Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Demografija kao sudbina

U oktobru prošle godine, časopis „Forin Afers“ objavio je fascinantan članak Nikolasa Eberštata pod naslovom „Doba depopulacije“. Ovaj dugi analitički tekst započinje „in medias res“ kad autor kaže da se bliži vreme kada će, po prvi put nakon epidemije kuge u četrnaestom veku, broj stanovnika na našoj planeti početi da se smanjuje; pre sedam vekova krivac je bio jedan mikroorganizam, dok je sada sve rezultat ljudskih, odviše ljudskih, odluka i izbora. Stopa fertiliteta, naime, iz godine u godinu urušava se u praktično celom svetu.

Već godinama i decenijama, jedina razvijena zemlja na svetu koja ima stopu feriliteta veću od 2.1, što se smatra nivoom potrebnim da bi broj stanovnika u narednoj generaciji ostao isti, je Izrael. Poslednji period velike „eksplozije“ rasta stanovništva bile su šezdesete godine prošlog veka. Sada, međutim, fertilitet drastično pada i u krajevima sveta gde je doskoro bio dovoljan za brz rast broja stanovnika: od jugoistočne Azije preko severa Afrike do Južne Amerike. Jedini deo sveta gde je stopa još dosta velika je subsaharska Afrika, ali i tamo se s jedne strane dešava pad, mada ne toliko dramatičan, a s druge strane, zbog ogromnog siromaštva i povećane smrtnosti dece, tamo je nivo potreban za održavanje istog broja stanovnika veći od pomenutih 2.1.

U mnogo čemu, predvodnik ovog trenda je Južna Koreja. Po projekcijama UNDP-a, već 2050, tamo će godišnje umirati tri puta više ljudi nego što će da se rodi. Prosječna dob stanovništa dosegnuće 60 godina, dok će šestina populacija biti starija od 80. Više od 40 posto stanovništva biće penzioneri, a odnos radno sposobnih građana i penzionera će biti 1.2:1. Famozni Jejtsov stih o Vizantiji pokazaće se kao obratno proročki: sve zemlje biće zemlje za starce.

Slučaj Srbije ovde je neobično zanimljiv. U kontekstu pada fertiliteta, Srbija je bila predvodnik globalnog trenda. Šezdesete se generalno smatraju decenijom snažnog fertiliteta, a Srbija je na nivou ispod 2.1 deteta po ženi stigla već 1957. Skoro sedamdeset godina u kontinuitetu u Srbiji se rađa manje dece nego što je potrebno da bi broj stanovnika ostao isti. (Istini za volju, tri godine od početka ovog trenda, 1960, postotak je iznosio 2.12 bivajući, dakle, neznatno više od famoznog 2.1, ali to je tek izuzetak koji potvrđuje pravilo.) Po nekim istraživanjima, nijedna druga zemlja na svetu nema ovoliko dug kontinuitet stope fertiliteta manje od potrebne za samoodržanje. Primera radi, ovakav negativan trend u Bugarskoj počinje 1980, u Rumuniji 1990, u Sloveniji 1981, u Bosni i Hercegovini 1985, u Grčkoj 1982, u Austriji 1972, a u Italiji 1977.

Najniža stopa fertiliteta ikada u Srbiji je zabeležena 2007 i iznosila je samo 1.38. Zapravo još od 1997, samo jedanput je „prebacila“ 1.6; bilo je to 2022. kad je iznosila 1.63. Između 2000. i 2005. ona se kreće u rasponu otprilike od 1.4 do 1.5

U tom smislu, čini se da i studentske blokade i proteste, kao i reakciju javnosti na njih, odnosno ponašanje vlasti, vredi promotriti i iz demografske perspektive. Pomenuo sam gore period između 2000. i 2005. jer je ogromna većina današnjih studenata (osnovnih studija) rođena upravo u tom periodu. To je generacija koja je u Srbiji mnogo manje brojna od generacije svojih roditelja, a još više od generacije njihovih roditelja, odnosno baba i dedova. Oni poslovično jesu, kako se to kaže, budućnost Srbije, ali u zemlji gde je prosečna dob stanovnika viša od 44 godine, oni ne predstavljaju njenu realnu i celovitu sliku.

Sva istraživanja pokazuju da u generacijama mlađim od 30 godina trenutna vlast nema većinsku podršku,međutim kod starijih se to već menja, da bi vrhunac doseglo u populaciji starijoj od 55 godina gde stopa podrške, po nekim anketama, prebacuje dvotrećinsku i približava se tročetvrtinskoj većini. Naravno da i osobe starije od 55 godina pokazuju snažnu solidarnost sa studentima,ali to ne znači nužno da se njihove političke preferencije menjaju. Uprošteno govoreći, mnogima je ovih dana gvalja u grlu, pa lako zajecaju i puste suzu dirnuti studentskim idealizmom, ali na idućim izborima, kad god da se dese, odluku o tome za koga će glasati doneće vođeni racionalnim i pragmatičnim razlozima.

Studenti i drugi mladi ljudi imaju taj luksuz da mogu da se „kockaju“ pa često kažu: Da srušimo ove, pa dođu neki novi, makar bili i gori. Ljudi u poodmaklim godinama pak iznad svega cene stabilnost. I rešenje definitivno nije u „kreativnim“ idejama poput one koju je nedavno u javnost iznela jedna poznata glumica, a prema kojoj bi ljudima iznad određene dobne granice bilo oduzeto pravo glasa.

Nema nikakve sumnje da su studentske blokade i protesti uneli neku novu energiju u društvo. Ali ta energija se ne može artikulisati beskrajnom, suštinski apolitičnom, estetizacijom i adoracijom. Isti oni koji su pre pola godine o mladoj generaciji govorili kao o letargičnom i apatičnoj „amorfnoj masi“, danas ne prestaju da blebeću o „oslobodiocima celog sveta“ i „nobelovcima“  te ritualno razapinju svakog ko se usudi da trenutno stanje pokuša nijansirano da analizira. Država je zajednica svih svojih građana, bez obzira na etničku, versku i polnu pripadnost, ali i na starosnu dob. Politika slepa na činjenice, među kojima važno mesto zauzimaju i one demografske, osuđena je na propast. A demografija vrlo plastično otkriva da je Srbija sve starija i sve manje naseljena, dok je posebna priča to da bi celo stanje bilo još i mnogo gore da nije bilo konstantnog doseljavanja prezrenih „prekodrinaca“.