Igre 
Ivan Radovanović: Pitanje za braću Srbe
Komentari04/02/2025
-15:39
Posle odluke rektorskog kolegijuma, da odbije poziv na dijalog, pred braćom Srbima je da odgovore na par jednostavnih pitanja:
Da li je Aleksandar Vučić pogrešan predsednik, ili, da li je Srbija, možda, samo pogrešna zemlja. Za njega, i sve nas. Da li smo pogrešni mi? Od toga, kako odgovore, koji odgovor bude imao većinu, zavisi i to - kako će im biti.
I ako se nekome čini da je ovo preteško, ili nelogično, odmah da kažem - nije.
Pre svega zato što prisustvujemo nečemu što se moglo očekivati onog dana kada je Aleksandar Vučić, javno, saopštio svoje snove: Srbiju koja radi, otvara radna mesta, dovodi investitore, zapošljava, diže infrastrukturu... Srbiju u kojoj je prosečna plata - 1000 evra.
I bilo je, istog trena jasno, da su ti snovi, od kojih ne sme da odustane, njegov najveći problem, najveći neprijatelj. Ne opozicija, ne pritisci sa strane, ne studentske nebuloze, advokati, vaspitačice, glumci, nesrećnici sa RTS, ili sa N1.
Najveći njegov neprijatelj je, upravo, ta famozna plata od 1000 evra. Plata, prosečna, koju već imaju, ili su joj na korak blizu, ljudi po mnogim srpskim gradovima, pre svega Beogradu i Novom Sadu.
To je, takozvani, game changer, trenutak kada se menja svest, perspektiva, kada ljudi, bar ovde, stižu na onu poslednju stepenicu u Maslovljevoj hijerarhiji potreba.
Povezane vesti
Predstavljena kao piramida, ova teorija američkog psihologa Abrahama Maslova, tvrdi, tačno, da postoji pet nivoa potreba koji ljudi žele da ispune. Prve četiri vezane su za puko samoodržanje (da budu siti, imaju gde da žive, da rade, budu bezbedni...), a peta, poslednja, moguća samo kada se prethodne četiri ispune, tiče se samoostvarenosti.
Drugim rečima, na tom nivou, ljudi počinju da traže da se mnogo više pitaju, da upravljaju, raste im samopouzdanje, samouverenost, ubeđeni su da su već bolji i pametniji od drugih, da treba da oni odrede smerove, pravce, i da niko drugi, osim njih, nije dovoljno stručan, vlastan, da odlučuje.
U Srbiji, svako ko dođe do 1000 evra, postaje neopozivo uveren da je sam za to zaslužan. I da budem precizan, ne samo da zaslužuje tu platu (svako od nas veruje da zaslužuje i više nego što prima), nego da je zaslužan, i za svoju, i za sva druga takva primanja, od jedne hiljadarke.
Ljudi tada postaju stručnjaci za sve ono što im se, koliko do juče, činilo kao terra incognita, neka nepoznata teritorija, zabran na koji ne mogu da kroče, i, preko noći, osvajaju taj prostor, ubeđeni da im pripada.
Postaju stručnjaci za pravo, ekonomiju, sistem, kulturu, socijalu, sport, politiku, i sve drugo što obitava u nekom društvu, razvijajući se, ili ne.
Hoće oni o tome da odluče, hoće da oni postave, presude, ocene, odbace, ili prihvate. Da budu glavni. Da se o svemu pitaju.
I nikome, pri svemu tome, nikada više neće pasti na pamet da je neko morao ozbiljan napor da uloži, ozbiljan plan da sastavi i ostvari, da bi ekonomija neke zemlje došla do tog nivoa na kojem su moguće hiljadu evra vredne plate.
Povezane vesti
Svi putevi, sve fabrike, svaki most, bolnica, svako ulaganje u kulturu, sport, infrastrukturu, potrošnju, zdravlje, svaki potez koji je omogućavao razvoj i napredak - e, sve to je prosto, nešto što je palo sa neba, nešto što im i inače pripada, nešto što su oni, a ne neko drugi, omogućili, nešto što bi mogao svako, samo da ga puste, eto, na pet minuta.
Pošto oni, sada, znaju bolje. Pošto bi oni, sasvim sigurno, još više uradili. Pošto je sve to bilo tako prosto i lako, da bi bilo čudo da se dogodilo bilo šta drugo nego upravo to - njihova plata od 1000 evra, za koju su, shodno prethodnom, sami zaslužni. Ne drugi. Nikako ne taj Vučić.
I kada se svime time bave, njima nije problem kvalitet samih odluka, nego to što je odlučio on.
Povezane vesti
Dvanaest godina mira, dvanaest godina razvoja, dvanaest godina rasta plata, izgradnje, napretka, većeg ulaganja u zdravstvo, školstvo, kulturu, sport, dvanaest godina suštinski boljeg života, sve je to sada sporno isključivo zato što je o tome odlučio on. To im smeta.
To što se on pita, a ne oni, kojima to pravo, od trenutka kada se bave samoostvarivanjem, a ne preživljavanjem, pripada.
Reći da je to nenormalno, ili nije ljudski, nemoguće je, pošto su takve reakcije i normalne i ljudske i očekivane.
Ono što nije normalno je činjenica da, zbog nečega što je, u suštini, puka razmaženost (Ortega i Gaset je to tako nazvao), prisustvujemo bukvalno nasilnom pokušaju da se promeni volja većeg dela Srbije, i da bude podređena volji nabeđene manjine.
One koja je ljuta jer je on odlučivao. To što je za to, da odlučuje, dobio mandat na izborima, sa nekih šezdeset odsto glasova, apsolutno je nevažno.
To što nije odlučio ništa suštinski loše, što jeste danas bolje nego juče, što te odluke nisu unazadile, nego unapredile čitavu zemlju - uopšte nije važno.
On je odlučio, a on treba da bude nebitan. Bitni su oni, bitan je plenum, bitno je da se zaustavimo, po bilo koju cenu, samo da bi odlučivali oni, a ne on.
I cela priča o pravdi, tokom koje se suštinski narušava pravni sistem, i tužilaštvo tera da odlučuje onako kako mu nalaže plenum, a ne zakon, nije ništa drugo nego to: mi ćemo da odlučimo, ne ti, jer si ti, za nas, totalno nebitan.
Mi smo bitniji, mi smo pametniji, mi umemo bolje od tebe, i uošte ti ne priznajemo zasluge što smo to postali.
Pobuna je, zbog svega toga, više estetska, nego suštinska. Njega, čiju nebitnost hoćemo da dokažemo, podržavaju oni gori od nas, bez zuba, bez škole, sa dna kace, glupi, zavedeni, pokvareni, a i on je arogantan, pravi se pametan, i misli da zbog pukih glasova može da odlučuje.
Pri tom, nije uopšte moguće, pored nas, tako pametnih i uspešnih, da neko pobedi na izborima, a da nije ukrao i nepravedno nas onemogućio da vladamo.
I nije, neko toliko nebitniji od nas, mogao da izgradi bilo šta, a da ne ukrade, nije mogao da uspe, a da ne prevari, nije mogao da održi stabilnost, a da ga, ispod žita, nisu podržali evropski, ruski i američki pokvarenjaci, koji hoće da mi budemo njihova litijumska, ili neka druga, kolonija.
I ako neko misli da je problem danas u Srbiji dublji od ovoga što je navedeno, greši.
Ne bune se ljudi zbog plata, ne bune se zbog bede, sirotinje, nesigurnosti, ne bune se jer su se, kako glasnogovornici pobune tvrde, "oslobodili straha" (što je posebna nebuloza, pošto ovde čak ni Jovo Bakić, uposlenik na državnom fakultetu nije izgubio posao, a godinama poziva na fizički obračun sa vlastima), ne bune se zbog "slobode štampe" (hiljade tekstova i priloga svakog dana izađe protiv Vučića), ne bune se jer im je suštinski loš život.
Ne. Bune se jer misle da sve treba da stane, dok se oni ne pitaju.
I to je nešto što može da se reši samo na dva načina:
Prvi je čarobni štapić, kojim bi neko mahnuo, i vratio nas na nivo od pre dvanaest godina, bez puteva, fabrika, investicija, sa platama od 300 evra, i da onda vlast preuzme plenum studenata i odvede nas, sve zajedno, u vražiju mater.
Drugi je, da Srbi jasno sami sebi kažu - da li je Vučić pogrešan, ili smo to, možda, mi sami.
I na to treba da odgovore brzo, pošto ono sa čarobnim štapićem uopšte nije bajka. I moguće je, sasvim.
Komentari (0)