Kolumna Vesne Knežević: Od Metropolisa do Megalopolisa u sto godina ratova

Generalno, film je za mene informacija, ne umetnost. Gledam ih kao sociolog, kažu li nešto relevantno o sada i ovde, onako kao što meteorolog posmatra oluju ili biolog žabu. Osim u situacijama kad reditelj nije samo reditelj već otmeno "auteur", neko ko filmu utiskuje svoj jedinstveni pečat, na dobro ili loše. To bi na primer bili Francis Ford Coppola, Jim Jarmusch ili Andrej Tarkovski, za nekog drugog neki drugi.  

Na nevolju, poslednje Coppolino ostvarenje "Megalopolis" nije ni informacija ni umetnost, već teško zašećerena vodica o propasti Novog Rima, simbola za Gotham City, Njujork, čitave USA, u krajnjoj liniji sve vladajuće elite koje smetnu s uma zahteve opšteg dobra. Jedino što performativno drži vodu u tom ostvarenju je da su amoralni stvarniji, da imaju više supstance i đusa od moralnih, a to verovatno nije bila rediteljeva namera.  

Šta god da je hteo, bolje bi se videlo bez sitnih struna. Da je scenario pisala Mir-Jam, "Megalopolis" bi bio manje patetičan.    

Praktično nema političke situacije, istorijske epizode ili kulturnog konteksta koji ne bi mogli da se uporede sa Starim Rimom. Čim neko zastrani sa uspehom, zaboravi da proveri da li još stoji na zemlji ili ga već nose krila oholosti, stiže analogija s Rimom.  

Ali to nije tako jednostavno, reći nekome da će završiti kao stari Rim. Svejedno takva poređenja stalno kruže javnim prostorom, inflatorno i iritantno. Od takve sudbine ih spašava nekoliko uslova, kojih se auteur nije držao. Najpre, neko mora da bude dekadentan do srži da bi uverljivo nosio priču o hibrisu i padu. Loši i lažljivi su u Megalopolisu više razmažena derišta, nego cinični upravitelji društvenih poslova. Dobri i iskreni su nekomunikativni i smušeni, što donekle mogu da shvatim, preko Niklasa Luhmanna i njegove teorije da se sve, ali apsolutno sve može komunicirati među ljudima, osim iskrenosti.  

profimedia

Ovako bi izgledala Luhmannova teorija komunikacije ukratko: Sve se može uverljivo preneti drugom u krevetu i za stolom, drugima na javnoj i medijskoj sceni, osim iskrenosti. Naravoučenije, ako si dobar/dobra u krevetu, ćuti, radi i ništa ne obećavaj. Glavni lik Cezar Katilina (Adam Driver) ostavi svoju ljubavnicu Wow! Platinum kad mu kaže da ga voli, i to tako da ni sama sebi ne veruje. Glavni ženski lik, Julija Cicero (Nathalie Emmanuel/"Missandei"), je digla ruke i od pokušaja da objasni svoje motive. Coppola pokazuje Juliju kao tipičnu plačljivu heroinu iz ljubića od pet para, onih koje se dele u dodatku trač-časopisa. Kad je tata ne razume, guta suze. Jednom hoće, jednom će mu se prosvetliti.   

Laž spašava dobra dela    

Preneto na širi rimski plan koji nije izgubio aktuelnost do danas, ako si dobar i iskren vladar, moraš pronaći način da deluješ loš i lažljiv, jer ti populus samo onda veruje. Zato se filmski Cezar Katilina propije, jer mu niko ne veruje da je filantrop koji podiže New-New York kao grad utopiju u kome neće biti podele na bogate i siromašne.   

To bi bili neophodni uslovi, uverljiva mreža likova unutar iluzionizma filmskog medija. Megalopolis ih nema. No čak i ako se prihvati da su likovi Megalopolisa namerno neuverljivi, jer su dokaz čovekove nemogućnosti da komunicira iskrenost, ostaju druge slabosti. Neophodni uslovi su samo osnovica, što zna svaki filmski ili književni autor ako želi da bude krunisan kao auteur. Na neophodno slede zahtevi dovoljnih uslova, ovde delotvorne umetničke forme, a i tu Megalopolis hramlje. Kad se zanemare sredstva filmske iluzije, scena, kostimi, šminka, ton, tehnički efekti, sve čime Coppola neupitno vlada, ono što ostane je celina raspadnuta kao Napoleonova vojska na povratku iz Rusije.  

Gluma se svodi na deklamovanje. Zašto i kako uprkos dobrih glumaca, objašnjeno je prošlog maja, kad je Megalopolis imao promociju na Kanskom festivalu. Dijalozi su nastajali ad hoc. Skupe se glumci i dogovore šta će ko da kaže. Ono što dobro funkcioniše u pozorištu, što je blagoslov na daskama, u igranom filmu ostavlja utisak razbijene bande. Dobri filmovi su personalne diktature reditelja. I filmovi o demokratiji, humanizmu i dobrim delima su, bez obzira na temu, diktature sui generis.        

Tanjug Jordan Strauss/Invision/AP

Po ideji, socijalnom duhu i imenu, Coppolin "Megalopolis" neverovatno liči na "Metropolis" Fritza Langa iz 1927. U oba slučaja vidljiva je namera da se deluje edukativno i emancipatorski, ali je ona tako direktna, agresivna, uz to plačljiva kao Julija, da gledalac nema drugog nego da zavapi, daj nekog Korleona, barem jednog pokvarenog Papu da upoznam raspon ljudskih emocija!   

Langov film je delovao kao alegorija o propasti nacizma i rađanju utopije komuni(tari)zma. Coppolin film sada je alegorija o propasti amerikanizma i rađanju utopije komuni(tari)zma. Skoro sto godina između, a sve isto, distopije i utopije se samo smenjuju i nasleđuju.    

Coppola kaže kako je čekao više od četiri decenije da snimi "Megalopolis". Nosio ga u srcu kao blago. Kao blago podsećanje na srčanu manu. Još od kad je 1997 posle  Čudotvorca (Rainmaker) objavio da je završio komercijalni deo karijere i ušao u humanističko-eksperimentalnu fazu, pokušavao je da ostvari taj projekat. Čak je i snimao nekoliko dana po Njujorku, ali je doživeo vanumetnički baksuzluk, jer se snimanje poklopilo sa 9/11, pa je film o propasti Amerike zaustavljen iz pijeteta prema propasti Amerike. Prvo, bilo je to suviše realnosti za jednu alegoriju. Drugo, alegorije ne vole kad ih se lako pročita.        

U rezultatu, Coppola je za loš film proćerdao Stari Rim kao savršenu političku alegoriju današnjice. Pri tome ga je ta proćerdanost skupo koštala. Kako scenario nije našao finansijere, reditelj je prodao vinograde u kalifornijskoj Napi, skupio 120 miliona dolara vlastitog novca i ubacio ga u "Megalopolis". Vratio je deset miliona.   

Najstrašnije mi je što je u tih deset miliona dolara i mojih deset evra. I dobro sam prošla, išla u bioskop ponedeljkom, kad su karte jeftinije, šest i po evra fiksno, osim kad se, kao u ovom slučaju, dodaje namet na minutažu i utopiju. Tri i po evra po utopiji koja nikako da završi.   

Novi je Stari je Novi Rim  

Sudbina modernih državnih tvorevina, što su uspešnije tim pre, uvek se jednog trenutka nađe gurnuta u metaforu istorijskog Rima. Od interesa za paralele je period od prvog veka pre Hrista, kad je iz tumulta građanskih ratova, revolucija i osvajanja, iz republike nastala carevina, koja je kao Zapadni Rim vladala do 476 posle Hrista. A onda završila užasnom  sudbinom – sama se urušila. Niko je nije, sama se prenapregnula i pukla.  

Imala je istina neprijatelje, mnogo njih, suočavala se sa izazovima za koje nije uvek bila sama odgovorna, ali svaki ozbiljan autor koji piše o Rimskoj imperiji obično završava sa zaključkom da se sama urušila. Previše htela.   

Zadnji rimski car je gajio kokoške. Prema Direnmatovom "Romulusu Velikom", jedina teritorija kojom je vladao poslednji rimski car bila je kokošinjac, sa nešto trave okolo za kokice. Ko kaže da umetničke sublimacije nisu u stanju da se efektno nose sa simbolikom Zapadnog Rima?     

Dürrenmatt je pisao cinične priče o ljudskoj prirodi i jednom dobrom caru koji se pravi da je loš, ne bi li spasio to malo ljudi koji su mu ostali na brizi, uz to i nekoliko onih koje voli, ćerku, zeta i koke-nosilje. Kako međutim stvari stoje u ozbiljnim specijalističkim knjigama, non-fiction, sachbücher?  

Tanjug AP/Lionsgate via AP

Najnoviji primer je "Zašto imperije propadaju - Rim, Amerika i budućnost Zapada", delo koje su u koautorstvu napisali britanski istoričar kasne antike Peter Heather i kanadsko-britanski ekonom John Rapley. Kakva se lekcija danas može izvući iz propasti Rima onda, to je njihovo istraživačko pitanje. Istovremeno i klasično školsko pitanje. Čemu nas uči propast Vizantije? Propast Otomanske imperije? Britanske? Propast Trećeg rajha? Propast holandske Istočnoindijske kompanije? Propast komunizma? Jugoslavije? Uče nas da je cena propasti velika, a potražnja mala.  

U principu, nije dobro učiti na propasti, jer se iz nje jedino razume da nije dobro propasti. Mrtvi se prvi zaborave, a kad se oni zaborave, nestanu i emotivne blokade da se stvaraju novi mrtvi u ime novog Rima. Makar malog i sitnog Rima, ali sa instinktima i zubima originala.       

Kakvo je stanje kod umetničkih sublimacija Zapadnog Rima? Šta se naučilo u letnjim raspustima milenijumske noći? Kako ko, kako šta. Fritz Lang je otišao u grandiozno, Dürrenmatt u cinično, Anthony Mann sa "Propasti Rimskog carstva" (1964) u religioznu propagandu, kao da mu sinopsis potiče direktno iz Augustinove "Božje države".  

Coppola sada je otišao u lobiste za građevinski materijal budućnosti. Njegov Cezar Katilina je arhitekt koji je izmislio "megalon", materijal koji se sam formira prema mislima korisnika. Hoćeš balkon, on propupi na zidu; želja ti je konzola dvesta metara iznad zemlje na kojoj ćeš u suton popiti čašu vina, konzola izraste iz fasade. Sama, iz čežnje i iskrene želje da čini dobro, hemijski imuna na zlomisli.  

Potreban je samo benevolentan vladar, gradonačelnik, predsednik, premijer, senatus populusque romanus, koji će shvatiti da je megalon tu za sve, ne samo za elite.  

Pada pada pada Rim 

Od pada Rima 476 njegova je simbolika samo narasla. Od propasti je uglavnom čuva  otpornost na trivijalizacije. Onog momenta kad neko upotrebi metaforu Rima za proizvodnju banalnih, tautoloških i proizvoljnih pastiša, kao sada Coppola, duh Rima uzvraća udarac. Ne može svaka tvorevina izrasla iz kolektivnog ljudskog ponosa da propada kao Stari Rim, u koncentričnim talasima koji nikada ne jenjavaju. Neke propadaju kao staklena vazna, sa mačkinim repom kao jedinim svedokom.    

U političkoj teoriji i praksi je slično. Tu se Rim upotrebljava kao vrsta kletve, uvek sa odstupnicom i primesom milenijumskog humora. Pre nekoliko godina sam u jednom tekstu nazvala Vašington "Trećim Rimom", i to ne uopšteno, već u konkretnom smislu, zbog "Kapitola" načičkanog hramskom i bazilikalnom arhitekturom Starog Rima. Urednik jednog domovinskog časopisa me je sasvim ozbiljno ispravio da je Moskva "treći Rim", te da Vašington može da bude samo četvrti.   

Postoji li neka rang-lista koja mi je promakla, neki međunarodni odbor za uspešnu propast i senioritet? Da li se dele titule najboljim kandidatima za mesečnu, godišnju i sentenijalnu propast? Možda oni koji se drže termina dobiju i posebne povelje za tačnost.    

Moskva naravno može da zove sebe kako hoće, ali da bi se zaista bolje osećala u toj metafori, njoj je uvek nedostajao elemenat igre u osvajanjima, onaj kojim Amerika vlada. Za Vašington je i aktuelno zaoštravanje s Rusijom vrsta igre i zabave, mora da vidi ko je bolji.   

profimedia

Osvajala je i Moskva, ali iz istorije se vidi da je njen rimski refleks uvek ostao odbrambeni - okružiti se pacifikovanim teritorijama, povući u tvrđavu i podignuti most. Prvi put u istoriji je Moskva zaista spustila most i izašla iz utvrđenja posle raspada Sovjetskog Saveza, a to da je "četvrti Rim" vratio natrag u insularni mentalitet, to je tragedija našeg vremena, ne rimskog.  

Heather/Rapley sada pretresaju Zapadni Rim kao univerzalni interpretant sa namerom da današnjem kandidatu, političkom Zapadu, daju savete kako će izbeći njegovu sudbinu. Tako da neće ulaziti u direktne vojne konfrontacije sa novim silama na njegovoj periferiji. Tako što će prihvatiti relativan gubitak značaja, da bi zadržao dobar deo značaja. Tako što će sačuvati sjaj svoje kulture – ekonomsko blagostanje, arhitekturu i vino. Upravo ono što Rimskom carstvu nije padalo na pamet. Da su se dogovorili sa aspirantima, ne bi propali. Smanjila bi se njegova politička moć, ali bi mu simbolička moć samo porasla. Ali ne, Rimska imperija je morala da ide do kraja, a sad Zapad misli da mora da ide do kraja. Nemojte da idete do kraja, savetuju autori Zapadu, jer ćete doći do kraja.  

U svom eseju (1896) o propasti Zapadnog rimskog carstva, Maks Veber na kraju spominje svetog Avgustina, ljutog neprijatelja rimske carevine. Kaže da ni on nije mogao da izađe  na kraj sa tišinom koja je vladala u momentu propasti Rima.  

Potpuno razumem šta je hteo da kaže. Ni ja ne mogu da podnesem tišinu koja trenutno izbija iz čitave ove buke.