Od Kovačice do Magadina biciklima s troje dece: Porodica Sandić deli iskustva sa neobičnog letovanja

Porodica Sandić koju čine roditelji Dragan i Biljana i ćerke Teodora (10), Sofija (8) i Iskra (4) vratili su se nedavno u Srbiju sa svog nesvakidašnjeg odmora - oni su, naime, na biciklima tokom 34. dana proputovali blizu 1.300 kilometara od Kovačice do Magadina od kojih su 30 noći proveli pod vedrim nebom.

Hrabri Sandići koji uživaju u prirodi, kampovanju i naravno, bicikliranju, odvažili su se na ovaj poduhvat kako bi inspirisali i druge da krenu njihovim stopama.

Sada, dok sumiraju utiske sa svog putešestvija koje su pratili mnogi ljudi širom bivše Jugoslavije, Dragan kaže da im je najupečatljiviji utisak pažnja i dobrota ljudi s kojima su se susretali.

"Što bismo rekli 'od Vardara pa do Triglava' - prilazili su nam u Novom Sadu, Vukovaru, Osijeku, Varaždinu, Celju, Divači (nadomak granice sa Italijom) pa čak i u Italiji su nas prepoznali i pitali da li smo smo mi Sandići", kaže Sandić za Euronews Srbija.

Privatna arhiva

"U par navrata su dolazili da se bar upoznamo, slikamo i da nam daju osveženje u vidu pića, voća i hrane, pa čak i novca za sladoled devojkama. Poseban je trenutak bio kada nas je u Italiji iz auta pozdravio jedan mladi bračni par uzvikujući: 'Bravo Sandići!' zatim nas sačekao na prvom skretanju da bismo se videli i prozborili koju. Oni su iz Smedereva, pratili su nas i promenili su svoju rutu iz Ljubljane za Italiju kako bi nas videli i dali nam podršku", dodaje on.

Brojne porodice iz Hrvatske, Slovenije i Italije, koje nikada ranije nisu upoznali, ugostili su ih i pomogli im, kaže Dragan, "kao da su rod rođeni". 

"Siguran sam da će sve to prerasti u divna prijateljstva, kako među nama roditeljima tako i među našom decom", ističe on.

Uprkos kiši

Originalno, plan je bio da od Srbije stignu sve do Ciriha, gde su dobili poziv od jedne porodice da budu njihovi gosti, a o njihovim pripremama za put, objavili smo posebnu reportažu koju možete pročitati ovde. 

Ruta koju su ucrtali na mapi bila je duga oko 1.500 kilometara i morali su brižljivo da je isplaniraju kako etape ne bi bile preteške za njihove devojčice, ali i Biljanu, koja je najčešće vozila Iskru u prikolici.

Međutim, neke planove morali su da menjaju, iako im je vreme u prvim etapama puta uglavnom išlo naruku.

"Tokom toplih dana pravili smo pauze u najtoplijem periodu dana. Prvi put nas je vremenska prognoza 'zabrinula' u Vukovaru kada samo ostali dan duže u vikendici koju nam je ustupio serviser Dejan iz Vukovara, a kiše gotovo da nije bilo. Sledeća situacija je bila u Marini Prelog, u Hrvatskoj gde je vremenska prognoza najavljivala veliko nevreme narednih 36 sati. Bio sam malo zabrinut i preko svog profila na Fejsbuku pitao sam da li neko može da nam ponudi neku garažu, nadstrešnicu… bio šta što nam može bio ti od pomoći, pogotovo zato što nam je konstrukcija šatora bila polomljena. Javilo se minimum 15 porodica koje su nam ponudile neku pomoć, a da su bile u blizini i minimalno dvadesetak koje su nam dale do znanja da su tu za nas u narednim danima jer su znale našu rutu kretanja", objašnjava Dragan.

Tako su jedan dan proveli sami u porodičnoj kući svojih domaćina i novostečenih prijatelja Anite i Pavice u Draškovecu. Pošto ozbiljnija kiša nije pala, nakon 24 sata nastavili su dalje. Dragan kaže da su ih ozbiljnije padavine "uhvatile" samo nekoliko puta, ali da im to uglavnom nije predstavljalo neki problem.

"Pravo nevreme nas je uhvatilo na ulazu u Trst, sa jakim pljuskom, grmljavinom i vetrom. Još je taj deo puta bio toliko strm da smo morali po dvoje da spuštamo bicikle sa prikolicama. Prognoza je predviđala da će nevreme potrajati još dva dana pa smo taj i naredni dan ostali kod naše ljubazne domaćice Ljilje, koja nam je par dana ranije ponudila gostoprimstvo u mestu Muđo, deset kilometara od Trsta ka Sloveniji", kaže Dragan.

Međutim, najveće promene plana morali su da naprave pred sam kraj 34. dana putešestvija, kada su već stigli do predgrađa Verone.

"Vremenska prognoza je predviđala konstantne padavine narednih deset dana na celoj našoj maršruti. Tu smo doneli odluku da poslednjih 250 kilometara pređemo vozom. Sada sa ove distance, od 10 dana, veoma sam ponosan na tu našu porodičnu odluku", kaže Sandić.

Susret sa Enrikom Pengom

Ipak, gotovo 1.300 kilometara pređenog puta više je nego dovoljno da se do tančina upozna saobraćajna kultura zemalja kroz koje je porodica biciklista prolazila. 

Kako su išli ka zapadu, tako su viđali sve više ljudi sličnih njima, koji za svoje glavno prevozno sredstvo biraju dvotočkaše. 

"U Hrvatskoj smo videli mnogo biciklista, a neke smo i upoznali. Odlično je obeležena biciklističkim rutama i transverzalama, barem u delu oko Drave. U gradovima su obeležene staze, bilo da su na samom putu ili da su deo trotoara. Slovenija je je posebna priča. Verujem da svaki stanovnik Slovenije ima bicikl koji aktivno koristi. Nismo viđali neke luksuzne automobile ispred kuća, ali sam zato video bicikle skuplje od prosečnog starog automobila kod nas. Gradovi u Sloveniji imaju izdvojene biciklističke staze koje su savršene. Italija je mnogo veća, pa tim ima i više biciklističkih staza. Između Padove i Verone je staza kao u filmovima… sa leve i desne strane je drvored, konstantna hladovina, tri metra širine, mnogo biciklista, šetača…. mislim da je ta staza duga oko 100 kilometara", priseća se Dragan.

U Italiji su igrom slučaja, dok su bili u potrazi za serviserom, naleteli na zvaničnog mehaničara italijanske biciklističke reprezentacije, koji se oduševio njihovim poduhvatom i potpuno besplatno zamenio stari deo osovine prikolice.

"Reč je o Enriku Pengu, kom je otac bio biciklista. Zamenio nam je osovinu, naduvao gume, doneo kaficu i hladnu vodu, a njegov otac nam pokazao svoje suvenire iz trkačkih dana", priseća se Dragan.

Na biciklima s decom

Uprkos razvijenoj biciklističkoj kulturi zemalja kroz koje su prolazili, morali su da slede pravila kako bi bili bezbedni na putu. 

"Već od Vukovara smo, kada god je to bilo izvodljivo, izbegavali prometne puteve. Zbog toga smo imali mnogo više pređenih kilometara, ali smo isto tako bili mnogo mirniji i zadovoljniji. Često smo znali da vozimo i naporedo, da pričamo, da se čujemo i kada smo jedno iza drugog, da posmatramo kuće i razgovaramo o tome kakvu ko želi kuću, dvorište… maštali i razgovarali o tome", kaže Dragan.

Zbog bezbednosti su se strogo držali adekvatnog rastojanja i to se i vidi na njihovim fotografijama i snimcima. Iako se dešavalo da proklizaju, zahvaljujući tome što su držali adekvatnu distancu, nije bilo nikakvih ozbiljnih padova, niti lančanih reakcija.

"Naravno, ipak su to deca pa znaju nekada da se zanesu i malo izazivaju jedna drugu ali nikada na prometnom putu. Ili na seoskim putevima ili na biciklističkim stazama. Znale su da odu ispred nas i po ceo kilometar, pa da nas sačekaju sa već standardnom rečenicom: 'Šta je matorci?! Baš ste sporaći!'", kaže Dragan kroz smeh.

Nakon što su u Veroni doneli odluku da ostatak puta pređu "konvencionalnijim prevozom", otišli su najpre u Milano, gde su preseli na voz za Lugano, a onda do svog konačnog odredišta otišli na biciklima.

Povratak u Srbiju

Kod prijatelja su bili sedam dana upoznajući lepote Švajcarske, a zatim krenuli nazad kući.

"Još prvih dana pripremne faze, koja je trajala ceo mesec, poslao sam molbu svim prevoznicima koje saobraćaju sa Švajcarskom sa molbom da nam pomognu tako što će nas vratiti autobusom nazad. Od petnaestak upita na dva su odmah odgovorili. Iz Fudeksa je divna službenica tražila dodatne informacije kako bi sa tim izašla pred direktorku i već sutradan smo dobili potvrdu da imamo gratis prevoz porodice kao i naših stvari iz Milana što je bilo oko 100km od našeg smeštaja", kaže Dragan, dodajući da su im besplatne karte ponudili i "Resava Reisen" iz Ciriha.

Nakon što su se vratili za Beograd, produžili su za Kovačicu, gde žive već dve i po godine.

"Tamo smo imali veličanstven doček naših drugara izviđača. Koliko je tu emocije i ljubavi bilo...", priseća se Dragan.

"Spoj prošlosti i sadašnjosti u korist budućnosti"

Iako su roditelji svakako uživali u ovom nesvakidašnjem letovanju, ipak je ono mnogo više značilo Teodori, Sofiji i Iskri. Upoznale su nove drugarice i drugare u Hrvatskoj, Sloveniji, Italiji i Švajcarskoj i naučile mnogo toga novog.

Privatna arhiva

Odmah po povratku kući dočekali su ih školski zadaci, jer su prva dva dana škole propustile.

"Iako su i ranije bile aktivne sa izviđačima i imaju zavidan staž boravka u prirodi, drugačije je biti negde 10 dana, u odnosu na to da budete u pokretu 40 dana. Mnogo su naučile, otkrile su neke svoje sposobnosti za koje nisu ni imale pojma da ih poseduju. Sigurno je da su postigle stvarno izuzetnu stvar. Same su u jednom razgovoru, koji smo snimili, rekle da deca mogu mnogo više nego što to mi roditelji mislimo i dozvoljavamo. Znam da su ponosne na sebe zbog postignutog. Nakon nekoliko dana su već počele da daju predloge gde bismo još mogli da idemo", kaže Dragan.

A kako stvari stoje, izvesno je da će im roditelji, kada se ukaže prava prilika , ispuniti želju.

"Biljana i ja se trudimo da devojke učimo da budu fleksibilne, jer jedino tako mogu da primete mnogo toga i da reaguju na pravi način na određeni trenutak, tako da ćemo se sigurno otisnuti u nove avanture, bilo da su vikend, produženi vikend ili pak višenedeljne. Devojke su predložile Makedonija-Grčka-Bugarska, a ja bih voleo da tu još ubacim i Albaniju. Tu je i Italija, posebno njen južni deo, a o Švajcarskoj i da ne govorim, samo ćemo za nju sačekati još par godina, dok i Iskra ne krene da vozi", kaže Dragan.

Sada, kad su zajedno prošli ovo nesvakidašnje iskustvo, Sandići kažu da su sigurni da je priroda savršena za porodice i žele da pokrenu i druge da daju šansu nešto drugačijem vidu odmora.

"Želimo da napravimo jedan porodični festival gde bismo imali aktivnosti za decu, aktivnosti za roditelje kao i zajedničke aktivnosti, gde bismo se družili ali i razvijali kako lično tako i porodično i uz pomoć profesionalaca, ili velikih poznavaoca, osnaživali porodice posebno u kontekstu njihovih porodičnih aktivnosti u prirodi. U prirodi deca koriste tehničke uređaje ali za slikanje i snimanje, a ne za igrice i društvene mreže. Naravno, to bi bio spoj prošlosti i sadašnjosti u korist budućnosti", kaže Dragan.

Privatna arhiva

Ipak, to je, kako kaže i način da ljudi uvide dobrotu kojom su okruženi.

"Toliko je dobrih ljudi oko nas, a mi svoju energiju trošimo na one koji to ne zaslužuju. Svet je stvarno lep i to ne samo kada sanjamo nego kada ga živimo otvorenih čula i raširenih ruku. Tako da je najvredniji utisak ovog putovanja da je ovaj svet divno mesto za život i da nam tako malo treba da budemo srećni u njemu", dodao je naš sagovornik.