Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Uterivanje demokratije plenumom

Ne tako davno imala sam priliku da prisustvujem događaju na kome se govorilo o zaštiti uzbunjivača u svetu i gde se na osnovu nekakvih sudskih statistika tvrdilo da je Norveška zemlja sa najuspešnijom zaštitom uzbunjivača na svetu.

"U Norveškoj je zaštićeno 100 posto uzbunjivača", ponosno je rekla govornica.

Znajući iz 15-godišnjeg iskustva u zaštiti uzbunjivača i svog ličnog uzbunjivačkog iskustva, a onda i iz tridesetogodišnjeg novinarskog iskustva, pa na kraju i iz životnog iskustva, da je to prosto nemoguće, pitala sam koliko je slučajeva, brojem, u tih norveških 100 posto.

Odgovor je glasio: "Jedan".  

Pre neki dan setila sam se ovog događaja dok sam na sajtu Građanskih inicijativa čitala tekst o razmerama i brojnosti protesta "Zastani, Srbijo". Prema podacima Arhiva javnih skupova, na koji se obično pozivaju opozicioni mediji, ali i opozicione stranke kada govore o broju protestanata, u tekstu se između ostalog navodi da je 22. novembra protesta bilo u 49 gradova na oko 60 punktova, jer je u većim gradovima kao što je Beograd, bilo više protestnih punktova.

U protestima je tog dana, prema računici Arhiva, na 60 punktova učestvovalo najmanje 5880 ljudi. Najviše ljudi, navodi se u tekstu, učestvovalo je u Beogradu, 2500, u Novom Sadu od 900 do 1000, Nišu od 800 do 900.

Protest je, prema mišljenju Arhiva i autora teksta, posebno bio uspešan u Vrbasu gde se okupilo 80 ljudi. Kako to, možda ste pomislili na trenutak, baš kao i ja, ali autori teksta su mi brzo objasnili. Tih 80 ljudi u Vrbasu, s obzirom na broj stanovnika, isto je kao da je u Beogradu bilo 5300 ljudi. Aha, nisam odmah shvatila.

Ali, čekajte, nije tu kraj, ima i bolje.

Sledi lista najmanje posećenih protesta. Listu najmanjeg protesta toga dana predvodi Prokuplje gde je učestvovao jedan (i brojem 1) protestant, a onda Vladimirci, gde su se okupila dva (i brojem 2) protestanta. Ako vam se to čini nešto malo, setite se da je to kao da je u Beogradu izašlo makar pedeset, odnosno sto pedeset ljudi, ako sam dobro izračunala.   

Vest o istom događaju, sa pozivanjem na isti izvor, dakle Arhiv javnih skupova, mogli ste da pročitate i na levičarskom sajtu Mašina, pod naslovom koji je proteste proglasio "najvećom simultanom protestnom akcijom u Srbiji do sada", koja je doduše, napominju, mogla da ima malo više učesnika.

A onda je sve začinio N1. U maniru koji često spočitava RTS-u, N1 je u izveštaju o protestima koje opozicija proglašava prekretnicom u do sada neuspešnoj borbi protiv Vučića, napisao: "Vučić opet brojao: U blokadama 'Zastani, Srbijo' učestvovalo 4.370 ljudi". Što je isto, ako smem da primetim, i čudim se što N1 nije iskoristio tu analogiju, kao da je u Americi izašlo oko dvesta hiljada ljudi. Ej, malo li je.  

Nego, da li sada znate koliko je protestanata bilo na blokadama? Ne znate. Možda mislite da znate. Ono što ste iz svega ovoga sigurno saznali je jedino to da se vlast i opozicija ne slažu u broju protestanata i da oni koji se trude da vam predstave da Srbija gori u protestima, protestom zovu i kada se na ulici nađe i jedan jedini čovek.

Dakle, razlika između onoga što znate i što mislite da znate posle čitanja neke vesti jeste mera manipulacije kojoj ste izloženi kao čitalac. Kada ustanovite šta se od vas krije u toj razlici, zapitajte se i ko to od vas krije. A onda ćete, možda, doći i do odgovora na najvažnije pitanje – zašto?

Pa da vidimo...

Da li znamo šta je to plenum koji, kako nam se govori ovih dana, donosi odluke o blokadama fakulteta?

Ne znamo.

Ali, mislimo da znamo.

Mislimo da znamo da je taj plenum neko telo na univerzitetu koje ima ovlašćenja da donosi odluke, mislimo i to da taj plenum čine svi studenti nekog fakulteta, pa mislimo čak i to da ako plenum odluči da blokira neki fakultet to znači da se većina studenata i profesora tog fakulteta izjasnila za blokadu.

A ništa od toga nije tačno.

Kako? Pa, tako što ono što ne znate jeste da u stvarnosti taj plenum, na čije se odluke studenti i profesori koji blokiraju fakultete pozivaju – ne postoji.

Ne postoji nikakvo fakultetsko niti studentsko telo koje se zove plenum. Ima raznih drugih tela, ali plenum ne postoji. Plenuma nema ni u Zakonu o visokom školstvu, a plenum ne postoji čak ni kao formalno ili neformalno telo ovih blokada.

U malom istraživanju koje sam sprovela da bih videla šta znam, a šta se od mene krije, to da plenum ne postoji potvrdili su mi "nezvanično" i svi univerzitetski profesori sa kojima sam razgovarala, od kojih neki "zvanično" podržavaju blokade i odluke tih plenuma za koje inače kažu da ne postoje.

Za plenum do sada nije čuo ni dobar deo studenata koji učestvuju u blokadama, a mnogi od njih nisu čuli čak ni za onaj Brionski plenum, koji izgleda kao direktna inspiracija ovoga što nam se servira danas kao studentski plenum.

Jedini univerzitetski profesor koji je ovih dana imao dovoljno intelektualnog i ljudskog poštenja da o tome javno progovori jeste profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu Čedomir Antić, koji je opisao kako u praksi izgleda blokada po odluci fantomskog studentskog plenuma. Mala grupa mladih ljudi prekinula mu je predavanje sa namerom da izbace studente iz učionice, pozivajući se na odluku nekakvog plenuma čiju "nadležnost" Antić nije priznao smatrajući da je to "anarhistički sovjet na kome ne važe ni demokratska ni parlamentarna pravila". Posle nekog vremena, a pošto je Antić odbio da izađe iz učionice, ta grupa u kojoj, kako on kaže nije bilo studenata tog fakulteta, je odustala i napustila prostoriju, a nešto kasnije Antića su optužili da je "štrajkbreher" i da je jedini profesor koji nije stao uz studente. To da je jedini je, takođe, još jedna neistina.

Nije Antić jedini, ali je, izgleda, jedini koji se ne boji. Ni plenuma, ni osude koja je postala najubitačnije opoziciono političko oružje u nedostatku podrške građana.

Dakle, šta je plenum i ko ga je proglasio demokratijom?

Plenum je "direktno demokratsko organizovanje u cilju rušenja postojećih zakonskih okvira", kako ovaj način odlučivanja opisuju levičarski pokreti i ideolozi ovog načina političke borbe. Prvi put se, makar prema podacima dostupnim na internetu, u vezi sa studentskim protestima pominje 2009. godine na blokadama studenata Filozofskog fakulteta u Zagrebu.

Kako je ta blokada izvedena opisano je u knjizi "Blokadna kuharica" u kojoj se daju i neke preporuke kako da studenti medijski vode blokade i komuniciraju sa javnošću. Ovih dana prorežimski mediji u Srbiji ovu publikaciju uzimaju kao dokaz upletenosti hrvatskih tajnih službi u proteste, za šta, ruku na srce, osim pozivanja na nezvanične izvore, nema nikakvih drugih dokaza. Ali istina je da je plenumsko organizovanje blokada uvezeno u Srbiju iz Hrvatske, i to samo dve godine posle tamošnjih blokada.

Ideju su 2011. godine od hrvatskih levičara i studenata preuzeli domaći ekstremno levi pokreti, koje predvodi grupa Marks 21. Ovu levičarsku grupu su čak i profesori beogradskog univerziteta smatrali odgovornim za radikalizaciju studentskih protesta i optuživali da stoji iza blokade fakulteta 2011. godine, kada su studenti zahtevali smanjenje školarina i smanjivanje uslova za upis godine.

Tadašnji rektor Univerziteta u Beogradu Branko Kovačević tvrdio je da protesti nisu studentski i otvoreno pozivao na oštriju reakciju države prema protestantima. Profesorka Srbijanka Turajlić isticala je da ne veruje u nasilje koje studenti sprovode na fakultetima i smatrala je da protestanata očigledno nema dovoljno da bi to sve preraslo u ozbiljan studentski protest.

Na nepotpisanom informativnom blogu Kampanje za besplatno obrazovanje pod nazivom Studentske borbe nastalom u vreme ovih protesta, nepoznati autori davali su uputstva studentima kako da prevaziđu problem slabog odziva na proteste i kako da zaobiđu i ukinu institucije i uspostave vladavinu plenuma. Ako vas ne mrzi, imate link, pa čitajte, jer svako prepričavanje podrazumeva i učitavanja, pa je najbolje da se uverite sami.

Ponuđena definicija plenuma je manje više ista ona koju su ustanovili hrvatski plenumaši: "Studentski plenumi su direktno-demokratske borbene strukture".

Tekstove sa ovog sajta i danas mnogi aktivistički mediji prepisuju kako ko stigne, bez ikakve ograde prema onome što pišu anonimni autori. Anonimnost je takođe jedna od strategija studentske plenumaške borbe. Oni najvatreniji pobornici plenumaškog načina odlučivanja porede plenume sa grčkim agorama ili rimskim forumima u kojima su se, kako navode, okupljali građani da diskutuju i donose zajedničke odluke.

Protest 2011. godine se završio – kao i desetine drugih koje su potom usledile sve do danas, organizovanih po plenumaškom principu, uvek iz istog razloga – malog odziva. Iako plenumsko odlučivanje i radikalni protesti u vidu blokada nisu u poslednjoj deceniji davali rezultate, to nije sprečilo opoziciju da primeni ovaj način borbe i na poslednjem zasedanju parlamenta. Stiče se utisak da je opozicija, brojčano inferiorna u odnosu na vladajuću koaliciju, taj problem rešila da ubuduće rešava po istom levičarskom receptu.

Plenum, koji su kako čujem od kolega, neki novinari počeli da pišu velikim slovom, je, kako reče i profesor Antić, izum boljševičko-anarhističke ideologije. Plenum ima za cilj da odglumi demokratiju u odlučivanju, ali nikako nije demokratski način odlučivanja. Namera plenumaša je da iza glasanja na nekakvom zboru kome može da prisustvuje vrlo mali broj ljudi, nekada i desetak, prikriju činjenicu da odluke koje donosi ta i takva manjina, a za koje ne uspeva da obezbedi veću podršku, silom nameće većini. Kako u komunizmu, tako i u studentskoj blokadi. Plenumaši se u ovom svom naumu, služe nasiljem, nekada i fizičkim, ali ne manje agresivnim verbalnim pretnjama koje imaju za cilj da ućutkaju protivnike služeći se pre svega strahom od javnog linča i diskreditacije, kako profesionalne, tako i lične. Da bi dali kredibilitet ovom boljševičkom načinu vladavine manjine nad većinom, plenumaši se, kao što smo videli u gorepomenutom primeru, pozivaju na primere grčke agore i rimskih foruma, gde su se građani okupljali, kako kažu, da diskutuju i odlučuju o zajedničkim pitanjima.

Koliko se sećam tih lekcija, jedine odluke koje su se u to vreme donosile na masovnim okupljanjima građana bile su one u gladijatorskim arenama kada je publika odlučivala koga ubiti, a koga ostaviti u životu. Iako je Grčka kolevka demokratije, kako to danas volimo da kažemo, teško da je narod na trgovima posle diskusija donosio odluke i tako uticao na upravljanje državom. Državama su u to vreme vladali oni koje danas smatramo i zovemo tiranima. Demokratija kao oblik vladavine nije zaživela u državama u kojima je smišljena, jer je smatrana najgorim od najboljih oblika vladavine. Kao što ni komunizam nikada nije zaživeo na zapadu gde je ponikla ta ideja. Izvezli su je uspešno nama oni koji i danas važe za najveću ekonomsku silu u Evropi zahvaljujući kapitalizmu, i feudalnom odnosu prema onima koji su prihvatili njihovu ideju o komunizmu.   

Nije, dakle, u antičkoj Grčkoj smišljeno "direktno demokratsko organizovanje u cilju rušenja postojećih zakonskih okvira". Nije slučajno ni to što mnogi studenti nisu ni čuli da je pre njihovog plenuma, a posle rimskih i grčkih, postojao i "Brionski plenum", kako se zvala Četvrta sednica centralnog komiteta komunističke partije SFRJ, a koja je najbliža istorijska veza sa današnjim studentskim plenumima.

Zato je neophodno da podsetimo da je na tom Brionskom plenumu 1966. godine Tito napravio čistku srpskih kadrova sa najviših državnih funkcija u Jugoslaviji u kojoj je srpski narod bio najdominantniji i najbrojniji, kao što je i danas u onome što nazivamo regionom umesto bivšom Jugoslavijom. Čistka je počela od najuticajnijeg Srbina tog vremena, Aleksandra Rankovića, koga je Tito optužio da je odgovoran za navodno postavljanje prislušnih aparata u njegovom kabinetu.

Kako je došlo do plenuma? Pa tako što je Jovo Kapičić, tadašnji šef Ozne, shvatio da Tito možda neće imati dovoljnu podršku za smenu Aleksandra Rankovića. Jovo Kapičić je, da podsetimo i to, čovek koji je u srpskom narodu poznat kao golootočki krvnik, i isti onaj koji je na najavu porodica žrtava sa Golog otoka da će ga tužiti, javno poručivao da ih je malo pobio koliko je trebalo.

Dakle, shvativši da smena Rankovića, koji je bio potpredsednik SFRJ, sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije i čovek koji je formirao službu državne bezbednosti, možda neće imati očekivanu podršku i da bi pre mogla da ima negativan odjek, ne samo u domaćoj, već i svetskoj javnosti, Kapičić je Titu predložio da umesto smene organizuje – plenum.

Na plenumu, na kome će se biti organizovana kritika Rankovićevog rada, neće više ni biti potrebe za smenom, koja bi za njega bila ponižavajuća, nego će mu velikodušno biti pružena prilika da sam da ostavku, smislio je Kapičić. Njegova ideja je bila prihvaćena, pa tako na Brionskom plenumu Ranković nije smenjen, nego je dao ostavku. Smenjeni su bili drugi visoki srpski državni funkcioneri, ne na plenumu nego posle njega. Plenum je odlučio i da se organizuje komisija koja je imala zadatak da kadrovsku politiku oslobodi monopola, valjda srpskog, pa je ta komisija posle zaključka da u službi fali nekih nacionalnih manjina, popunila taj nedostatak kadrovima albanske i mađarske nacionalnosti.

Zašto sad pominjem sve ovo? Zato što uvođenje demokratije nedemokratskim metodama, ili preciznije boljševičkim i revolucionarnim, nije moguće. Nije to uspelo ni pre 24 godine. Oni koji su revolucionarnim prevratom došli na vlast tada su imali toliku podršku da nisu morali da glume plenume. Morali su samo da odglume da su drugačiji nego što su se kasnije ispostavili.