Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Cetinje i reagovanja

Brojni ozbiljni svetski filozofi, analitičari i komentatori pišu poslednjih godina o "promeni paradigme“ koja se svetu desila u poslednjih trideset i nešto više godina; pad "realnog socijalizma“, kraj Hladnog rata, sveopšta digitalizacija i globalizacija svetu su doneli ogromne promene koje je ljudima teško i da pojme, a kamoli da se na njih naviknu.

Te promene su uticale i na pojedince i na narode i na države, ali nekad s posebnom okrutnošću na gradove. Postojali su nekoć bogati gradovi oslonjeni na rastuću industriju koji su skoro doslovno propali. To je globalna priča o kojoj se snimaju filmovi, pevaju pesme te pišu knjige i studije. Frapantna je sličnost između sudbine radnika iz Springstinove pesme "Youngstown“ i radnika teške industrije u raznim (postjugoslovenskim) gradovima.

Među (post)jugoslovenskim gradovima koje su raspad zajedničke države, prethodnog društvenog poretka i tranzicija vidno i skoro nepovratno unazadili je i Cetinje, mada na specifičan i jedinstven način. Velika istorija ovog grada bila je povod za ponos i pamćenje, ali grad je živio od rada i industrije. Vidi se i to po demografiji: od 1948. do 1961, broj stanovnika je rastao u posve simboličkim procentima, da ne kažem promilima: od 9038 do 9359. Ipak, 1971, prebacuje petocifreni broj (11876), a u idućih dvadeset godina raste skoro 50 odsto (15946). Od tada kreće pad, a pad koincidira sa propašću industrije: od "Oboda“, giganta uproizvodnji bijele tehnike na cijelom Balkanu preko poznate Industrije modne obuće "Košuta“ do prevoznih preduzeća "Tara“ i "Bojana“.

Povezano je to s mnogo faktora: od raspada SFRJ preko sankcija protiv tadašnje SR Jugoslavije do skrajnutosti Cetinja iz perspektive vladajuće crnogorske paradigme tokom najvećeg dela devedesetih jer je ono bilo središte opozicionog delovanja protiv tadašnje politike Mila Đukanovića. Kad Đukanović "kidnapuje“ ideologiju Slavka Perovića, pozicija Cetinja se menja, ali samo retorički. Kreće "projekat prestonice“, uljepšavaju se stare fasade, osnivaju neki fakulteti,obećavaju megalomanski umetnički i turistički projekti, pa i pojedini industrijski pogoni (seća li se neko priče od pre petnaestak godina o fabrici ukrajinske čokolade?) ali od svega toga običan narod ima malo ili nimalo koristi.

A taj narod je duhovit i elokventan. Anegdote o natpisu na tabli pred ulazom u grad gde je neko ispod imena "Cetinje“ napisao "ne radi“ odsnosno o jedina prosperitetna "3 K“ u gradu: kapeli, kafani i kladionici prelazile su granice Crne Gore.

Cetinjani su se nadali progresu u nezavisnoj Crnoj Gori, ali uzalud. Novac i poslovi nisu dolazili, ali dolazila su barem obećanja i serdarsko-vojvodske pohvale. Onda su, međutim, DPS i Đukanović pali s vlasti i na scenu su se vratili "identitetski“ sukobi. Različitost stavova većine cetinjskog elektorata u odnosu na ostatak zemlje mnogima je postala temelj za nove napade demagogije i skladište za izvoz novih šlepera prazne slame. A to su stvari koje najbolju prođu imaju u besparici i nemaštini. I onda su najistaknutiji regionalni trgovci antisrpskim priručnicima za samo pomoć udarili po gasu do jedva provarljive patetike i neukusa. Sarajevski advokat i aktivista Senad Pećanin doslovno piše da je Cetinje "evropska antifašistička prijestolnica“. Banjalučki komentator Dragan Bursać pak piše: "Visoko gore, među oblacima, orlovima i nebom, Cetinje! Grad heroj, grad antifašizma, grad pravednika i čuvara herojstva i čojstva“. Za novosadskog profesora žurnalistike, Dinka Gruhonjića: "nepokoreno Cetinje je posljednji slobodni polis u Evropi“. Sve to uglavnom zarad nasilnog pokušaja da se spreči da se na Cetinju ustoliči novi mitropolit Srpske pravoslavne crkve.

Pišem ovo dan nakon što su vesti sa Cetinja zavile u crno i Crnu Goru i njoj susedne zemlje. U nepune dve i po godine, na Cetinju su dvojica masovnih ubica vatrenim oružjem usmrtili više od dvadeset ljudi, uključujući i četvoro dece. Preveliki su to i pretragični masakri i za milionske gradove, a kamoli za grad sa manje od petnaest hiljada stanovnika.

I seo sam ovo da pišem samo da bih pokušao da oteram jedan strah. Strah me, naime, da neko iz Beograda ili ostatka Srbije ili odakle bilo ne napravi tu neljudsku paralelu pa ovu tragediju tobože uzročno-posledično poveže s činjenicom da su neke budale na Cetinju javno pevale Thompsonove ustaške pesme, a da se nekih izjava istaknutih akademskih radnika s fakulteta na Cetinju ne bi zastideli ni endehazijski ideolozi. Jer isti portali koji su digitalnim megafonima prenosili deluzivne fantazije o "antifašističkim prijestolnicama“ i "posljednjim slobodnim polisima“ su kvaziozbiljno i pseudoanalitički na porodičnom stablu maloletnog ubice iz beogradske osnovne škole tražili zločince iz sukoba od pre stotinu godina i
potencirali genetske veze s političkim i javnim ličnostima koje im se ne dopadaju, kao što su i uzroke jedne teško objašnjive lične patologije tražili u grafitima po beogradskim centralnim gradskim ulicama. Pretragične i prebolne, a s druge strane i previše kompleksne, su ovakve situacije da bi ih se na taj način objašnjavalo. Komparativne studije između gradova u SAD i Kanadi prilično ubedljivo sugerišu da je ključni faktor u frekvenciji ovakvih masakara laka dostupnost vatrenog oružja. U bilo kakvom afektu, golim šakama ili nožem ovo bi bilo neizvodivo. Ali ni za takvu analizu još uvek nije vreme.

Uvek je bilo i međuljudskih i međuporodičnih i međuplemenskih i inih animoziteta, ali je postojala i neka najelementarnija univerzalna etika koja traži šutnju i sućut barem u prvim danima nakon velike tragedije.