Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Upad stranih fakulteta na teritoriju akademske zajednice

U obrazovnom sistemu u kome postoji pravilnik koji propisuje da se deca čak i za nestašluke kažnjavaju društveno-korisnim i humanitarnim radom, kao da su opšta korist i rad, a pogotovo pomaganje drugima, najgora kazna koja može da snađe čoveka, nije čudo što su se univerzitetski profesori ujedinili protiv dolaska stranih fakulteta u Srbiju, kako nikada nisu ni protiv jedne anomalije u ovom društvu, kao da je suočavanje sa malo konkurencije najstrašnija stvar koja može da zadesi čoveka, a pogotovo intelektualca.

U poređenju sa Pravilnikom o obavljanju društveno-korisnog i humanitarnog rada kojim se, na osnovu zakona, propisuje kažnjavanje lakših i težih prestupa učenika, a koji previđa da se deca kažnjavaju redarskim dužnostima, pomaganjem nastavnicima, pravljenjem panoa i školskih časopisa, pisanjem istorijskih radova i slično, golootočke metode nosanja kamena sa jednog na drugo mesto, klečanje na kukuruzu i stajanje u ćošku uz obavezu da kažnjeni učenik viče "Ja sam magarac", izgledaju kao vrhunac pedagogije i vaspitnog rada.

Nisam ja, naravno, a ni vi, za ovaj nakaradni pravilnik čula od akademske zajednice, koja, kako vidimo može da se ujedini kad hoće, samo ako neko i pomisli da im uvede malo konkurencije u njihov "zabran". Ne. Čula sam od roditelja mog malog rođaka kojima je razredna sa zabrinjavajućim zadovoljstvom saopštila kako će ga teško kazniti, jer je pričao sa drugom na opštetehničkom. Prvo će da ga opomene, pa ako zastrašivanje ne upali, onda će probati sa ponižavanjem. Ima da ga izvede pred ceo razred da se izvini i odeljenju i nastavniku što je pričao, a ako to sve ne uspe ima lek i za to u Pravilniku. Ima da ga pošalje na društveno-koristan rad, pa da vidiš, majci, kako je kad moraš da pomažeš drugom ili kad radiš nešto, a nije za svoju korist. Ne, na žalost, ne karikiram sve ovo za potrebe teksta.

Tanjug/Sava Radovanović

A znate li šta uradi studentu jedan od najuglednijih profesora na Harvardu, čija predavanja su posećena kao koncerti nekih muzičkih zvezda, kada ga taj student sa zalogajem u ustima, jer tamo sme da se ruča na času, prekine u pola rečenice da ga pita nešto glupavo o postovima na Fejsbuku? Zahvali mu se na pitanju, odgovori bez trunke sujete i osuđivanja i sačeka da ovaj proguta zalogaj da vidi da li ima još koje pitanje.

Nisam ni ja prvo mogla da verujem šta gledam, a moja je sreća da nisam znala za ovaj naš pravilnik, ne garantujem da ne bih ustala onog momenta i tražila da se nevaspitani balavac kazni najgorim humanitarnim radom.

Svojim očima sam gledala i kako se taj isti profesor, inače jedan od najvećih stručnjaka za socijalne medije i vodećih stratega u mnogim izbornim kampanjama, raduje kao dete kada vidi da mu je procent studenata koji su položili ispit iznad 75 posto, jer to shvata kao svoju ocenu, a ne njihovu. Od toga mu, uostalom, zavisi i posao. Sigurna sam da mu ni jednom nije palo na pamet da dokazuje svoj autoritet tako što će da obara studente po 26 puta na ispitu, ili da ih ponižava pred drugima dok ne odustanu u suzama od daljih pokušaja. I tome sam svedočila, samo na fakultetu čiji se profesori sada strašno boje da nam neki strani fakultet ne pokvari reputaciju i ne uništi obrazovni sistem.

Uvođenje konkurencije i slobodno tržište je najefikasniji regulator vrednosti, kako na pijaci, tako i u obrazovanju. Strah od konkurencije, koji demonstrira naša cenjena akademska zajednica do sada neviđenom slogom u protivljenju dolasku stranih fakulteta, nije ništa drugo do strah od gubitka kontrole u svom delu ovog našeg sela.

profimedia

Nisam od roditelja koji odlazak u inostranstvo ili studije na stranom fakultetu smatraju nekakvim velikim životnim uspehom. Ni moje dete. Oboje to mislimo posle jedinstvenog iskustva koje smo imali tokom jednogodišnjeg boravka na mestu gde se nalaze najbolje škole na svetu – u Kembrižu, na Harvardu. Naš izbor je život u Srbiji i naše škole. Kao što je izbor nekih drugih roditelja i neke druge dece da studiraju strane fakultete. Zato što misle da je to najbolje za njih. A možda i jeste. To me ne čudi. Čudi me da sve ovo vreme nisam čula ni jednog jedinog profesora da kaže da bi dolazak stranih fakulteta za mnogu decu koja imaju dara, a nemaju para, bio baš dobar. Ako ni zbog čega, a ono što bi im dao priliku da ostanu u svojoj zemlji.

Umesto toga danima slušamo kako se pripadnici akademske zajednice boje da dolazak fakulteta ne uruši naš obrazovni sistem, što zbog akreditacija, što zbog subvencija države, što zbog kvaliteta fakulteta koji će doći. Neće, kažu profesori, kod nas sigurno doći Harvard. A korupcija! Ko zna šta tu tek može da se desi. Pošto niko od njih, valjda, nije čuo za kupovinu ispita, diploma i doktorskih disertacija na srpskim fakultetima.

Izvinite, nisam vas prepoznala, pošto poslednjih 15 godina svakodnevno gledam statistike Pištaljke prema kojima je na rang listi oblasti iz kojih nam stiže najveći broj prijava korupcije, prosveta na fantastičnom drugom mestu. Odmah iza državne uprave, a ispred svih inspekcija, privrede, pa i policije.

Nismo, međutim, dugo čekali da se akademska zajednica "autuje". Dali su protivpredlog državi. Mogu strani fakulteti, ali kroz nekakav dvojni program na srpskim fakultetima u saradnji sa inostranim i pod "kapom" naše akademske zajednice. To bi bilo bolje, kaže AZ, a onda naravno i skuplje. Ali na obrazovanju ne treba štedeti, dodao je neko.

Tanjug/Mašinski fakultet

Dakle, kontrola. Ono isto zbog čega je neko napravio onaj glupavi pravilnik misleći da će izgubljeni autoritet nastavnika vratiti uspostavljanjem kontrole nad svojim učenicima.

I strah od konkurencije naše akademske zajednice, zbog koga su spremni da uskrate mogućnost većeg izbora svojim studentima, i pokazivanje moći umesto uspostavljanja izgubljenog učiteljskog autoriteta, produkt su jednog istog, pogrešnog shvatanja svoje uloge u nekom sistemu. U ovom slučaju obrazovnom. Ali isto je sa zdravstvenim ili pravosudnim. Pogrešno shvatanje uloge učitelja, lekara ili sudije u obrazovnom, zdravstvenom ili pravosudnom sistemu posledica je prirode posla kojim se oni bave i jedne notorne činjenice, koja je sama po sebi apsurd, a to je da se svi oni nalaze u poziciji moći u odnosu na ljude od kojih zavisi njihovo postojanje i svrha.

Davnašnji problem bez velikog izgleda da se skoro reši. Tako je to sa ljudskom prirodom. Pobrkalo se ko je u ovim odnosima "glavni", a mnogima je teško da shvate da su to upravo oni koji su došli da od njih mole za lek ili pravdu. Ili, pak, znanje. I da su upravo oni koji oni koji manje znaju i koji od njih treba da uče, u tom odnosu "glavni". Zato se za ova zanimanja kaže da su poziv, a ne posao. Oni kojima je to samo posao imaju problem i sa tim ko je u tom poslu "glavni".

I biće tako dok god profesori, baš kao i političari, smatraju da je snaga jednog sistema, u ovom slučaju obrazovnog, u uspostavljanju autoriteta i kontrole nad onima koji još mogu da budu sve što žele. A teško je takvima biti autoritet. Pogotovo ako sami već niste ono što ste oduvek želeli da budete.