Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Hranjenje polusveta kolačima

Studentima beogradskih fakulteta u blokadi najhitnije su potrebna energetska pića, posebno guarana, kapsule za kafu (jakobs, lavazza, nespresso), veganska hrana, slatkiši, mikrotalasna, sokovnik, usisivač, frižider, mini rerna, dušeci, ćebad. Da, da ne zaboravim, i čepići za uši. Treba i mnogo toga drugog, ali ovo je baš hitno.

Ne, ne šalim se, majke mi. Smrtno sam ozbiljna. Ovo je samo deo spiska koji pod nazivom "Blokadne donacije – Potrebe fakulteta" od juče kruzi viber roditeljskim grupama uz apel da se deci obezbede stvari sa podugačkog spiska. Ovo gore pobrojano je pod oznakom "hitno". Mogu da vam kažem da im ne trebaju jabuke, tečni sapun i toalet papir, kao ni supe iz kesice i paštete.

I u Zemunskoj gimnaziji prošle nedelje, pre blokade u Novom Sadu, bila je prava jurnjava za dušecima. Deca odlučila da blokiraju školu, a brižne majke sa viber grupe odmah dale svoje račune da se skupe pare da se deci kupe dušeci, ćebad, posteljine, duksevi... Duksevi? Da, duksevi. Nisam bila jedina kojoj nije bilo jasno zašto sad i duksevi, s obzirom na to da deca žive u radijusu od par kilometara od škole i ne sele se u drugi grad, a majke im, i inače, ovih nedelja više vise po školskim dvorištima nego kod kuće ili na poslu, ali 'ajde... Čekala sam samo da neko predloži da im se kupe i patike zbog pešačenja do Novog Sada na blokade mostova i da počnu da nagađaju koje će marke. Nije se desilo. Za sad.

Kada je par brižnih i angažovanih majki obavestilo grupu da su pokupovale sve dušeke po Jisku, Dekatlonu i Ikei, jedan od roditelja na odeljenskim grupama je stidljivo pitao da li je neko, možda, razmišljao ko će da bude uveče sa tom decom. Ipak su to tinejdžeri, može svašta da im padne na pamet. Usledilo je pitanje jedne začuđene majke:"Kako mislite, pa, zar u školi nema neko da brine o njima?". Pa, nema, pošto su deca blokirala školu.

I dok su roditelji i profesori u zanosu "k'o besni" kupovali Ikeine dušeke i posteljinu za svoje male revolucionare, ona, kako im u opozicionim elitističkim krugovima tepaju, seljačka krezuba bagra po Ćićevcu, Aleksandrovcu i tim  mestima u mračnim dubinama ove užasne zemlje koju revolucionari, posebno osetljivi na pravdu, neretko porede sa koncentracionim logorom, od predsednika države tražili su ono što njima treba. Manje-više isto. Njima treba put do kuće do koje se ne može ni traktorom kad padne kiša, treba im pijaća voda, da ima pre svega za stoku, ljudi će se snaći nekako, i da se pojača struja po planinskim selima gde zbog slabog napona ne može da radi veš mašina, pa veš mora da se pere na ruke i po hladnoći. I posao, pre svega za žene. I to je, manje-više, to.

Na ove zahteve ubrzo stiže odgovor s druge strane rova koji deli ovu našu Srbiju, ne od juče, i ne od pre tri meseca, nego od kada su iz jedne kuće dva brata otišla pod dve različite zastave verujući da će jedino tako Srbija ostati jedna. S te strane rova čuje se zvonki glas mlade studentkinje: „Ovde među nama su budući predsednici, ministri doktori i stomatolozi... Trebalo bi na nas da se obrati pažnja, a ne na neki polusvet“.

A za taj polusvet nema ljubavi, ona se deli samo na Instagramu, u objavama sa blokada i na plenumima, na kojima se deli i pravda, onako kako su ih to naučili profesori kojima je ideal uređene države i demokratije ono što im je organizovao diktator kome i danas tepaju "maršal". Neće eliti neka "radikalska rulja" odbijati poziv pet rektora za razgovor o povećanju materijalnih troškova za 20 posto. Da prevedemo neukom polusvetu šta u elitnom rečniku znači 20 posto za materijalne troškove – to vam dođe malo više od 100 miliona evra. A sad se pitajte kako to da ima fakulteta koji nisu platili ni struju koju su potrošili.

Dakle, potrebe su, vidimo, različite. Nije ovo prvi put u istoriji da elita hrani plebs... kolačima. Sami razmislite kako cela ova stvar sve može da se završi ako jedni prete da će srušiti državu ako ne bude pravde, ljubavi i kapsula za aparat za espreso jakobs ili lavazza, a drugi traže pijaću vodu i struju. I kako se sve može završiti ovo huškanje dece da uzimaju pravdu u svoje ruke.

Postoji u psihologiji fenomen koji se na engleskom zove "groupthink". Na srpskom bi bukvalan prevod bio grupno razmišljanje, ali nije to baš to, pre bi se moglo reći jednoumlje. Nije nama to nepoznato, naravno, ali ga uprkos tome nikad ne prepoznajemo. Ovaj pojam je nastao 1971. godine, definisao ga je posle istraživanja ponašanja ljudi u grupi pod stresom psiholog Irving Džanis (Janis). Svaki profesor psihologije bi trebalo da zna za ovaj fenomen, i da zna da ga prepozna u plenumima i u onome što podržavaju kao poželjno ponašanje svojih studenata.

Dakle, groupthink je psihološki fenomen, da ne kažem dijagnoza, koji opisuje grupu ljudi koja donosi nerazumne odluke vođena željom da, pošto-poto, postigne konsenzus, slaganje, jednoumlje, jednoglasnost.

Ljudi koji su podlegli ovom fenomenu, kako se objašnjava, donose nerazumne odluke, bez prethodnog analiziranja, ne zato što nemaju podatke ili druge instrumente za analizu, već zato što stavljaju konformizam iznad kritičkog mišljenja. Groupthink se prepoznaje u netrpeljivosti prema onima koji remete opšte slaganje i po pojedincima koji se boje da iznesu svoje mišljenje ako je ono različito od grupnog jer se izlažu riziku od podsmeha i diskreditacije.

U biznisu je ova pojava nepoželjna, jer ne donosi pametne ideje. U politici, vojnim pitanjima i medicini je posebno opasna i lako može voditi ka lošim ishodima. U psihologiji se tretira  kao izrazito negativna pojava, a u sociološkom smislu može da preraste u buling, ili maltretiranje onih koji se ne slažu sa grupom. Postoji osam znakova da je neka grupa ljudi "obolela" od jednoumlja, ali je jedan dovoljan da se prepozna, a to je direktan pritisak na članove grupe koji postavljaju pitanja. Pogotovo ona nezgodna. Kao, na primer, je l’ deca piju espreso s mlekom ili bez?