg suđenja. Kada je video koliko novca mu nude, a pošto je nagodbu smatrao ličnim porazom, uzbunjivač je vlasnika elektrane pitao u čemu je stvar, zašto, pobogu, nisu popravili kvar kada to košta mnogo manje od tih četiri miliona dolara koje su njemu dali. Dobio je kratak odgovor uz prezriv osmeh: “Keep the problems going to keep the money flowing“.
Eto zato.
Komentari (0)