Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Priča o čekićanju

Objašnjavajući događaje u Novom Sadu, Ranko Pivljanin, novinar (urednik?) Nove, dosta usplahireno je, na televiziji N1, izjavio da smo u tihom građanskom ratu, da je verbalna municija podeljena, i da se mrzimo među sobom.

Samo koji minut pre nego što sam, prilično zgranut, to pročitao, na ulici sam sreo Jasminu Lukač ("Danas"), i to ne samu, nego sa biciklom (Jasmina sa biciklom, na biciklu, to je veoma ozbiljan prizor, odmah da vam kažem).

Svašta je Jasmina pisala o meni, svašta ja o njoj, ali je stala, rekla da neće da me zgazi (a veliki bicikl), nasmejala se i pružila mi ruku. Isto uradio i ja, šalili se još malo oboje, veselo pozdravili i svako na svoj posao (moj je dosta lakši, popijem kafu, pročitam novine, i pišem kad hoću).

Niko nikoga tu nije mrzeo, ni Jasmina mene, ni ja nju, a mislimo totalno drukčije o svemu, i tako će i da ostane, kada je o mišljenju reč, a pretpostavljam i da će biti još prilike da se dopisujemo po novinama (osim ako se uredništvo "Danasa" i Savet za štampu ponovo trapavo ne umešaju).

Drugim rečima, Ranko, to što ne mislim kao ti, ne znači da te mrzim (zabavlja me čak da čitam šta pišeš, naturalizam čist, malo doduše zakasneo, ali bar se nasmeje čovek), a to što mislim drugačije nije zato što sam negde pokupio municiju, nego mislim ono što znam, znam ono što sam naučio, a naučio sam dok sam se, godinama, bavio poslom kojim se ti baviš. Prosta stvar, desiće ti se, jednog dana.

I kada ti se desi, setićeš se onih grčkih filosofa koji su tvrdili da je zdravo razmišljati o tome gde si sam pogrešio, pa čak i u situaciji u kojoj ti se golub, u letu, pokenja po glavi, što se, inače, i dogodilo, u ponedeljak uveče, celokupnoj javnosti koju oblikuješ i zastupaš, sve udarajući u hejterski lelek.

A uradio si to, lelekao, i mrzeo, neposredno pre demonstracija, jer si bio deo onog mehanizma koji je, od same nesreće pa do ponedeljka, pozivao ljude, huškao, otkrivao krivce, osuđivao, i radio sve da se taj ponedeljak, baš takav kakav je bio, i dogodi.

Par primera samo: 

Glavne zvezde celog tog tvog medijskog konglomerata bili su oni koji su zagovarali ne demonstracije, nego borbu sa neprijateljem.

Pa je onaj jedan, u tim medijima, vikao da će u Novom Sadu da "pukne". Pa je onaj drugi dobio centralno mesto na sajtu kada je izjavio: "Nećemo šetnju i razgledanje grada, nego akciju".

Pa si, baš ti, Ranko, sve dosolio kolumnom: "Da, ruke su vam krvave, a i smrdite na pare".

Euronews/Nataša Krstin

Neću sada da ti pričam kako si ono staro pravilo, da u tekstu napišeš ko, šta, gde, kada, kako i zašto, zamenio dosta prostim - svi, sve, uvek, svuda, svakako i namerno - što je, priznaćeš, osim kada mrziš, dosta nemoguće, nego nešto drugo da pitam i tebe i ostale koji su se naoružali verbalnom municijom.

Šta ste, leba vam, posle toga očekivali? Da dođu ljudi i da šetaju sa svećama u rukama? Da nose cveće policiji, crtaju smajlije po Gradskoj kući? Nektar da prosipaju po ulicama?

Pozvali ste ih da mrze; pozvali ih da, pre kraja istrage i suđenja viču: "Robija! Robija!"; pozvali da ponesu, poput onog, što bi rekli "kompletnog idiota", čekić (!!!???); pozvali da budu kreativno besni, pa je onaj jedan dovukao cisternu sa govnima i izlio, usred centra grada; pozvali, ukratko, "narod i građane" da konačno sruše vlast.

Pozvali ste, dragi moj, i huligane, nije niko tu ništa specijalno morao da se trudi. Ništa lepše za njih nego neorganizovani pohodi "građanskog besa". Taman da ga i oni iskale. Pošto, kada se ne zna ko šta radi, svako može da radi sve. Ubacio ih neko? Pa vi ste mu to omogućili, Ranko dragi.

Hoću da kažem, i to je najgore u svemu, baš vi, zajedno sa ovom nesrećnom opozicijom, niste znali da uradite svoj posao kako treba, ako vam je već, sve ovo navedeno, bio posao, a jeste.

I ne znam da li si bio u Blicu u vreme demonstracija 1996. godine (ja bio u Dnevnom Telegrafu), ali idi u dokumentaciju, pa pogledaj, ili se podseti.

Pa ćeš da vidiš da je postojao Organizator; da su to bile stranke, a ne jurodivi aktivisti; da su, svakog dana, a više od osamdeset dana je trajalo, kolonu predvodili Zoran, Vuk i Vesna; da se, uvek, znala maršruta i gde se zašto ide, i koliko traje; da, kada je organizovano gađanje jajima RTS-a, to i bilo gađanje jajima, a ne bakljama i kamenicama; da je postojalo obezbeđenje koje je stvarno obezbeđivalo; da se znalo ko priča (juče, vi, na Novoj, niste znali ime žene koja je pričala pred Železničkom stanicom, nego ste je zvali - govornica. Nisam znao da li mislite na govornicu za kojom neko stoji, ili se žena stvarno zove Govornica. Vrh, stvarno); da su ljudi sve vreme bili obaveštavani, o svakom koraku; da je bilo ozvučenja; da se znalo ko šta radi; da nikakvih "ubačenih elemenata" ni jednog dana nije bilo, a ako bi se neki i pojavio, bivao je promptno udaljen.

Euronews/Nataša Krstin

I mi smo, u medijima koji su bili na toj strani, o svemu tome izveštavali, uz onu dozu navijanja koja nije prelazila ni granice dobrog ukusa, ni samog zanata. Nikakvog lelekanja nije bilo, nikakvog huškanja, niti je iko ikada izjavio da se mi, i oni drugi, mrzimo.

Pri tom je sve to bilo devedesetih, u vreme sankcija, ratova, izbeglica, nestašica i bede, u vreme kada je i krvi i zla bilo mnogo više.

Pogledaj sve to Ranko, pa će možda da ti padne na pamet da, umesto što nemoćno mrziš, priupitaš i sebe i te kojima si pomagao tom verbalnom municijom:

Kako ste sve ovo organizovali? Zašto Đilasa nije bilo u prenosu (da li je bio u Novom Sadu?)? Zašto on i drugi političari nisu govorili? Zašto nisu predvodili? Zašto nisu stali pred one huligane? Gde vam je bilo obezbeđenje? Zašto niste znali ni šta se dešava, niti šta da radite (Marinika na N1 upravo tako odgovorila na pitanje o tome kako će sve sve završiti. Ne znam, mirno rekla). Zašto ste, svi vi, zajedno, pozvali gomilu, a onda zaboravili da treba da je vodite, a ne da ona vodi vas. 

Zašto se, na kraju, bavite poslom koji ne znate da radite. Da bi ti bilo jasnije, 9. marta 1991. godine, a bio sam tamo, nije na juriš pozvao neki ludak sa tvitera, nego lično Vuk Drašković, a taj nije mrzeo nikoga.

Kada otkriješ odgovore na ova pitanja, pardon, kada ih samo potražiš, veruj mi, biće ti lakše, a i nećeš morati da mrziš, one druge.

Ako se to desi, molim te i da onog majstora pitaš - šta si hteo, brate rođeni, sa čekićem? Da budeš "ubačeni element", ili šta? Da zakucaš one plakate? Poneo si i eksere? Izašao si iz vica u kojem mali Perica plače, kaže da se tata udario čekićem po prstu, a kada ga pitaju, pa što ti plačeš, Perica odgovori - prvo sam se smejao. To si hteo, smejanje, plakanje? Perica se zoveš, ili ti je ime: mali Đokica, od šezdeset godina, krenuo na protest? Stvarno, šta? Taj odgovor čekam, živ nisam, molim da mi ga neko da.

Uz to, reci Žaklini, a reći ću joj i ja, ako je vidim, da je fora sa decom Slobina, iz devedesetih, prevaziđena, malo i odvratna, i da, kada ode na konferenciju za medije, bude Žaklina, a ne Marinika, dosta je to providno, da ne pričam da bi joj, dok sam joj bio urednik, konferencija na koju ode da se svađa i bavi političkim aktivizmom, bila poslednja sa koje je izveštavala, i ona to dobro zna. No, i bez toga, ostaje problem neefikasnosti tog načina, u kojem radiš tako što nekoga mrziš. I vodi u propast i sledećeg nesrećnog plana, čiji god da je. 

A ako se sve to ne desi, ne naučiš ništa, i nastaviš da mrziš, a Žaklina nastavi da bude Marinika, pasivno i aktivno agresivna, ne brini, neću da se ljutim. Meni uvek ostaje Jasmina Lukač. I sladak smeh dok čitam tvoj naturalistički lelek, i gledam vaše neuspešne pokušaje, šta god da pokušavate.

A mislim da se to zove - čekićanje. 

Dokle, Bog zna.