Igre 
Zašto niko ne zaustavlja opšti rat na Bliskom istoku? SAD i Turska drže poluge moći, a jedna sila ima korist od sukoba
Komentari02/10/2024
-21:00
Iran je 1. oktobra izvršio dosad najmasovniji raketni napad na Izrael, u odmazdi za napad na Liban i ubistvo lidera Hezbolaha Hasana Nasralaha u Bejrutu, zajedno sa generalom Iranske revolucionarne garde Abasom Nilforušanom. Procene o broju projektila variraju od 180 do preko 400, a izraelska vojska zahtevala je od građana da ne snimaju pogođene ciljeve, tako da se ne znaju prave razmere štete. Među poznatim metama našli su se vojni aerodromi, naftne platforme, ali i sedište obaveštajne službe Mosad u Tel Avivu, dok se na snimcima vidi "kiša" raketa na noćnom nebu praćena desetinama detonacija i povremenim dejstvom PVO sistema.
Pre toga je Izrael pokrenuo kopnenu invaziju Libana. Prema izveštajima operacija je počela 30. septembra uveče "ograničenom prekograničnom operacijom", nakon masovnog bombardovanja Bejruta i doline Beka sa ciljem da se oslabi otpor Hezbolaha. Od 23. septembra ubijeno je više od hiljadu ljudi, među kojima je 87 dece, prema izveštaju Ministarstva zdravlja Libana. Sa juga Libana je raseljeno oko milion ljudi, dok je oko 60.000 moralo da napusti domove na severu Izraela.
Izraelski Kabinet za nacionalnu bezbednost je kopneni napad nazvao "sledećom fazom" svog rata protiv Hezbolaha, dok je premijer Benjamin Netanjahu otišao korak dalje i zapretio Iranu, koji podržava Hezbolah, da će "promena režima uslediti mnogo ranije nego što ljudi misle".
"Svakim trenutkom, režim vas – plemeniti persijski narod – približava ponoru", poručio je građanima Irana Netanjahu.
Tanjug/AP/Abir Sultan
Izrael je pritom izvršio udare i na jemensku luku Hodejda, u znak odmazde pokretu Ansar Alah (Huti), i intenzivirao vazdušne udare na Siriju, koji traju već godinama jer je Izrael bio umešan u tamošnji građanski rat.
Ceo region trenutno se nalazi na ivici opšteg rata, koji lako može preći u nuklearni, imajući u vidu da Izrael poseduje nuklearno naoružanje, a da SAD drži oko 43.000 trupa na Bliskom istoku, koje bi se lako mogle naći na meti Irana, šiitskih milicija u Iraku ili drugih saveznika Teherana. Američke trupe takođe okupiraju istočni deo Sirije i nalaze se u nekoliko isturenih baza, koje bi mogle biti odsečene ako izbije opšti sukob.
Od kada je 7. oktobra prošle godine palestinski Hamas upao u Izrael, oteo stotine talaca i ubio više od 1.100 ljudi, bilo je mnogo prilika da se rat zaustavi. Izrael je tada odmah pokrenuo masovno bombardovanje i kopnenu ofanzivu na Gazu, u kojoj je do sada ubijeno najmanje 41.000 ljudi, sa ciljem da potpuno uništi Hamas. Dok su od strane međunarodne zajednice, uključujući SAD, kao glavnog saveznika Tel Aviva, stizali nebrojani "pozivi obema stranama na uzdržanost" rastao je intenzitet ratnih operacija Izraela i odmazdi iranskih saveznika u regionu.
profimedia
Povezane vesti
SAD masovno naoružavaju Izrael iako ih on "ponižava"
Za sve to vreme SAD su pojačale isporuke bombi, raketa i drugog oružja od kojeg Izrael zavisi, dok su predlagale prekide vatre i mirovne pregovore. Od početka rata protiv Hamasa 7. oktobra 2023. do kraja avgusta ove godine Vašington je isporučio više od 50.000 tona opreme Izraelu u 500 letova transportnih aviona i 107 transportnih brodova Krajem septembra odobreno je još 8,7 milijardi dolara vojne pomoći, i to nakon što je Izrael započeo masovne udare na Liban.
Tanjug/AP
Inače, Izrael redovno prima ubedljivo najveću finansijsku pomoć iz SAD od svih država i ona je tokom 2022. iznosila 3,3 milijarde dolara, od čega je 99,7 odsto otišlo na vojsku. SAD takođe imaju 10-godišnji dogovor da isplaćuju 3,8 milijardi dolara vojne pomoći za "održavanje kvalitativne prednosti nad susedima". Ta "investicije" iz novca poreskih obveznika se višestruko vraćaju vojno industrijskom kompleksu od kojeg Izrael kupuje 69 odsto svog uvoznog naoružanja. Od Nemačke kupuje 29,7 odsto, a od Italije 4,7.
SAD su i direktno umešane u rat, pa su američki avioni i PVO imali ključnu ulogu u obaranju iranskih dronova i raketa koje je Teheran lansirao u "koreografisane" i unapred najavljene odmazde nakon vazdušnog napada na konzulat u Damasku.
Izrael se u velikoj meri oslanja na američko oružje jer čak i domaći sistemi poput "Gvozdene kupole" zavise od uvoznih delova, a avijaciju čine američki borbeni avioni. To ga u teoriji čini ranjivim na pritisak iz SAD, ili eventualno Nemačke, u cilju sklapanja mira ili barem prekida vatre, ali to se nije dogodilo uprkos pozivima saveznika, poput Francuske, da se snažnije zapreti Tel Avivu.
Tanjug/AP/Aijaz Rahi
U svojoj najnovijoj analizi sukoba, CNN napominje da je Netanjahu pokrenuo kopneni napad na Liban svega nekoliko sati nakon što je američki predsednik Džozef Bajden rekao da bi odmah trebalo da dođe do prekida vatre. Čak je na pitanje šta su SAD znale o operacijama izraelskih specijalnih snaga na jugu Libana rekao da bi mu odgovaralo a one prestanu. Sušta suprotnost toga je izjava Netanjahua da "ne postoji mesto na Bliskom istoku koje Izrael ne može da dohvati".
Pritom je u martu osam američkih senatora poslalo pismo Bajdenu da se slanjem vojne pomoći Izraelu krši odeljak Odeljak 6201 Zakona o stranoj pomoći. Naime, po američkim propisima nije dozvoljeno naoružavati države koje "brane ili na drugi način ograničavaju, direktno ili indirektno, transport ili isporuku humanitarne pomoći Sjedinjenih Država", dok je USAID poslao državnom sekretaru Entoniju Blinkenu izveštaj na 17 strana o "slučajevima izraelskog ometanja humanitarnih napora, uključujući ubijanje humanitarnih radnika, bombardovanje saniteta i bolnica, odbijanja kamiona sa hranom i lekovima itd.". Sve se završilo tako što je Stejt Department izdao saopštenje u maju da "trenutno ne procenjuje da izraelska vlada brani ili na drugi način ograničava transport ili isporuku američke humanitarne pomoći".
Politico navodi da su neki visoki zvaničnici Bele kuće čak išli Bajdenu iza leđa tako što su privatno rekli Izraelu da će SAD podržati odluku da pojača vojni pritisak na Hezbolah. To se navodno dešavalo dok je Bajdenova administracija poslednjih nedelja javno pozivala izraelsku vladu da smanji svoje udare, rekli su američki i izraelski zvaničnici.
Povezane vesti
Savetnik predsednika SAD Amos Hohštajn i Bret Mekgurk, koordinator Bele kuće za Bliski istok, pričali su najvišim izraelskim zvaničnicima poslednjih nedelja da su se SAD složile sa strategijom Netanjahua da pomeri vojni fokus na sever, protiv Hezbolaha, kako bi ubedili grupu da pregovara okončanju sukoba, rekli su zvaničnici za Politico.
CNN objašnjava da je uzrok potpune nemoći Vašingtona da bilo šta preduzme, uticaj koji bi rat mogao da ima na izbore u novembru. Naime, potpredsednica i kandidatkinja demokrata Kamala Haris se uglavnom držala dosadašnjeg stava Vašingtona, bez obzira na povremeno pominjanje civilnih žrtava u Gazi, u strahu od gubitka podrške izuzetno jakog proizraelskog dela glasačkog tela i donora u kampanji.
Tanjug AP/Jacquelyn Martin
Ovaj, kako se navodi "impotentan i ponižavajući" trend izraelskog prkosa navodnom američkim željama se ponavlja od početka rata, dok Netanjahu prvo povlači poteze, a zatim se konsultuje sa SAD.
Povezane vesti
"Zbog ovog izraelskog pristupa često se činilo da je Bajdenova administracija posmatrač, a ne aktivni igrač u događajima, kao što bi trebalo da priliči supersili. Meseci iscrpljujuće šatl diplomatije državnog sekretara Entonija Blinkena uglavnom su bili bez rezultata. SAD se neprestano zalažu za prekid vatre u Gazi koji izgleda ne žele ni Netanjahu ni Hamas", piše u analizi.
Turska je pretila ratom, ali su joj ruke u velikoj meri vezane
Turska je, kao regionalna NATO sila, sa solidnom odnosima sa Iranom, potencijalno mogla da izvrši pritisak na obe strane. Prema izveštaju grupe "Oil Change International", 28 procenata sirove nafte koju uvozi Izrael prolazi kroz nju na putu od Azerbejdžana, preko Baku-Tbilisi-Čejhan (BTC) naftovoda.
Zbog toga je Ankara često bila pod jakim međunarodnim pritiskom da jednostavno preseče dotok nafte Izraelu, imajući u vidu da predsednik Redžep Tajip Erdogan redovno priča o tome kako se u Gazi odvija genocid. Jednom prilikom je čak zapretio invazijom Izraela, što je mnogo ozbiljnije od odsecanja nafte.
Tanjug/AP/Richard Drew
Međutim, Turska bi na taj način prekršila međunarodno pravo, svoje ugovorene obaveze, i upropastila svoj status zemlje sa bezbednim tranzitom energenata, koji joj je zbog geografske pozicije jako bitan. Naime, Turska je bezuslovno obavezna da obezbedi slobodan protok nafte kroz naftovod i, ako ga zaustavi, bila bi primorana da plati znatne novčane kompenzacije. Ankara je potpisala i sporazum po kojem je odgovorna za bilo kakva kašnjenja u izgradnji naftovoda ili transportu nafte, bez obzira na uzrok.
Koliko su ovi međunarodni ugovori bitni, govori i činjenica da Ukrajina i dalje omogućava nesmetan protok gasa u Evropu, iako gađa rusku energetsku infrastrukturu u Rusiji.
Inače, Turska je već prekršila jedan sporazum, koji je imala sa Rusijom, kada je omogućila povratak u Ukrajinu boraca bataljona "Azov", koji su prema dogovoru o razmeni zarobljenika do kraja rata trebali da budu u Turskoj. Tom prilikom naizgled nije trpela posledice.
Jedini izuzetak, na osnovu kojeg bi Turska legalno mogla nešto da preduzme je uvođenje sankcija UN protiv Izraela na isporuku nafte, piše portal Middle East Eye. Svaki drugi napad na izraelsku naftu, a samim tim i azerbejdžanski interes, vukao bi strašne posledice, koje Erdogan očigledno smatra gorim od "genocida nad Palestincima".
Rusija donekle ima korist od rata, ali mora da balansira "na ivici noža"
Rusija bi mogla da bude direktno uvučena u opšti rat na Bliskom istoku zbog svojih trupa i baza u Siriji, a posebno u luci Tartus. Iako se Moskva obavezala da pomogne vladi predsednika Bašara al Asada, koji je u ratu sa Izraelom od početka građanskog rata 2011. Rusija je u velikoj meri ignorisala napade Izraela, ne želeći da uđe u rat sa SAD. Pored toga je zbog sukoba u Ukrajini već na ivici rata sa celim NATO savezom koji bi mogao da okonča čovečanstvo.
Stoga je reakcija Rusije na eskalaciju nasilja upadljivo prigušena i slična onima koje dolaze iz Zapadne Evrope, posebno Francuske. Sastoji se od osuda izraelskih ubistava i agresije na susudne zemlje, kao i pokretanja inicijativa pred UN koje nemaju šansu da prođu Savet bezbednosti zbog veta SAD.
Moskva, balansirajući svoju poziciju na Bliskom istoku, nije pretila Izraelu poput Turske, ali nije ni otvoreno osudila napad Hamasa 7. oktobra, kojeg podržava njen saveznik Iran. Kao dodatni sloj komplikacije nameće se i prethodno učešće palestinskih boraca u ratu protiv Asada, posebno u predgrađu Damaska Dari, ali su se njihovi odnosi sa "Iranskom osovinom otpora" sada praktično preokrenuli.
Kako se navodi u tekstu američkog CNBC-a iz prošle godine, američki analitičari smatraju da Rusija može imati koristi od rata na Bliskom istoku i to na više načina.
To je i danas tačno jer odvlači pažnju Vašingtona i zapadne javnosti sa rata u Ukrajini. Što je još važnije, masovne isporuke oružja Izraelu idu na štetu Kijeva jer se ono mahom proizvodi u istim fabrikama, posebno artiljerijske granate kalibra 155 mm. Pošto Rusija već ima ogromnu prednost u vatrenoj moći, i najmanji prekid snabdevanja mogao bi da gurne ukrajinsku vojsku preko ivice i ubrza raspad fronta.
Takođe, porast cene nafte usled nestabilnosti ovog ključnog regiona odgovara Rusiji kao velikom izvozniku, ali ne po cenu opšteg rata u kojem bi stradali njeni saveznici poput Sirije i Irana. Širi sukob bi Rusiju takođe primorao da, ili napusti svoje saveznike, čime bi razorila kredibilitet u zemljama "globalnog juga", ili bude primorana da ih snabdeva naoružanjem i municijom unedogled, kao Amerika Ukrajinu, dok je i sama u ratu.
"Rusija ima koristi od lokalizovanog i dugotrajnog sukoba između Izraela i Hamasa, koji je ograničen na Gazu, ali ako se sukob ipak otvori na više drugih frontova kao što su Sirija ili Irak ili Liban, onda bi to mogao da postane veoma problematičan razvoj situacije za Ruse. Dakle, ovo je veoma, veoma nervozan trenutak za Moskvu. To bi moglo predstavljati priliku za njih, ali takođe može predstavljati veoma katastrofalan ishod po njihov uticaj na Bliskom istoku, ako se sukob otme kontroli", rekao je tada za CNBC geopolitički analitičar Samjuel Ramani sa prestižnog britanskog RUSI instituta.
U međuvremenu se taj sukob zaista proširio, pa je Moskva, poput Ankare, primorana da napravi težak izbor: Da li su navodni "genocid" u Gazi i ponavljanje istog scenarija u Libanu važniji od života ruskih vojnika, ali i civila, ako zemlja bude uvučena u još jedan konflikt, makar to bio "proksi" rat?
Komentari (0)