Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Anđeo istorije

Početkom ove nedelje navršilo se tačno dvadeset i šest godina od početka NATO bombardovanja SR Jugoslavije. Prošlo je, dakle, više od četvrt veka, što bi trebalo da znači da se na taj istorijski događaj može gledati ponešto hladnije glave. Ipak, pokazalo se da baš i nije tako. Deo "studenata u blokadi" odlučio se obeležiti ovu godišnjicu i odati počast žrtvama, a to je takođe razočaralo deo "druge Srbije" po kojem srpska javnost olako zaboravlja ono što je, po njima, bio razlog za bombardovanje.

U ondašnjim mejnstrim zapadnim medijima, bombardovanje SR Jugoslavije s proleća 1999. proglašeno je "humanitarnom intervencijom". Osim u Sarajevu, Zagrebu, Prištini, na Cetinju i u delovima Beograda i Novog Sada, niko ozbiljan zapravo više ne veruje u tu tezu, čak i među onima koji su u nju verovali pre dvadeset i više godina.

U drugom delu srpske javnosti poneko još uvek veruje u "lažnu vest" i "postistinu" prema kojoj je kodno ime intervencije tobože bilo "Milosrdni anđeo". Ipak, desi se ponekad da i neka očigledna netačnost može simbolički da pomogne u analizi nekog fenomena. Nije, dakle, bilo "Milosrdnog anđela"; no, iz današnje perspektive priča o bombardovanju priziva Kleovu sliku "Angelus Novus" odnosno esej Valtera Benjamina o "Anđelu istorije".

Bombardovanje 1999. bio je povratak "realpolitike" u istoriju nakon desetljeća fantazmi o "kraju istorije" pokrenutih padom Berlinskog zida i nestankom Varšavskog ugovora. Bilo je tu i transgeneracijskih "popravnih ispita". U svojoj knjizi "Susret", Milan Kundera na tragu Malapartea primećuje da se Evropa rodila iz sopstvenog poraza u Drugom svetskom ratu. Kaže Kundera da su Evropu zapravo oslobodili SAD i SSSR, odnosno da se nijedna evropska zemlja nije sama oslobodila. Onda otvara zagradu i zapisuje svojevrsnu "fusnotu" i kaže: "Nijedna? Jedna ipak jeste. Jugoslavija. Svojom sopstvenom partizanskom vojskom. Zato je 1999. godine bilo neophodno nedeljama i nedeljama bombardovati srpske gradove da bi se, a posteriori, i tom delu Evrope nametnuo status pobeđenog".

Nadovezujući se na Kunderu, Stanko Cerović, praveći post festum bilans bombardovanja, beleži: "Posledice ovoga rata su odmah bile kolosalne, a vremenom njihov značaj raste. Vjerovatno će taj rat ostati kao važna prekretnica u istoriji, nešto kao početak serije kobnih događaja koji će obilježiti istoriju XXI vijeka. U tome se skriva jedno od objašnjenja, po mome mišljenju, što su Amerikanci posle rata vodili ovako sadističku politiku prema Srbiji: prosto se ne mogu dovoljno osvetiti tim crvima koji su im pokvarili feštu. Iako, naravno, ta uloga Srbije je samo simbolična: tu se slučajno otkrila slabost i glupost Imperije, Srbija za to nije ni kriva ni zaslužna ništa više nego što Gavrilo Princip nije kriv ni zaslužan za rušenje svjetskog poretka u Prvom svjetskom ratu. Među posledicama rata Nato pakta o kojima se ćuti evo nekih: taj rat (tj. srpski otpor) je spasio – iako samo privremeno – Ujedinjene nacije: Amerika je morala da se vrati u njih i da tamo potpiše mir, što je doživljeno kao pravo poniženje; odloženo je proglašenje Nato pakta za dominantnu organizaciju novog svjetskog poretka; sam taj poredak je doveden u pitanje brutalnošću rata, kršenjem pravnih i moralnih normi, a iznad svega propagandom u zapadnim medijima koja je otvoreno prijetila da će narod koji se odupire biti satrt; širom svijeta, rat je imao ulogu poziva na buđenje naroda koji su odjednom shvatili da nema govora o ‘blagoj’ imperiji, kulturnoj i ekonomskoj dominaciji, nego o brutalnoj sili, i da oni koji hoće da prežive moraju biti spremni da ginu; konkretno, najvažnija posledica je dolazak Putina na vlast u Rusiji: tada su ostaci ruske elite shvatili da su oni sledeći na redu, da je đavo odnio šalu; time su Rusija i Kina (čija ambasada je namjerno bombardovana) gurnuti jedna drugoj u naručje i počeo se praviti savez koji se sad polako razvija i od koga možda zavisi sudbina čovječanstva".

Jedna od posledica bombardovanja je i činjenica da je otprilike pola članica Ujedinjenih nacija priznalo nezavisnost Kosova. To je bio prva nasilna promena granica u poslednjih nekoliko decenija. Koliko god to pokušavali da proglase slučajem "sui generis", izvan "političkog Zapada" to se baš i nije primilo. Teško da bi se Ruska Federacija odlučila na aneksiju Krima da nije bilo slučaja Kosovo kao presedana.

Na studentskom protestu pred srušenom zgradom Generalštaba, studentkinja Dunja Stanojković je podsetila na bombardovanje jedne zemlje zbog čega niko nikad nije odgovarao. Ova studentska akcija neobično je iznervivala žurnaliste Radija Slobodna Evropa. Oni ne kriju da im smeta takav "narativ" te su želeli da im plenum odgovori na pitanje "na koji način se studenti informišu o dešavanjima u vezi sa NATO bombardovanjem 1999. godine". Jedan od najistaknutijih kolumnističkih junoša "Danasa" piše ovih dana kako o godišnjicama bombardovanja po pravilu u Srbiji imamo "svečana naricanja i samosažaljevanja zbog tog, jelte, zločinačko-fašističkog čina belosvetske bulumente". Na to se ovaj autor već navikao, međutim smeta mu to što su se "za taj voz ovaj put zakačili i studenti, što samo govori o vanvremenskoj moći propagande i indoktrinacije koja ovde seže već decenijama unazad. Očigledno je da niko nije imun, pa ni studenti u koje ljudi gledaju kao u male bogove, ali na kraju balade, vidiš da su i oni ljudi, pa čak i žrtve ovog grozomornog sistema".

Generacija studenata koja bombardovanje ne pamti i nema ga u sopstvenom iskustvu očito ovom istorijskom događaju prilazi zrelije od cele jedne supkulture obolele od "stokholmskog sindroma".