Igre 
Kolumna Kolumna Dragane Matović - "So na ranu": Smrt može da izneveri, a budala nikad
Komentari07/01/2025
-09:30
U subotu pred Novu godinu, posle dugo opiranja, pridružila sam se blokadi. Negde oko jedan uveče, kada nam je gazdarica saopštila da je definitivno fajront, jer objekat inače radi do 23h, bilo je jasno da nam jedino preostaje da blokiramo kafanu. Za stolom nas je bilo i više nego što je potrebno za jedan dobar plenum, ne sećam se više koliko tačno, ali reći ću samo da se ovi što su pivom gasili neku rakiju kunu da je bilo baš masovno. Goste za susednim stolom nismo ni pitali za šta su, poručili smo im isto, i obavestili ih da smo u blokadi, i da mogu da učestvuju milom ili silom. Ako neće da blokiraju sa nama, taoci su uvek dobrodošli, pogotovo ako vam utekne muzika, kao nama te večeri.
Na salveti smo definisali zahteve, platnenoj, naravno, da neka pijana budala ne bi uništila dokaze da je procedura sprovedena kako nalaže antička tradicija. Plenum ih je usvojio, užasnom većinom, a kako drugačije, a ja sam ih onda ispostavila gazdarici da prosledi institucijama. U međuvremenu smo odlučili da ne razgovaramo ni sa kim osim sa konobarom, koji će jedini moći da ima pristup plenumima i to samo da bi nam doneo neko piće i nešto slatko.
Plenum je izglasao plačinke od gotove smese po receptu iz blokadnog kuvara. Sa nutelom. Državi smo poručili da ode kod nas kući da uspava onu svoju decu, ili da da neki dodatak babama i dedama na penziju za dadiljanje naše zajedničke budućnosti dok mi ne obavimo ovo sa blokadom. To smo sve stavili na salvetu uz zahtev za palačinke.
Sad se sve čini lakše nego što je stvarno bilo. A nije bilo lako, jer kao što smo sumnjali da će se desiti, već u prvom satu blokade krenula je opstrukcija. Nekoliko njih, a što ne reći o kome se radi: dakle moj muž i muževi još dve moje koleginice, novinarke, znamo ko su, gde žive i imamo neke kompromitujuće informacije o njima, elem, oni su odmah počeli nešto da se jogune i da se protive ideji blokade. Kao, 'ajde nemojte da se glupirate, nije to za nas, ipak smo mi ozbiljni ljudi, omatorili smo za takve akcije, uostalom dokle mislimo da blokiramo i kad ćemo kući.
Ovaj podli napad na našu istinski spontanu blokadu smo odlučno odbile zahvaljujući pametnoj odluci plenuma da svi koji nam se protive ima da ćute i da plate račun kad dođe konobar. Mi nemamo donatore kao neki, sve plaćamo same, nećemo da nam po kafanama posle pričaju da smo nekom ostale dužne.
Ako ste pomislili – kako to spontana blokada, a ovako vešto izvedena – e, pa to je zato što ja, a ni koleginice, nismo baš bez revolucionarnog iskustva. Ja lično, onu prošlu revoluciju dočekala sam u pokojnoj kafani "Smederevo". Sad se na tom istorijskom mestu nalazi neki fensi restoran, jer je nova, petooktobarska vlast odmah shvatila da mesto gde su se sastajali oni skloni rušenju vlasti treba pretvoriti u suši bar, na primer, jer se oni što nabadaju onaj pirinač štapićima sigurno neće zaletati na suzavac.
Dakle, sedeli smo u "Smederevu" uoči 5. oktobra i navijali da moja snaja izrži još jedan dan i mog bratanca rodi u, kako smo zamišljali, slobodnoj Srbiji. Nije izdržala, što mi je kasnije bilo drago, jer sad ne moram svake godine da slavim 5. oktobar.
Povezane vesti
Na toj revoluciji odlučila sam i da se udam za ovog mog što sad sabotira blokadu. Sećam se kao danas kako sam sa dvojicom svojih kolega prolazila Kosovskom ulicom i bespomoćno gledala kako neki raspomamljeni ljudi kradu fotelje i slike iz zapaljene Skupštine. Oko nas sve vri, svi prešli sve granice i kao u nekom filmu, usred onog haosa, odjednom začujem glas koji je nadjačavao tu gungulu: "Ostavite to, to nije vaše, vraćajte sve".
Pogledam iznenađeno, kad to ovaj moj kolega sa leve strane viče na te pomahnitale ljude iz sveg glasa.
Za trenutak svi su ljudi sa tim foteljama na glavama oko nas zastali, potpuno zbunjeni, i neki počeše da spuštaju revolucionarni plen i da ga ostavljaju na ulici, a ja ponesena tom hrabrošću mog kolege s leve strane počnem da se derem iz petnih žila i ponavljam za njim: „Vraćajte to, to nije vaše“.
Za trenutak sam mislila da je to to, da će ovi što kradu nameštaj početi da ga vraćaju nazad, i da će sve biti kako treba da bude, kunem se da mi je u glavi išla i neka muzika, kad me onaj kolega s desne strane munu laktom u rebra, i kroz zube mi prosikće na uvo: "Šta se derete, bre, hoćete da nas pobiju ovde".
Njegov uplašeni glas me trgnu iz onog zanosa, pogledam oko sebe, shvatim da smo u problemu, munem laktom ovog što izigrava heroja sa moje leve strane i kažem mu na uvo: "Šta se dereš, bre, hoćeš da nas pobiju ovde".
Jedva smo ovog sleva, kolega zdesna i ja, izvukli iz tog haosa i odvukli do crkve Svetog Marka pred kojom je kolona ljudi, nestvarno mirno, čekala da zapali sveću i pomoli se da se Srbi opet ne ubijaju među sobom. A ja sam tada pred crkvom odlučila da ću se, ako on uopšte uspe da preživi taj dan, udati za onog mog kolegu sleva.
Da toga dana nisam bila na ulici i da sam o tome samo slušala od nekih starijih, kao što danas slušaju ova deca kojoj su umesto pesnice uvalili šaku, možda bih i poverovala da su te demonstracije, koje opozicija danas priziva, bile mirne i nenasilne, kako to reče neki dan jedan bivši novinar, ikona "nezavisnog" novinarstva, prvi koji se posle petog oktobra obogatio od ovog posla.
Povezane vesti
Baš njemu sam, tom bivšem, ali i sada uticajnom novinaru, malo pre revolucionarnog prevrata, poslala u Ameriku preko drugog, sada pokojnog, kolege par pitanja na temu finansiranja opozicionih medija i njihove uloge u petooktobarskom prevratu u kome su više bili učesnici nego novinari. Pre nego što je poslao neke bezvezne odgovore, od njega je prvo stigla poruka od samo četiri reči: "Je l' ona normalna?".
Da podsetim one koji bi mogli da pamte, u stvari, one koji nisu smeli to da zaborave, da smo istinu o finansiranju petog oktobra saznali, o ironije, ne od te novinarske gromade, nego baš od Pinka, i to u skrivenoj kameri na kraju 2002. godine u kojoj su "žrtve" bili tadašnji ministar pravde i naš prvi postpetooktobarski ambasador u Americi.
U pauzama za reklame, iz usta ove dvojice čuli smo da je priprema petooktobarskog prevrata finansirana spolja, da su novac dobijale nevladine organizacije, mediji i naravno političari, a na kraju emisije, kada im je rečeno da propitivanje o parama nije stvarno, nego samo šala, bivši ambasador je sa olakšanjem kroz smeh, aludirajući na svoje kolege iz DOS-a, prokomentarisao: "Ovi se nadrapali, a mi da poginemo".
Povezane vesti
Međutim, kako ta tema ni danas, a kamoli tada, nikome nije baš prijatna, jer smo kao posledicu te revolucije napravili, kao nacija, nekoliko stvari zbog kojih će nas se potomci stideti doveka, ovom ambasadorovom inkriminišućom tvrdnjom, i još mnogima iznetim u toj emisiji, nije se pozabavio niko, pa ni jedan tužilac u zemlji. A pred naciju su mediji za zabavu bacili priču o žrtvovanju Velje Ilića za Srbiju u pokušaju da nediplomatskim metodama odobrovolji Medlin Olbrajt. I o tome kako se Željko Mitrović preko noći priklonio novoj vlasti. Ni reči, naravno, o vlasti koja je Željku Mitroviću omogućila da nesmetano radi sve ono isto što je radio i dotad, samo sada za njih.
Zato me uopšte neće iznenaditi kada Željko Mitrović ponovo napravi sličnu skrivenu kameru u kojoj ćemo saznati, možda, ko je šta radio danas, pa možda i to ko se prvi setio plenuma, ko ih je organizovao i ko je umesio gotovu smesu za palačinke na blokadama. Iznenadilo bi me da nešto saznamo od javnog servisa, na primer, ili od televizije koja više ne prati proteste nego u njima učestvuje, a koja se, po priznanju njenih urednika, nalazi, citiram, "u stanju borbene gotovosti". To je ona televizija za koju je, kako nam je objasnio isti taj "ratni" urednik, jedna od najvažnijih stvari da, opet citiram, "ispoštuje investitora koji plaća da se na ovaj način bave novinarstvom".
Ma, ne, bre, nije Informer. Ni Pink.
Ovi su za novogodišnju noć, za razliku od Pinka koji je opet puštao emisije u kojima pola pevača odavno nije među živima, imali program uživo. Ova televizija je izmislila novu televizijsku formu, a to je novogodišnji program koji je u stvari uživo prenos sa odavanja pomena.
Kako objašnjavaju inventivni urednici ove televizije, ovaj novogodišnji program realizovalo je čak 25 ljudi, a novogodišnju komemorativnu ceremoniju iz studija je vodila novinarka obučena u prigodan crni sako. Sa šljokicama. Zato što je Nova godina, pa da ne bude kao svaki dan, nego sa šljokicama. A crno jer se ne slavi. Nije bilo muzike, nego ćutanje od 15 minuta u ponoć, onda još 15 prvi dan Nove godine, a drugi dan 29, jer se u međuvremenu desilo dvostruko ubistvo u Arilju, dva minuta, a onda i masakr u Crnoj Gori, 12 žrtava, još 12 minuta, pa, ko vele, da ne propadne.
Pa, šta je ovo? Je l' ovo ima nekog smisla, pitate se?
Ima. Iako se ne čini. Sve ovo dosad je, rekla bih, bila ipak samo uvertira. A glavna stvar već počinje da se nazire. Politička borba polako prelazi u sledeću fazu – borbu protiv korupcije. Kao usred izborne kampanje, a možda i jesmo u njoj, opozicija i vlast obećavaju nam da će rešiti svu onu korupciju koju ni jedni ni drugi nisu rešavali poslednjih 25 godina.
I šta nam to govori?
Pa, meni samo to da će se fokus sa mrtvih premestiti na budale. Smrt može da izneveri, a budala nikad.
Komentari (0)