"Nasmeši se, Pinki": Devojčica iz Indije, koja je bila zvezda Oskarom nagrađenog dokumentarca, ponovo živi u siromaštvu

Devojčica iz Indije, koja je bila zvezda Oskarom nagrađenog dokumentarnog filma "Nasmeši se, Pinki" (2008) i svojevremeno imala čast da otvori meč Novaka Đokovića i Endija Mareja na Vimbldonu, ponovo živi u siromaštvu, u kući bez vrata.

Pinki Sonkar je imala samo pet godina kada je snimljen dokumentarac o njenom teškom odrastanju i diskriminaciji kojoj je bila izložena zato što je rođena sa takozvanom zečjom usnom. 

U kratkom dokumentarnom filmu "Nasmeši se, Pinki" rediteljka Megan Milan opisala je kako je devojčica dobila spasonosnu operaciju zahvaljujući humanitarnoj organizaciji "The Smile Train" koja pomaže siromašnoj deci Indije.

Dodeli najprestižnijeg filmskog priznanja 2009. u Holivudu prisustvovala je i mala Pinki. 

Međutim, ona sada ima 18 godina i ponovo živi u siromaštvu u svom selu u Mirzapur distriktu u indijskoj državi Utar Pradeš.

"Sada sam u istim okolnostima kao pre Oskara - učim i radim kod kuće. Za mene se ništa nije promenilo", rekla je Sonkar za britanski Telegraf.

Dokumentarni film pratio je nju i još jedno dete iz njenog sela koje je takođe rođeno sa zečjom usnom i zbog toga trpelo zlostavljanje i maltretiranje.

"Bila sam izbačena iz društva zbog svog deformiteta. Sećam se da su me ostala deca iz razreda tretirala kao otpadnicu. Rođaci nisu želeli da budem u njihovoj blizini i smatrali me ukletom", rekla je ona za India News 18 kanal.

EPA/HARISH TYAGI

Nakon što ju je primetila nevladina organizacija "Smile Train India", dobila je besplatnu operaciju, što joj je pomoglo da konačno pođe u školu i živi kao i druga deca.

"Odlazak na dodelu Oskara bio je sjajno iskustvo, koje me je ispunilo radošću. Danas, pohađam školu i sem novinara, niko ne dolazi da me vidi. Bajka se završila i vratila sam se svom pravom životu koji je prepun bola, traume i siromaštva", ispričala je Pinki.

Iako je od države njena porodica dobila mali plac, to im nije olakšalo život na selu.

"Stanovnici sela moraju da pešače gotovo pola kilometra do bunara, kako bismo nakupili vodu za svakodnevnu upotrebu", kaže Sonkar.

U njenoj dvosobnoj kući nema vode, kupatila niti ulaznih vrata, a zbog čestih prekida strujne mreže, ostaju i bez telefona, jer ne uspevaju da ih napune.

Uprkos svemu tome, Pinki je posvećena tome da pomogne svojim komšijama da izađu iz siromaštva, a kaže da je počela da pravi malu biblioteku u svojoj kući, zahvaljujući knjigama koje joj ljudi doniraju.

"Više ne radim u polju. Moj otac i braća se time bave, a ja sam fokusirana na učenje i obavljanje poslova u domaćinstvu, kao i bezbroj drugih devojčica u Indiji", rekla je ona.

Iako je Pinki zahvalna za pomoć koju je dobila od organizacija kao što je "Smile Train India", njena budućnost je i dalje neizvesna.

"Učim trgovinu, ali što se tiče planova za budućnost, nemam ih. Sa dvojicom braće i tri sestre, život je vrlo haotičan", kaže mlada žena, koja se uproks svemu nada da će "pobediti siromaštvo i pomoći nevoljnicima kao što je ona".