Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Radikalski performans u demokratskom izvođenju

Spremna sam da se kladim da će premijera Srbije, i bez zahteva opozicije, pre da smeni sam Vučić, nego ovakva opozicija, taman i da se nekada ujedine, što se, ako je suditi po jučerašnjem danu, i na to sam spremna da se kladim, neće desiti skoro.

Ali da prvo raščistimo sa očiglednim stvarima.

Opozicija je juče u Skupštini koristila čisto nasilje da bi nadomestila nedostatak ideja kako da nastave borbu za vlast u situaciji kada brojčano ne mogu da pariraju strankama na vlasti, ne samo u parlamentu, nego i na ulici. Izazivanje incidenata, kako na ulici, tako i u parlamentu, što je očigledna taktika opozicionog delovanja u budućnosti, verovatno ima i neki stručan naziv u političkoj teoriji, a naš narod je prepoznaje u izreci "plaše mečku rešetom". Dakle dizanje tenzije i buke, zastrašivanje pristalica protivničke strane, etiketiranje, pretnje osvetom "kad oni dođu na vlast", pa na kraju i fizičko nasilje, baš kako smo to juče i videli u direktnom prenosu ili prethodnih dana na ulicama, pokazuje u praksi da manjina može da bude nasilna prema većini i da reakcija većine i tada mora da bude primerena činjenici da svoju reakciju i moć primenjuje na manjini, dakle na slabijem. Nasilje, čak i kada dolazi od manjine ili nekog slabijeg, u politici, baš kao i u životu, pokazatelj je nemoći.

Način na koji tretirate neku manjinu, čak i ako je ona nasilna, kao što srpska opozicija jeste u poslednje vreme, čini razliku između demokratskih i nedemokratskih društava. Dakle, ne, ne možete udariti Mariniku Tepić iako vas prva poliva vodom ili vam iz sve snage pored uveta duva u pištaljku, izazivajući vas da je udarite. Ne, ne možete udariti starca od 74 godine nogom u prepone tako da ga smestite u bolnicu čak ni ako je prvi prišao policajcu da ga poprska biber-sprejom i ako sebe smatra nekakvim aktivistom. I, ne, ne možete zabraniti opoziciji da koristi metode koje koristi opozicija svuda u svetu, čak iako su te metode nasilne, jer to je njihov izbor za koji će biti sankcionisani, ako ne drugačije, a ono na izborima, kako smo imali prilike da vidimo i sami poslednjih 12 godina.

Tanjug/Nemanja Jovanović

Ono što možete, jeste da uspostavite takav sistem koji će sankcionisati svako ugrožavanje tuđih sloboda, na način primeren demokratiji, tako da se ni većina ne oseti terorisanom od strane manjine, što je sada slučaj, ali ni manjina ugroženom, što je uvek slučaj. Nije to lako, niti će se desiti brzo. Ali s obzirom na to da većina demokratija u svetu ima isti problem, suočavanje sa nasiljem koje u panici koristi liberalno-demokratska ideologija koja je ili već izgubila podršku građana ili sigurno ide ka tome, Srbija može da gleda i uči i od drugih, da ne bi učila na najgori mogući način, a to je na svojim greškama.  

Juče su, na primer, opozicija, ali i vlast, mogle da nauče da prava koja ukidaš drugima dok si na vlasti, ukidaš sebi kad više nisi na vlasti.  

Možete li da zamislite, na primer, šta bi se desilo kada bi posle nasilja kakvo se desilo juče u Skupštini nekome u vlasti palo na pamet da zatraži ukidanje prenosa, jer smatra da opozicija koristi nasilje u parlamentu za sopstveni politički marketing? Da li bi takav zahtev bio glavni argument opozicije za tvrdnje da je ova vlast autokratska i da guši slobode građana? Ja sasvim mogu da zamislim saopštenje nekog Freedom housea ili nekog sličnog, kako pravi posebnu listu za kršitelje ljudskih prava koja bi se zvala po Srbiji kao najvećem kršitelju ljudskih prava ikada.

A upravo to je, sadašnja opozicija zahtevala dok je bila na vlasti. Ne jednom, već dva puta. Preko svojih eksponenata u javnosti, NUNS-a i RTS-a, vlast kojoj i danas tepamo "demokratska" tražila je ukidanje prenosa iz skupštine zbog govora mržnje koji su, kako su govorili, širili radikali.

"Zbog ponovnog aktiviranja govora mržnje Srpske radikalne stranke usmerenog ka ministarki poljoprivrede Ivani Dulić-Marković, NUNS će pokrenuti incijativu za obustavu prenosa sednica Skupštine. Predsednica NUNS-a Nadežda Gaće ocenila je da se skupštinske sednice najčešće koriste kao politički marketing", glasilo je saopštenje novinarskog udruženja koje bi po svojoj prirodi trebalo da se zalaže da građani mogu da gledaju prenose, a ne da im ih ukida.

Tanjug/Nemanja Jovanović

Kada prvi put, 2006. godine ukidanje prenosa nije uspelo, probale su demokrate ponovo i 2009, ali opet neuspešno. Protiv ukidanja prenosa bila je kompletna opozicija pa i tadašnji zamenik predsednika opozicione SNS Aleksandar Vučić koji je rekao je da ta stranka osuđuje nasilje u Skupštini i smatra da i dalje treba direktno prenositi skupštinske sednice na televiziji.

U tekstu pod naslovom "Radikalima pada rejting", Radio Slobodna Evropa tada je svojim čitaocima ponudio istraživanja koja su pokazala da je radikalima, tada najpopularnijoj stranci u parlamentu, rejting pao za čitavih pet procenata, između ostalog zbog oživljavanja onoga što su nazvali "šešeljevskom retorikom", pod čime se podrazumevalo vređanje političkih suparnika.

"Nakon što je za govornicom srpskog Parlamenta jedan od poslanika Radikala nekažnjeno govorio o potpredsednici Vlade Srbije Ivani Dulić Marković i članovima njene porodice kao ustašama, drugi njegov kolega je sa još većom žestinom to ponovio u jednom od lokalnih parlamenata", pisao je tada Radio Slobodna Evropa.

Ovo verbalno nasilje, koje u poređenju sa jučerašnjim izgleda kao mala bezazlena epizoda iz parlamentarnog života Srbije, imalo je tada za rezultat osudu javnosti, medija, kao i zahtev G17, tada parlamentarne stranke, za ukidanje Srpske radikalne stranke.  

Možete li da zamislite da bi vlast danas zahtevala ukidanje neke opozicione stranke zbog nasilja prikazanog u parlamentu, koje opozicija i njima naklonjeni mediji uporno nazivaju performansom, posle čega im svaki put kada izgovore tu reč, padne rejting u urbanim sredinama makar za jedan, a u ruralnim i za dva posto? Ne verujem. Ako ni zbog čega drugog, a ono što i politički diletanti znaju da ništa tako dobro ne ubija rejting kao malo boravka na vlasti, i ništa ga ne oživljava tako dobro kao malo boravka u zatvoru. Otuda i cela ova frka.

Dakle, stvari skoro nikada nisu onakvima kakvima se čine na prvi pogled. Osim kad su upravo onakve kakvima se čine na prvi pogled. Ali tada to obično ne vidimo. Zato što mislimo da je to previše očigledno.