Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Gradovi kao metafore

Postoje čudesni gradovi kojima su istorija i sudbina udesili da postanu simbol jednog trenutka unutar svojih prebogatih prošlosti. Globalno gledajući, Sarajevo i Dalas su, primera radi, uglavnom poznati kao lokacije atentata na Franca Ferdinanda odnosno Džona Kenedija. U takvoj konkurenciji, sećanja na Mirzu Delibašića ili Dirka Novickog nemaju previše šansi za dominaciju. Ipak, čak i u poređenju sa Sarajevom i Dalasom, najistaknutiju poziciju grada kao metafore bez puno muke preuzima Minhen. Onovremeni diplomatski uspeh Čembrlena i Daladjea, ono što su tadašnji mediji sa stanovitim ponosom opisivali kao „mir za naše vreme“, naknadno je postalo transgeneracijska sramota. Iz perspektive naknadne pameti, „Minhen“ je postao simbol neuspešnog pokušaja kompromisa sa diktatorom. Džaba Bajern, džaba sjajno pivo, džaba Olimpijada, džaba Verner Hercog, Minhen kao Minhen kod većine ljudi priziva negativnu političku i istorijsku asocijaciju.  

U Minhenu su se posljednjeg dana septembra 1938. godine susreli predstavnici Velike Britanije, Francuske, nacističke Nemačke i fašističke Italije da bi odlučili o sudbini Čehoslovačke. Iz perspektive većinske Evrope, cilj je bio mir. Iz perspektive Čehoslovačke, to je bila izdaja, naročito od strane Francuske s kojom je Čehoslovačka još od 1925. imala potpisan vojni pakt. Nemački kratkoročni cilj bila je aneksija Sudetske oblasti koja je bila deo Čehoslovačke, a u kojoj su etnički Nemci činili veliki deo stanovništva. S tim ciljem, Nemačka je prema Čehoslovačkoj pokrenula ratne aktivnosti, mada bez formalne objave rata, nešto, dakle, što bi se iz retroaktivne cinične perspektive moglo proglasiti „specijalnom vojnom operacijom“. Osetivši miris krvi, teritorijalne pretenzije prema Čehoslovačkoj službeno su iskazale i Poljska te Mađarska.  

Mi danas, iz perspektive poznatog ishoda, možemo komotno da zaključimo kako je Hitler u Minhenu vešto prevario Francuze i Britance. Rekao im je da Sudetska oblast predstavlja njegov poslednji teritorijalni zahtev. Jedva da je prošlo pola godina kako se pokazalo da je to laž, pošto je Hitler okupirao ostatak Češke i Moravske. Pre toga, Slovačka se otcepila, a delove nekadašnje zajedničke države još ranije su anektirale Poljska i Mađarska. Jasno je, dakle, da poslednjeg septembarskog dana 1938. Čehoslovačka u Minhenu nije bila za stolom, ali jeste bila na stolu, da baš ne kažem – na trpezi.  

Pretpostavljam da nesrećnom Volodomiru Zelenskom i ogromnom broju Ukrajinaca, reč „Rijad“ danas izaziva sličnu reakciju kakvu je Čehoslovacima pre blizu devedeset godina izazivala reč „Minhen“. Asocijacija je čak dvojaka. Rusko-američki samit u Rijadu desio se neposredno nakon redovne i tradicionalne Minhenske bezbedonosne konferencije na kojoj je sam Zelenski, možda i prvi put uživo, mogao da čuje mirovne planove nove američke administracije. Uglavnom, nakon tog sastanka, u Rijadu Ukrajina nije bila za stolom, nego je bila na stolu, da baš ne kažem – na trpezi. Veliki deo javnih intelektualaca, od analitičara do karikaturista, jedva je dočekao da u ovom kontekstu pravi odviše direktne analogije. Ko biva, Ukrajina je Čehoslovačka, Putin je Staljin, a Tramp je Hitler, u čemu pomaže i biografski detalj da je čovek etničkim poreklom Nemac, a sa Hitlerom ga rutinski porede već skoro evo punih deset godina. Ipak, uvek je uputno biti oprezan spram digitalne navade „redukcije na Hitera“, kao što je uputno i bežati od preterano direktnih analogija. Jer istorija se ne ponavlja, mada se ponekad rimuje. To pesničko jezičko sredstvo je zapravo drugi način da se iskaže ona famozna Marksova misao o tragediji i farsi.  

Ako Rijad nije Minhen našeg vremena, o čemu se onda radi? Vratimo se u pravi Minhen, na već pomenutu konferenciju na kojoj je američki potpredsednik Džej Di Vans svojim govorom šokirao Evropu. Naoko paradoksalno, taj govor se skoro savršeno nastavlja ili naslanja na govor koji je na istom mestu osamnaest godina ranije održao Vladimir Putin. Vans je, podsetimo, rekao kako Evropa neprestano naglašava zajedničke vrednosti, ali da Americi često nije jasno na koje vrednosti se u Evropi misli. Naglasio je da najveća pretnja Evropi nisu ni Rusija ni Kina, nego odustajanje od vlastitih temelja. Kao primer je naveo poništenje potpuno legitimnih predsedničkih izbora u Rumuniji (koje je tamošnji Vrhovni sud proglasio nevažećim zbog navodnog ruskog uticaja), kao i isključivanje radikalnih partija iz političkih procesa. Kritikovao je ugrožavanje slobode mišljenja i zbunjene evropske partnere pitao: Šta vi uopšte branite?

Još osamnaest godina ranije, Putin je, rekosmo, sa istog mesta optužio Zapad za slepilo spram političke realnosti. Za razliku od Zapada, kako je Putin ustvrdio, Rusija je duboko svesna da se svet neprekidno menja i da će se i dalje menjati. U tako promenjenom svetu, Rusija želi da „ostvaruje veze sa svim odgovornim i nezavisnim partnerima, sa kojima ćemo zajedno moći da gradimo pravedniji i demokratski svetski poredak, koji će obezbediti sigurnost i prosperitet za sve, a ne samo za nekoliko odabranih zemalja“. Dok Kina i Indija nezaustavljivo rastu, Zapad preti Rusiji, a Rusija bi trebalo da im bude prirodan saveznik. Amerika je, reklo bi se, poruku razumela, makar i sa zakašnjenjem. Evropa i dalje ne čuje dobro. A ako ima neke sličnosti nekadašnje Čehoslovačke i današnje Ukrajine, ona je ponajpre u jalovoj i uzaludnoj veri u evropske garancije.