Igre 
"Pobegli" od buke, gužvi i sivila: Porodice i pojedinci koji su sreću pronašli na selu opisuju svoja iskustva
Komentari01/05/2022
-10:05
Užurbane trgove zamenili su za cvetne livade – neki od njih su u životu na selu videli poslovnu priliku, dok je druge "gušila" gradska vreva, zbog čega su hteli da više vremena posvete sebi i svojoj porodici u mirnijoj i zelenijoj okolini.
Uprkos generalnom trendu urbanizacije, sivilo solitera, osećaj otuđenosti, buka i zagađenost, navodi sve više ljudi iz velikih gradova da se presele na selo. Čega tačno čovek mora da se odrekne ako se preseli na selo, a šta će zauzvrat dobiti? Da li je život u manjim sredinama zaista srećniji, i koliko je težak? Porodice i pojedinci koji su se nedavno odrekli svoje gradske adrese, podelili su svoje utiske sa Euronews Srbija.
Mali porodični biznis i seoska idila
Mladi bračni par, koji pre kupovine seoskog imanja ništa nije znao o selu rešio je da se iz centra Beograda preseli u Šumadiju, u selo Misača iznad Orašca i počne porodični život na selu.
Netipični vlasnici tipičnog seoskog imanja usudili su se pre šest godina da svoj san više ne sanjaju, nego da počnu da ga žive. Milena i Uroš Stojanović su iz porodica koje generacijama žive u Beogradu i nikakve veze nisu imali sa selom. Ipak, brzina gradskog života i Milenina jaka želja da odu na selo pogurala ih je da svoje živote iz korena promene.
"Želela je da provodimo više vremena zajedno, pošto sam u Beogradu radio dva posla i to je bilo dosta zahtevno. Nismo se ni viđali. A onda je ona potencirala da nešto promenimo u životu i onda smo tako u nekoj šetnji popričali. To je posle postalo malo ozbiljnije i tako smo krenuli. Počeli smo sa razmišljanjima, planovima i, eto, upustili se i krenuli", kaže Uroš Stojanović.
Ipak, nisu skroz bez predznanja otišli na selo jer je Uroš po struci zaštitar voća. Početna ideja je bila da od zasada na imanju koje su kupili žive. Milenin otac je dugo sanjao da jednog dana ima svoj zasad, a taj san je preneo na svoju ćerku i ona ga sada ostvaruje sa svojim suprugom i dve ćerke. Po njima, dolazak na selo je pun pogodak.
"Mi definitvno ne možemo da imamo zasad na Terazijama, kako ja to u šali kažem. Ali isto tako podizanje samog zasada iziskuje jako velika ulaganja i kada uložiš toliki novac i kada uložiš toliku snagu i energiju da se sve to izgradi, nema rezona da ne budeš tu i da ne ispratiš sve korake koji treba se isprate", navodi Milena.
Povezane vesti
Pa ipak, iako su na selu, nisu se odrekli nekih stvari koje nosi život u gradu, kako kažu u pozorište u obližnjem Aranđelovcu idu i češće nego kad su živeli u gradu, jer svakoga dana mogu da nađu vremena za tako nešto.
Posao ne bi širili jer im trenutna proizvodnja omogućuje normalan život, a porast proizvodnje bi mogao voditi i u pravcu kompromisa sa kvalitetom. Mali porodični biznis uklapa se u njihovu ideju o životu na selu i snu koji su do pre šest godina sanjali, a sada ga žive.
Potreba povratka prirodi, bekstvo od modernog sveta
Radio-novinar Svetislav Stefanović planira uskoro da se useli u svoju novu kuću u selu Vrmdža podno planini Rtanj. "Za Vrmdžu sam prvi put čuo još 2012. godine uoči tadašnjeg očekivanog kraja sveta po interpretaciji Majanskog kalendara. Pamtim vesti od tada o ljudima koji su kupili placeve u selu podno planine Rtanj, uvereni da će ona imati zaštitnički uticaj", prisetio se Stefanović.
Kako dodaje, iako su mu priče o ljudima koji pronalaze spas od smaka sveta u selima oko Rtnja bile pomalo smešne, govorile su i o nečemu ozbiljnom – o potrebi povratka prirodi, seoskom životu, o bekstvu od izazova modernog sveta i potrošačkog drušva.
"Kako se smak sveta nije dogodio, manje-više sam na sve to zaboravio, dok u moj život nije ušla supruga Jana, sa svojim idejama o bekstvu od modernog sveta, koje ni meni nisu bile daleke i nepoznate. Studirao sam sociologiju, a njoj je priroda oduvek bila bliska i deo bića, pa smo vremenom došli na ideju da bi negde u Srbiji voleli da imamo svoje parče zemlje, međutim, ništa konkretno nismo radili po tom pitanju", nastavio je on.
Svetislav Stefanović
U životu mladog para Vrmdža se pojavila sasvim slučajno 2018. godine. Poznavali su momka koji je živeo tamo i odlučili da ga turistički posete. Tako su krajem 2019. došli na ideju da kupe staro napušteno domaćnistvo.
Stefanović Vrmdžu opisuje kao živo i živopisno mesto gde sve "vrvi", i koje ima svoju istoriju – od Latin grada, preko kulturnih dešavanja do malog muzeja u staroj zgradi učionice.
Povezane vesti
Naš sagovornik veruje da bi relativno lako mogao i dalje da se bavi istim zanimanjem, i nakon što se u potpunosti preseli, ali ako to u bilo kom trenutku ne bude bilo moguće, ne plaši ga ni ideja o pronalasku novog posla. Iako zvuči pomalo neobično, Svetislav tvrdi da će mu posle selidbe najviše nedostajati gradska gužva, buka i prevoz.
"Ljudi od toga beže, ali meni bi to nedostajalo. Opet, na selu prija mir. Jednostavnost. Blizina prirode. Svakako je fizički neuporedivo zahtevnije, ali to je naša priroda", dodaje on.
Pored toga, dodaje da ne namerava radikalni raskid sa Beogradom, niti sa gradovima generalno, tako da ima u planu da povremeno posećuje gradove i neka kulturna događanja.
Život na selu je težak, a ovaj mladi par želi to da promeni
Porodica Velimirović u skoro napuštenom selu Visočka Ržana, tridesetak kilometara od Pirota, počela je novi život sa četvoro dece. Pokrenuli su posao, zaposlili dvadesetak ljudi, planiraju da obnove vrtić i školu i motivišu još porodica da krenu njihovim putem. Gaje ovce i proizvode sir, a imaju i konje.
Marija Velimirović u razgovoru za Euronews Srbija kaže da je glavi razlog zbog čega su se odlučili da započnu život na selu želja da im deca odrastaju u zdravoj sredini.
"Motiv da se opredelimo na život u ovakvom ambijentu i da se bavimo poljoprivredom jeste ljubav i želja mene i supruga da se time bavimo u životu i želja da naša deca odrastaju u jednom zdravom ambijentu", kaže Velimirović.
Život na selu dosta se razlikuje od onog u gradu, dosta je teži. Ovi mladi ljudi odlučili su da i to promene. Uz podršku Fondacije Refarma i ljudi dobre volje, oni planiraju obnovu škole u kojoj će, kažu, već od septembra raditi vrtić i početi nastava za učenike od prvog do četvrtog razreda. Nekada je u njoj bilo 400 đaka, a već tri decenije je zatvorena.
Milica Zdravković iz Fondacije Refarma kaže da su optimistični i da će škola jako brzo biti opet puna đaka.
"Za početak će u septembru u školu krenuti oko 15 učenika, ali nadamo se da će ih svake godine biti sve više. Projektom je na gornjem spratu škole predviđena multifunkcionalna prostorija, koristiće se kao fiskulturna sala, ali će tu moći da budu ubačeni krevetići, da se cele godine obavlja razmena učenika na nivou selo - grad i nešto kao etno Petnica, radionica kako se živelo nekada, šta se danas radi", kaže Zdravković.
Ovo je, kažu, tek početak. Planiraju i da pomognu mladima iz susednog sela Gornje Visoko da obnove kuće. Grad Pirot takođe pomaže opremanje škole, rekonstruiše se put do sela. Uz sve to, ovi mladi ljudi veruju da će ovaj kraj uskoro oživeti i da ovakve slike neće biti retke.
Vraćanje zavičaju porodice Vasilijević
Porodica Vasiljević se posle 20 godina života u velikim gradovima, vratila u svoj zavičaj s namerom da stvori specijalnu turističku destinaciju, koja će garantovano postaviti malo naselje u zapadnoj Srbiji Krupanj na turističku kartu Srbije.
Pored dobropotočke crkve, 23-godišnja studentkinja Jovana je sa svojim roditeljima otvorila etno kompleks Konak Dobri Potok, koji pomalo podseća na minijaturnu Mokru goru.
Konak Dobri potok
"Ceo ovaj projekat i ideja je delo moga oca Zorana. On je nekada bio ugostitelj, potom građevinac, pa je spojio lepo i korisno i zamislio u svojoj glavi, a zatim i sagradio etno kompleks koji u svom sadržaju za sada poseduje restoran kapaciteta do 200 mesta, smeštajne kapacitete za 22 osobe, a u planu je da do leta 2022. godine imamo preko 60 ležajeva", kaže Jovana Vasiljević za Euronews Srbija.
Porodica je poslednjih pet godina radila na ovom projektu, koji se konačno ostvario prošlog leta. Svaka soba u ovom kompleksu nosi posebno ime, po nekom od sela Rađevine. Takođe, mesto sadrži i frizerski salon, igralište za decu, a u planu je i izgradnja bazena.
Konak Dobri potok
Godinama unazad, Vasiljevići su živeli u velikim gradovima – Novom Sadu, Beogradu, Loznici... Poslednjih 20 godina su se dosta selili, ali su Jovanini roditelji već odavno imali želju da se vrate u rodni kraj, Krupanj.
"Lično ja sam samo svoje prve dve godine zivota provela u Krupnju, toga se naravno ne sećam. Ali svih ovih godina i brat i ja se vraćamo našem rodnom kraju. Ovde su naši koreni, i svaki svoj slobodan trenutak, raspuste, provodili smo baš ovde u Krupnju", priseća se Jovana.
Nakon što su se roditelji preselili, ona im se priključila, ali je upisala fakultet u Novom Sadu, te sada studira turizam, hotelijerstvo i ekonomiju hrane.
"Život na selu i u gradu se ne razlikuje mnogo kada je čovek ispunjen i radi posao koji voli, ovde mozda imamo malo više slobodnog vremena, kada nam posao dozvoli, jer ne provodimo vreme u saobraćaju i gužvi koja prati sve naše veće gradove", zaključila je Jovana u razgovoru za Euronews Srbija.
"Na selu se ne živi nimalo sporije"
Vesna Vujasinović je na festivalu organske hrane upoznala nove prijatelje koji su se preselili u Vrmdžu, a sve što je tada znala o tom mestu jeste da je to selo u blizini Rtnja. Ona je još pre nego što je upoznala ovo naselje znala da joj život u centru Beograda više ne odgovara. Iako tada nije bio trenutak za selidbu, kada je ugledala jedno imanje na Vrmdži odmah je prodala stan i kupila tu zemlju.
"Desile su se promene u meni. Godinama unazad bih provodila nekoliko meseci na jednom ostrvu, i grad mi je postao nepodnošljiv", objasnila je.
Vesna Vujasinović
Naravno, imanje je kupila pre šest godina, a već dve godine živi u Vrmdži. Trenutno je vlasnica jednog smeštaja "Vrmdžanska oaza", gde gostima pored prenoćišta nudi časove joge i specijalnu vegetarijansku kuhinju.
Vesna ističe da mnogim gostima ne odgovara činjenica da se u njenom smeštaju nudi samo hrana bez mesa, ali dodaje da je većina oduševljena.
Naša sagovornica kaže da joj gotovo ništa ne nedostaje iz grada, osim prijatelja, koji je često posećuju. Nekada je na Vračaru imala svoju fotokopirnicu, ali je vremenom život u gradu za nju postao "ropstvo". Naglašava da sada ne živi "sporije", jer na selu ima mnogo posla, ali i vremena za druženje.
"Pored toga što ima zaista puno turista, sve više ljudi se seli ovde iz gradova", zaključila je.
Komentari (0)