Šta je Švajcarska garda? Šareni papini vojnici zapravo nose automate i poslednja su uspomena na jako krvavu prošlost
Komentari
24/04/2025
-12:16
Smrt pape Franje i povezane ceremonije u prvi plan stavili su veoma upadljivu Švajcarsku gardu, najmanju vojsku na svetu u službi Vatikana, poznatu po šarenim uniformama iz 16. veka i jednim od najubojitijih oružija iz tog perioda - helebardom.
Međutim, ova grupa od 135 plaćenika nije samo arhaična "dekoracija" samo za parade i koreografiju, već dobro obučena moderna jedinica koja koristi automatske puške, pištolje i drugu najmoderniju vojnu opremu. Sastoji se od 99 gardista, 31 podoficira, tri oficira, jednog sveštenika i jednog pukovnika.
Gardisti su opremljeni automatskim pištoljima Glok 19 i 26, jurišnom puškom SIG 550 (Stgv 90) i jurišnom puškom SIG 552, obe kalibra 5,56 mm. Trenutno koriste i puške B&T APC 556 i automatske puške B&T APC 9, navodi se u brošuri na nemačkom koju je 2022. objavila Švajcarska garda. Od nesmrtonosnih sredstava raspolažu biber sprejem i tejzerima, a nose i lisice.
Na fotografijama iz brošure vidi se nekoliko verzija uniformi, od civilnog odela sa kravatom, poput telohranitelja, preko plavog policijskog kompleta, do pancira nalik onom koji koristi žandarmerija u raznim zemljama. Pored pomenute opreme, svaki gardista ima obezbeđenu gas masku WILEY X Rogue 2852, zaštitne naočare i Kinetixx X-Mamba rukavice.
Interesantno je da u svom arsenalu imaju i starije puške koje su ranije koristili, poput nemačkog automata "šmajser" (MP-40) iz Drugog svetskog rata. Pošto Vatikan nema streljanu ili poligon za vojnu obuku gardisti vežbaju pucanje i manevre sa vatrenim oružjem u Švajcarskoj.
Što se istorijskog naoružanja tiče, svi do čina narednika imaju kratak mač sa naksrsnicom u obliku slova "S". Oficiri nose rapijer (tanak, ali dugačak jednoručni mač za ubadanje) sa ukrašenom zaštitnom "korpom" za ruke. Tu je i čuvena helebarda (kombinacija sekire, koplja i špica za probijanje oklopa), kao i tzv. partizan (dugačko koplje sa dva bočna špica) sa različitim vrhovima.
EPA-EFE/ALESSANDRO DI MEO
Šarene, kitnjaste uniforme sa perjem, oklopi i kacige nisu istorijsko nasleđe sa početka 16. veka već ga samo simbolično predstavljaju jer su gardisti krenuli tako da se oblače tek 1914. godine. Dizajnirao ih je komandant Žil Repon, verovatno inspirisan slikarom i arhitektom Rafaelom i bojama porodice Mediči.
Profimedia
Povezane vesti
Regruti garde moraju da budu katolici stari između 19 i 30 godina, visoki preko 174 centimetra, uzornog ponašanja, neoženjeni i da imaju završenu vojnu školu u Švajcarskoj. Moraju imati i švajcarsko državljanstvo i najmanje srednju školu. Oni se obavezuju da će služiti papi najmanje dve godine.
Ceremonija polaganja zakletve održava se 6. maja svake godine. Datum je izabran u znak sećanja na krvavi maj 1527. kada je većina stražara poginula tokom Velikog pljačkanja Rima braneći papu Klimenta VII.
Profimedia
Danas je Švajcarska garda jedini podsetnik na najamničku tradiciju, pošto ustav zabranjuje regrutovanje njenih državljana u strane vojne jedinice.
Švajcarska garda je postala zvanična vojska Vatikana 22. januara 1506. godine, kada je prvih 150 gardista stiglo u Rim. Papa Julije II tražio je, na osnovu sporazuma sa kantonima Cirih i Lucern, da se pošalje 200 vojnika Švajcarske garde da brane Papsku državu.
Cela Evropa je strepela od švajcarskih plaćenika
Iako danas Švajcarsku svi povezuju sa bankama, skupocenim satovima i visokim životnim standardom, ova zemlja je tokom Srednjeg veka u Evropi bila poznata po lojalnim elitnim ratnicima i najboljim plaćenicima koje je zlato moglo da kupi. Tada Švajcarska nije bila sinonim za bogatstvo i prestiž već relativno siromašna planinska "zabit", gde su mnogi mladići umesto "dosadnog" stočarstva i života na ivici gladi tražili avanturu i priliku da zarade ogroman novac u službi stranaca.
U periodu od oko 200 godina, od 1315. do 1515. godine, švajcarska pešadija je skoro isključivo bila poznata po pobedama na bojnom polju. Surovo okruženje Alpa od njih je stvorilo jednako surove vojnike, navikle na hladnoću, duge marševe i teške vremenske uslove.
Povezane vesti
Srednjevekovno ratovanje imalo je čitav niz pravila koja su se odnosila na plemiće i vitezove, pa su oni tokom bitaka najčešće bivali zarobljeni kako bi se tražio otkup. Ta pravila nisu važila za obične vojnike, kmetove u službi plemića ili plaćenike.
Švajcarske zarobljenike su zato mahom ubijali na licu mesta, zbog čega su oni uzvraćali istom merom i dobili nadimak "ubice kraljeva". Prema nekim istorijskim izvorima polagali su zakletvu da nikada ne uzimaju zarobljenike, a nemački filozof Jakub Vimfeling je napisao da su čak i Turci humaniji od Švajcaraca prema onima koji se predaju.
Pošto su se Švajcarci sukobljavali uglavnom sa vitezovima na konju, razvili su taktiku i naoružanje specijalno za ubijanje teško oklopljenih konjanika. Tu glavnu ulogu imaju helebarde dugačke 2,4 metra sa teškim i širokim čeličnim sečivom sekire i kukom na zadnjoj strani. Tzv. "udica" je korišćena za obaranje jahača.
Profimedia
Povezane vesti
Švajcarski kopljanici, sa kopljima dugim šest metara, su pravili guste formacije slične antičkim Makedoncima i njihovim sarisama. Koristili su mahom laki oklop kako ne bi ometao brzinu i pokretljivost neophodnu za stalne manevre protiv konjice.
Nisu voleli prva vatrena oružja koja su im bila dostupna. Prema Švajcarcima, tadašnje puške, koje su se koristile tokom 15. i 16. veka, su bile preteške i presporo su se punile, pa su se smatrale beskorisnim za brze manevre.
Profimedia
Inače, vatreno oružje je duže od jednog veka korišćeno paralelno sa čeličnim oklopom i nije ga potpuno potisnulo već ga nateralo da brže evoluira. Tokom 16. veka bilo je popularno čelične oklope testirati olovnim kuršumom, kao dokazom najboljeg nivoa zaštite.
Sunovrat švajcarskih najamnika i bratoubilački pokolji
Prvi veliki masakr Švajcarci su doživeli kod Novare u Italiji 1513. kada je francuska artiljerija ubila oko 700 plaćenika za samo nekoliko minuta. Usledio je niz poraza u Italijanskim ratovima do 1525. koji ih je skinuo sa trona najtraženijih plaćenika u Evropi.
Švajcarci su se zbog prirode svog zanata ponekad borili jedni protiv drugih, sa istim žarom kao protiv bilo koje druge vojske.
Bitka za Malplake 1709. u Belgiji tokom Rata za špansko nasleđe od 1701. do 1714. koštala je života 8.000 Švajcaraca koji su brutalno ubijali jedni druge. Kada su vesti stigle u Švajcarsku to je izazvalo šok i osude među građanima posle čega su uvedene mere kako bi se sprečili bratoubilački pokolji.
To ipak švajcarske plaćenike nije sprečilo da učestvuju na sukobljenim stranama u izuzetno krvavim Napolenskim ratovima. Prethodno su bili poslednji koji su ostali da brane francuskog kralja Luja XVI tokom Francuske revolucije, kada nisu hteli da polože oružje ni na zahtev kralja. Od oko 800 plaćenika koji 10. avgusta 1792. učestvovali u borbama u Parizu samo je 200 preživelo. Ostali su ili ubijeni na licu mesta ili mučeni do smrti u tamnicama.
Na kraju je 1859. doneta odluka o zabrani svih osim jedne švajcarske plaćeničke družine - Švajcarske garde Vatikana.
Iako je organizovano najamništvo ukinuto neki Švajcarci nastavili su da pojedinačno služe u stranim armijama, a najpoznatiji primer iz 20. veka je 2.000 vojnika koji su se borili na strani Trećeg Rajha.
Komentari (0)