Igre 
Lični stav kolumniste Ivana Radovanovića: Pravila igre
Komentari09/09/2024
-22:06
Po Hejzingi (esej Homo Ludens), i u politici su mogući elementi igre, baš kao u svemu drugom.
Postoje i tu različiti timovi, nadmetanje, moguć je, ali teško, i neki elementarni fer-plej, pobede se slave, porazi bacaju u očaj, menjaju se "treneri", "igrači", širi se navijačka baza…
Ono što mudri Holanđanin nije naglasio, a ne znam da li je podrazumevao, je činjenica da nije svaka igra za svakoga.
Ne ideš da igraš odbojku, ako te je Bog napravio tako da ti je mreža na teniskom terenu previsoka (moj slučaj).
Tada je bolje da izabereš fudbal, Mesi je taman tvoje visine, i ko zna, možda i ti budeš dobar.
Takođe, ne igraš sa svakim, na primer, nikako fudbal sa Mesijem, odraće te, i oduzeće ti nadu, koja postoji sve dok ga ne sretneš, da bi i ti mogao, skoro isto što i on, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog visine.
Drugim rečima, i u politici se bira. I igra, i protivnik.
Povezane vesti
Pogotovo zbog onoga što definiše svaku igru, a to su tvrda pravila (tereni imaju jasne dimenzije, fudbal se ne igra rukom, koš je uvek na istoj visini), i ograničenost njenog trajanja. Ne može ništa da se igra večno.
Ovo poslednje, kada je o politici reč, uzmite s rezervom, bar kada je o srpskoj opoziciji reč. Ako Vučić bude večan, večni će biti i njeni pokušaji da baš s njim igraju, šta god, i da ga pobede, kad god i kako god.
Štaviše, isto toliko trajaće i njihove tvrdnje da su ga već pobedili, da je gotov, smenjen, proteran, zatvoren, i smaknut.
Činjenica da je tu, da ih je pobedio nebrojeno puta, da je u biračkom telu utemeljen desetostruko puta više nego oni… ni najmanje ne utiču ni na ove tvrdnje, ni na dalje, uvek iste, pokušaje.
Šta god da krene, od protesta protiv nasilja, do bune protiv litijuma, završi se isto - uzaludnim, unapred propalim zahtevom da baš on ode, pošto on, na sve to mirno odgovori izborima, i ponovo pobedi, sa razlikom koja više liči na košarkaški, nego na izborni rezultat, pošto je uvek oko 30-40 odsto.
Tanjug/Vladimir Sporčić
I ne treba čovek uopšte da bude tu opredeljen, ni za Vučića, ni za opoziciju, da bi mu sve to izgledalo dosta čudno.
Ista igra, isti protivnik, isti rezultat, punih 12 godina.
Povezane vesti
Džarovski da je to nameštao, ne bi mogao, bar ne toliko puta i sa tolikom razlikom.
Prema tome, reč je o nečem drugom, mnogo dubljem i ozbiljnijem od kladioničarske prevare. Uostalom, igrajte, u kladionici, na Vučićevu pobedu, i dobićete ništa. Igrajte na opoziciju, izgubićete, glat.
I šta je, onda, problem?
Pa, pre svega, u činjenici da je igra pogrešna (protivnik), i, još gore, da ljudi iz opozicije, kada već igraju, nikako da bar poštuju njena pravila.
I nisu ta pravila nikakve topla voda, tona knjiga je o njima napisana, hiljade godina prakse je iza njih, i samo treba da ih uredno primenjuješ.
Niko nije čitao, niko nije probao da ih nauči.
Za razliku od Vučića, koji je sedmodnevnu posetu Podrinju organizovao i sproveo po svim pravilima službe političkih strategija, tačku po tačku, red po red.
Pod jedan - nije pobegao od problema, ušao je pravo u njega, suočio se.
Pod dva, sišao je među one obične, podelio s njima hleb i so (palačinke), bio jedan od njih, mučio njihove muke i brinuo njihove brige.
Ako nekome nije jasno koliko je to važno, neka pogleda suprotnu stranu:
Demantujući neku vest iz Podrinja, Đilas je naveo kako u vreme mitinga protiv litijuma nije ni bio u Beogradu, nego u Parizu, gledao čovek Olimpijadu?!
Bio par hiljada kilometara daleko, od onih koji se bore za neki cilj koji je, kao, i njegov?
No, da nastavimo.
Pod tri, Vučić je izbegao da samo priča o tome da brine. Umesto toga otišao je u Dom zdravlja, novu bolnicu, obišao nove puteve, doneo sve ono što treba da se donese, pokazao, primerom, da je tu, za njih.
Pod četiri, pitao je ljude iz Rio Tinta sve ono što bi ih pitali i najveći protivnici, i, bez rezerve, podržao protivnike i sve ono što su pitali.
Pod pet, ubeđivao je direktno, bez posrednika, razmenjujući emocije neposredno, oči u oči.
Pod šest, predstavio se kao zaštitnik običnih, onaj koji Rio Tintu neće da gleda kroz prste.
Pod sedam, možda i najvažnije, ljudi su ga sreli, videli, dodirnuli, nije im se obratio sa nekog nedostižnog mesta.
I tako dalje, i tako dalje. Savršeno osmišljeni i savršeno odrađen politički nastup.
Dokaz za to su i reakcije druge strane, koje svedoče, ponovo, o frustraciji poraženih.
Opozicioni "Danas" je, primera radi, komentarišući Vučićevi pravljenje palačinki, zaključio da mu je "kuvarska motorika na nuli".
Tanjug Video
Stvarno? On je kuvar? Ili je radio nešto što radi svaki američki predsednik kada poseti vojsku, a radi to jer mu upravo takvo ponašanje preporučuje svaki ozbiljniji udžbenik o političkim strategijama.
O Đilasu koji je otkrio gde je bio tokom protesta, ili o Ponošu koji je Vučića slao malo ovamo, malo onamo, a kada ga je ovaj “poslušao”, sam pobegao od sučeljavanja, da i ne pričamo.
Sve pogrešno, i sve u totalnom neskladu sa pravilima političke igre.
Na kraju, kada igraš, neko mora da ti veruje da igraš dobro, da imaš neku šansu, a to nikako nećeš postići tako što ćeš, na Novoj i na N1, da ponavljaš da si pobedio, da je Vučić izgubio, pošto ti to ne veruju više ni na tim televizijama, a birače i da ne spominjemo.
Ne ide to tako. Nego moraš da budeš spreman i na onu, ultimativnu, žrtvu.
Vučić je uradio i to, poštujući Boga igre.
Inače smrtno ozbiljan, uvek zabrinut, pristao je na ono što je u svakoj igri gotovo osnovno, na ne zbilju, skoro na neozbiljnost.
Pa je trenirao decu, pekao palačinke, i radio sve ono što njemu nije svojstveno, ali igri jeste.
Za to vreme, Đilas i Ponoš tvrdili su da je gotov.
Mrtvi ozbiljni.
Zato će ponovo ne samo da izgube, nego će biti i diskvalifikovani.
Pošto ne znaju da igraju.
I kvare igru. I šanse svih kojima je ona važna.
Komentari (0)