Zašto niko neće ni znati kada dođe kraj pandemije koronavirusa?

Dejvid Robertson, profesor istorije na Univerzitetu Prinston u Njujorku i Piter Doši sa Farmaceutskog fakulteta Univerziteta u Merilendu u novom istorijskom pregledu, objavljenom na portalu žurnala BMJ, pokušali su da objasne zašto je teško odgovoriti na pitanje kada će se dogoditi kraj pandemije korone.

U svom radu oni objašnjavaju da dugo nećemo ni biti svesni da je pandemija prošla, ali i da će to biti sociološko pitanje više nego biološko, ali i da će biti ključno da se u jednom trenutku "isključimo" i ne pratimo opsesivno dnevne brojke i statistiku o kovidu i njegovim sojevima.

"Sveprisutnost parametara merenja pomogla je da se stvori osećaj da će pandemija biti gotova tek onda kada svi indikatori dostignu nulu u broju zaraženih, a 100 odsto u procentima vakcinisanih. Međutim, respiratorne pandemije prošlog veka okazuju da krajevi nisu jasni i da će kraj pandemije da se odvija sa nastavkom društvenog života, a ne postizanjem specifičnih epidemijskih ciljeva", navode u svom tekstu.

Respiratorne pandemije u proteklih 130 godina praćene su godišnjim sezonskim talasima podstaknutim virusnom endemičnošću koja se obično nastavlja do sledeće pandemije. Ono što se spusti, vraća se ponovo, a poteškoće u datiranju kraja pandemije se ogledaju u istorijskoj i epidemijskoj literaturi.

Međutim, iako mnogi naučnici opisuju da se španski grip javljao u tri talasa od 1918. do 1919., reference da je pandemija zapravo trajala do 1920. su mnogobrojne. Slično tome, pandemija azijskog gripa se generalno opisuje kao događaj od dva talasa od 1957. do 1958. godine, ali drugi uključuju i treći talas koji označava kraj pandemije 1959. godine.

"Ideja da se pandemija završava kada broj slučajeva ili smrtnosti padne na nulu, u suprotnosti je sa istorijskim dokazima da se značajan morbiditet i smrtnost od gripa nastavljaju, iz sezone u sezonu, između pandemija. Međupandemijske godine su ponekad imale veći broj smrtnih slučajeva od pandemijskih sezona koje su usledile, kao što je ona 1946/47 koja je prethodila sezoni pandemije 1957. Dakle, kraj pandemije se ne može definisati odsustvom viška smrtnih slučajeva povezanih sa patogenom pandemije", nastavljaju u svom radu.

Mere su signal za povratak društvenog života

Drugi način na koji bismo mogli da proglasimo kraj pandemije jeste razmatranje nametanja i ukidanja mera ili ograničenja javnog zdravlja, navode Robertson i Doši.

Mere korišćene u prethodnim pandemijama bile su prolaznije i manje nametljive od onih koje su korišćene u pandemiji kovida 19.

"Čak i posle katastrofalnog španskog gripa, koji je ubio mnogo više ljudi od kovida 19, prosečne starosti od 28 godina, životi su se za kratko vreme vratili u normalu, možda samo zato što nije bilo druge opcije", kažu i dodaju da u eri interneta, aplikacija za dostavu hrane i video-sastanaka imamo mogućnost socijalnog distanciranja za razliku od prošlih vremena.

Dalje ističu da je u poređenju sa prethodnim pandemijama, kovid 19 ipak izazvao poremećaje društvenog života bez presedana.

"Pandemija kovida je istorijski jedinstvena zbog toga što su prekid i nastavak društvenog života bili tako blisko povezani sa epidemijskim pokazateljima"

Praćenje brojki - opsesija koja produžava pandemiju?

Dok vizuelni prikazi epidemija postoje vekovima, kovid 19 je prva pandemija u kojoj su podaci u realnom vremenu zasitili i struktuisali iskustvo javnosti.

Neki istoričari su primetili da se pandemije ne završavaju sa prestankom transmisije bolesti već kada bolest prestane da bude vest.

"Potenciranje podataka o pandemiji je beskrajno gorivo koje obezbeđuje stalne vesti čak i kada je pretnja mala. Čineći to, mogli bismo produžiti pandemiju ograničavanjem osećaja zatvaranja ili povratkom na život pre pandemije", navode i nastavljaju da bismo "deaktiviranjem ili isključivanjem iz praćenja dnevnih podataka mogli imati najmoćnije oruđe koje će okončati pandemiju".

"To ne znači zabadanje glave u pesak. Umesto toga, prepoznaje se da nijedan pojedinačni ili zajednički skup metrika ne može da vam kaže kada je pandemija gotova"

Kraj pandemije je sociološki fenomen

Istorija sugeriše da kraj pandemije neće tek tako uslediti nakon sticanja kolektivnog imuniteta već će se događati postepeno i neravnomerno kako društva budu prestajala sa "opsesijom praćenja podataka", kako ističu autori.

"Završetak pandemije je pitanje proživljenog iskustva, pa je stoga više sociološki fenomen nego biološki. I stoga, podaci, koji ne mere mentalno zdravlje, obrazovni uticaj i poricanje bliskih društvenih veza, nisu alat koji će nam reći kada će se pandemija završiti", navode.

Pandemije, posebno one respiratornih virusa, jednostavno se ne završavaju na način koji se može prikazati podacima. Daleko od dramatičnog "kraja", pandemije postepeno blede kako se društvo prilagođava životu sa novim uzročnikom bolesti i društveni život se vraća u normalu.

"Kao izvanredan period u kome je društveni život bio preokrenut, pandemija kovida 19 će biti završena kada prestanemo da pratimo dnevne brojke i odlučimo da su druga pitanja ponovo vredna naše pažnje. Za razliku od njenog početka, kraj pandemije neće biti emitovan na televiziji", zaključuju autori rada Dejvid Robertson i Piter Doši.