Kolumna Dragane Matović – "So na ranu": Žuta strana sunđera
Komentari24/12/2024
-08:00
Objavljivanje ovog teksta odobrio je tročlani plenum, većinom glasova prisutnih, a onog jednog kome se ovaj tekst nije dopao i koji je imao neke zamerke proglasili smo glupanom i lošim čovekom i isterali sa plenuma. Tako će proći i svi ostali koji se budu suprotstavili ovoj odluci plenuma.
Dakle...
Kao što prijemni ispit na medicinskom fakultetu treba da ima jedno jedino pitanje, a to je "Zašto želite da budete lekar?", tako bi i pre dolaska na neku državnu funkciju političari trebalo da odgovore samo na jedno jedino pitanje: "Kojom stranom sunđera za sudove se peru masni tanjiri?".
Sistemom eliminacije tako bismo došli do idealne države u kojoj bi muškarci radili grube i glupe fizičke poslove, a mi žene bismo vodile kuću, kao što to inače radimo. Ne radi se ovde o mizandriji (tako se kaže kad neko gaji mržnju ili prezir prema muškarcima). Ovde se radi o tome da su žene, shodno svojoj civilizacijskoj ulozi, primorane da koriste logiku u svemu što rade, pa i u pranju sudova, jer je to jedini način da opstanu pored onih koji, shodno svojoj civilizacijskoj ulozi, misle da je to što žene znaju gomilu stvari koje oni ne znaju zato što se žene rađaju sa urođenim talentom za ribanje, peglanje i zvocanje.
Dakle, supruge predsednika i premijera Srbije trebalo je da nauče svoje muževe, pre nego što su preuzeli funkcije, da se masni sudovi peru mekom, što bi rekli – žutom stranom sunđera, a ne kao što to muškarci inače rade, jer misle da je svejedno kako se obavlja taj besmisleni ženski posao pranja onoga iz čega ćeš kasnije jesti.
E, kad smo rešili ovu egzistencijalnu dilemu, možemo da se pozabavimo svim onim što imamo kao posledicu toga što neki ljudi bez obuke ne znaju da se mast ne može oprati grubom stranom sunđera.
Dakle, ono što meni pobuđuje sumnju u pozadinu ovih studentskih protesta od samog početka nisu svi oni politički zahtevi koji se, da se ne lažemo, mogu podvesti pod jedan – zahtev za smenu Vučića. Zahtev za smenu vlasti je legitiman zahtev koji ima pravo da postavi svaki građanin ove zemlje koji je sposoban da proturi onaj papirić kroz prorez u glasačkoj kutiji, bio on student, profesor univerziteta ili domaćica. Kada neki student traži smenu vlasti, to nije dokaz da iza ovog njegovog zahteva stoji nečiji tuđi interes. Na primer, interes onoga ko je spreman da iskoristi studente za svoje ciljeve jednako kao što koristi i pogibiju 15 ljudi u padu nadstrešnice.
Dokaz da iza studentskih zahteva stoji neko drugi i nešto drugo je onaj jedan jedini zahtev koji vlast smatra legitimno "studentskim", iako jedino taj to nije. Zahtev za povećanje materijalnih troškova univerziteta za 20 posto.
Ako nađete jednog jedinog studenta na onom protestu, uključujući i levičarske aktiviste koji su organizovali one boljševičke plenume na fakultetima na kojima se odlučuje šta ćemo danas svi misliti i hteti, dakle, ako jedan od njih zna šta spada u materijalne troškove fakulteta, koliko ti troškovi iznose i koliko para još treba da bi se oni pokrili, spremna sam da poverujem da postoji i muškarac koji zna ne samo da se mastan tanjir ne može oprati zelenom stranom sunđera, nego i zašto ne može.
Dakle, taj zahtev, i samo taj, nije mogao da izađe iz glave studenata i pokazuje sa sigurnošću da je u organizaciji blokada i plenuma učestvovao još neko osim studenata. Neko ko već ima diplomu, a možda i doktorat.
Kada se taj zahtev stavi u kontekst činjenice da su blokade počele dan pošto je predsednik države rekao da ipak neće odustati od zakona o stranim fakultetima kako je to prethodno najavio premijer, a ne dan posle nesreće u kojoj je poginulo 15 ljudi, a koja je povod za proteste i blokade, onda stvari dobijaju novu dimenziju.
U toj dimenziji spekulacije idu u dva pravca. Jedan je onaj koji gradi sumnju da su profesori, revoltirani namerom vlasti da im u državu dovede stranu konkurenciju, iskoristili opozicione proteste da dodaju snagu svojim zahtevima da se strani fakulteti stave pod njihovu kontrolu. A drugi je onaj da je opozicija iskoristila nezadovoljstvo univerzitetskih profesora zbog zakona o stranim fakultetima da animira i izvuče na ulice i onaj deo građana koji inače nisu do sada mogli da privuku.
A činjenica da se na nezadovoljstvo studenata može računati u oba ova slučaja je nešto čime bi ova vlast trebalo posebno da se pozabavi. Jer, nezadovoljstvo, ne samo studenata, postoji uprkos istraživanjima koja govore da je čak dve trećine građana Srbije zadovoljno svojim životom i da najveće poverenje, daleko veće od svih drugih pojedinaca, stranaka i institucija u zemlji uživa upravo predsednik države, čija se smena traži na studentskim blokadama i opozicionim protestima.
Ove dve informacije, dakle proteste protiv vlasti i istraživanja koja govore da vlast ima podršku velike većine građana, ona vlast koja zna kojom stranom sunđera se peru masni tanjiri, čitaće kao poruku da su na vlasti ne zato što narod misli da je ova vlast mnogo dobra, nego zato što misli da je opozicija mnogo gora. Ko ovu poruku ne ume da pročita, kao što to nisu znale ni demokrate na izborima na kojima je Tadić pobedio Nikolića sa sto hiljada glasova razlike, posle čega su na sledećim izborima oterani sa vlasti od čega se nisu oporavili, evo, ni 12 godina kasnije, dakle ko to ne ume da čita ima izgleda da isto i prođe.
Ali hajde da vidimo šta sve imamo na stolu.
Prvo, zahtevi.
Na protestima koji su započeti kao reakcija i revolt zbog pogibije 15 ljudi u padu nadstrešnice, a za šta je u svakom slučaju odgovorna vlast, bilo da se radi o nemaru ili korupciji, a treće opcije nema, reklo bi se nema mesta ni za jedan drugi zahtev osim tog da se pronađu odgovorni i da se kazne. Ko god to bio. Zahtev za povećanje materijalnih troškova fakulteta za 20 posto, ili izmene kolektivnih ugovora, smanjenje administracije u prosveti i slični zahtevi, možda i opravdani, na ovom protestu nemaju mesta. Licemerno je tražiti povećanje materijalnih troškova za fakultete od 20 posto i mahati imenima poginulih ljudi kao štitom od bilo kakve kritike.
To rade mediokriteti i manipulatori. Kad god se neko ne složi sa mnom ja potegnem ovu strašnu nesreću i optužim te da te nije briga za ljude koji su poginuli, a koje ja koristim u svojoj političkoj borbi. Ne misim tu na studente, makar ne na većinu onih koji su sada u blokadama, a koji su manjina od onih koji studiraju, već na one koji i njih koriste. Na isti način kao što koriste žrtve pada nadstrešnice. Kao što su koristili žrtve masakra u "Ribnikaru" i u Duboni. A za vikend čak i dete koje je žrtva ubistva u školi u Zagrebu.
Za vikend je, naime, blokada studenata, mislim u Beogradu, trajala 16 umesto 15 minuta. Taman sam pomislila da sam nešto pogrešno čula na vestima, kad je voditeljka objasnila da je onaj jedan minut bio posvećen ubijenom detetu iz Zagreba. Ko bi se pobunio protiv toga?
Ali, kakve veze, sad, imaju protesti u Beogradu i zahtev za smenu ovdašnje vlasti sa ubistvom u Zagrebu? I zašto onda nisu odavali poštu i žrtvama iz Nemačke, gde je na Božićnom vašaru lekar iz Saudijske Arabije, istog dana kad se desilo ubistvo u Zagrebu, ubio, kako kažu poslednje informacije, petoro ljudi i ranio oko 200? I što ne i makar minut ćutanja za decu u Gazi, kojima se ne zna broj, a koju su pobili Izraelci?
Korišćenje velikih nesreća u političkoj borbi nije smislila naša opozicija. Kao što plenume nisu smislili naši studenti. To je politička manipulacija sa dugom tradicijom koja ima za cilj da ovlada vašim strahom. Strahom od osude, strahom od osvete, od odbacivanja ili kenselovanja, kako to danas kažu. U praksi to izgleda ovako: ako se neko usudi da kaže da ne podržava način na koji se sprovode blokade, kao protivargument dobije optužbu – ti si loš čovek, jer ne podržavaš one koji traže odgovorne za pogibiju 15 ljudi.
Osuda odgovornih za pogibiju 15 ljudi u padu nadstrešnice je to opšte mesto koje treba da poveže sve ove različite grupe i zahteve, a da bi to bilo prihvatljivo za makar jedan deo onih koji spadaju u dve trećine građana koji, prema istraživanjima, kažu da su zadovoljni životom u Srbiji. Ili onih koji su zadovoljni Vučićem. Jer i među jednima i drugima ima mnogo onih koji su nezadovoljni korupcijom, nepravdom i bahatošću u ovoj vlasti. Ali koji su jednako nezadovoljni i opozicijom.
To je ono što smo učili u osnovnoj školi iz matematike, a zove se presek skupova. Elementi dva skupa koji pripadaju i jednom i drugom skupu. Oni što su nezadovoljni, ali ne toliko da izađu na ulicu. Oni što nisu zadovoljni ovom vlašću, ali se sećaju kakva je bila opozicija kada je bila na vlasti. Oni koji nisu ni za jedne ni druge, a mogu da budu i za jedne i druge. E, za te se bore političke stranke i opozicije i vlasti.
Zašto je njih tako teško pridobiti i animirati? Pa, između ostalog, zato što oni znaju i jedne i druge. I njihovo trenutno opredeljenje ne zavisi više od očekivanja, nego od predviđanja i kontrole štete. Oni su uvek jezičak na vagi i oni su, uglavnom, već jednom bili osedlavani u toj borbi za demokratiju.
Zato – plenumi.
Reč plenum, na latinskom – "plenus, plena, plenum" – kako mi je objasnio moj kum istoričar – prema prevodu iz knjige profesora Milana Budimira, Litterae latinae, znači "napunjen, mnogobrojan potpun savršen". U molitvi "Ave Maria" u prvom stihu se kaže "Ave Maria, gratia plena", što znači Zdravo Marija, milosti puna". Puna.
Plenum, dakle, podrazumeva punoću, mnogobrojnost, većinu ljudi u jednoj zajednici. Plenum, u tom antičkom smislu, na šta se pozivaju studenti i profesori iz blokada, ne podrazumeva odlučivanje malog broja prisutnih i nametanje te odluke većini koja nije prisutna. To onda nije legitiman plenum. Ni u antičkom, ni u modernom smislu.
Plenumima, ili direktnoj demokratiji, kako su to nazvali autori ideje o studentskim plenumima, a to nisu naši studenti, pribegava se u protestima koji pate od brojčane nemoći zbog čega protestanti prelaze na plenumsko odlučivanje da bi odlukama koje donose kao manjina dali legitimitet. Plenumima se ukida parlamentarna demokratija i odlučivanje većinom. Plenumsko odlučivanje je sve suprotno od onoga za šta se oni koji ga koriste formalno zalažu. Nema tu ni pravde, ni slobode ni demokratije. Samo nametnuta volja manjine pod pretnjom nasiljem, fizičkim ili nekim drugim, kao što je javna diskreditacija. Komunizam.
Jeste li se zapitali zašto niko u plenumima ne želi da kaže koliko ljudi ima na sednicama plenuma? Zašto više niko, pa ni mediji koji su do skora prebrajali svakog čoveka koji prođe ulicom na svakom protestu, sada upadljivo ne govore ni koliko je ljudi na protestima, ni u blokadama, ni na plenumima? Zašto oni koji su na nekim proteklim protestima RTS-u zamerali manjak ovih informacija i to što nikada ne govore koliko je ljudi izašlo na ulicu, sada izveštavaju identično kao novinari javnog servisa pred čijom zgradom protestuju? Da li vam smeta što nemamo informaciju o tome ko donosi odluke o blokadama i ko ih predvodi, planira i upravlja njima?
Kako se ovakve nedemokratske metode kao bumerang okreću protiv onih koji ih primenjuju imali smo prilike prilično brzo da vidimo na primeru Bogoslovskog fakulteta koji je ovu komunističku izmišljotinu prihvatio začuđujućom brzinom. Prvo je jedan plenum, u kome ne znamo koliko je bilo studenata, proglasio blokadu, a onda se sastao drugi plenum, za koji takođe nismo znali koliko ima učesnika, pa tu blokadu prekinuo.
A onda se oglasio bivši profesor ovog fakulteta Vukašin Milićević koji podržava blokade i rekao da ovaj drugi plenum koji je blokade ukinuo kada je prvi plenum otišao kući jer je fakultet u blokadi, dakle da je ovaj drugi nelegitiman.
"Kakav je to plenum od 22 studenta, od 1100 koliko ih ima na fakultetu", pitao je retorički bivši profesor koji podržava blokade.
Konačno. Profesore, pravo pitanje.
Kada bismo znali koliko studenata ima u tim plenumima, i prvom i drugom, možda bi stvari bile malo jasnije? Zaista, kakav je to plenum kad u njemu ne učestvuje većina studenata? Kakva je to odluka koju donesemo nas desetoro u ime 2000 drugih koji nisu došli na taj plenum i time, na kraju, pokazali šta misle o takvom odlučivanju?
Nedugo zatim videli smo vest da je onaj prvi plenum, ponovo zasedao i poništio odluke ovog drugog, tako da je Bogoslovija ponovo u blokadi. Niko, naravno, nije ni pomislio da nam otkrije, pa ni bivši profesor Milićević, a niko nije ni pitao, koliko je ljudi bilo na ovom poslednjem plenumu koji je opet proglasio blokadu.
Jeste li pomislili na trenutak zašto bi neko tako panično krio broj ljudi koji odlučuje u plenumima? Zašto umesto informacije da je na protestu u Prokuplju učestvovao jedan čovek (Arhiv javnih skupova), imate vest da je Prokuplje jedan od 49 gradova u kojima je održan protest? Zašto se umesto informacije da je 15 poljoprivrednika (ako sam tačno prebrojala na snimku N1) koji podržavaju blokade kuvalo ručak za studente, vama servira poluinformacija da su i poljoprivrednici podržali blokade? Zašto se umesto informacije da je par desetina studenata koji nisu studenti Filozofskog fakulteta obustavilo nastavu upadom u učionice ove škole, kako smo čuli od profesora Čedomira Antića koji je bio svedok i učesnik ovog događaja, vama plasira samo to da se Filozofski pridružio blokadi?
Ovakvo serviranje poluinformacija je definicija medijske i svake druge manipulacije.
Kad god vam neko ne da sve informacije nego ih selektuje umesto vas, to je pouzdan znak da umesto vas hoće da misli.
Kad god vam ne smeta što neko za vas selektuje informacije to je pouzdan znak da vi ne mislite.
Kome god ne smeta što neko misli umesto njega, to je pouzdan znak da taj pripada kategoriji ljudi koja se naziva mediokritetima. Doduše, takvi preživljavaju sve. Čak i plenume.
Komentari (0)