Igre 
Ovo je slika koja je promenila tok istorije umetnosti
Komentari29/09/2021
-07:15
Slika "Backs and Fronts" Šona Skalija predstavlja šest metara dugo platno prekriveno prugama oslikanim u različitim smerovima, koje je promenilo tok istorije umetnosti početkom osamdesetih godina. Prema mišljenju većine istoričara umetnosti, ova slika vratila je apstraktnim umetničkim delima grandioznost, koja joj je u ranijim decenijama bila oduzimana.
Štaviše, smatra se da je upravo ona spasila apstraktnu umetnost od potpunog gašenja i ponovo je učinila relevantnom.
Ta slika, čiji sam naziv sugeriše rešenost autora da skine površni sloj sa stvari i otkrije njihovu nevidljivu geometriju, stvoren je u vreme kada je minimalizam, dominantni pokret apstraktne umetnosti, sam sebe saterao u ćošak, piše BBC.
Minimalizam je uspeo da skine sa forme svaki trag ljudske emocije, decenijama nakon što je američki umetnik Frenk Stela počeo da prekriva svoja platna tamnim prugama o kojima je vajar Karl Andre, i sam važan deo minimalističkog pokreta sedamdesetih, rekao: "Stela nije zainteresovan za izraz ili osećajnost. Njegove linije su putanje četkice na platnu. Ti putevi vode isključivo slikanju".
Bekstvo iz minimalističkog zatvora
U takvoj klimi unutar apstraktnog izraza, Skalijeva slika "Backs and Fronts" toliko je odskakala po svojoj sadržajnosti, da je britanska konceptualna umetnica Džilijan Vering jednom prilikom izjavila da je upravo ona "probila branu američkog minimalističkog slikarstva".
Skali ima svoje objašnjenje za to.
"Radio sam na oslobađanju onoga što sam smatrao minimalističkim zatvorom. U to vreme, moji savremenici i prijatelji u Njujorku bili su potpuno zaglavljeni u minimalizmu ili procesnoj umetnosti - ponavljanje poteza četkicom ili pravljenje geometrijske podele koja je bila preterano racionalna... Tako je 'Backs and Fronts' izazvala veliku pažnju. Izazvala je buku", rekao je umetnik za BBC.
Povezane vesti
Među onima koji su bili prisutni kada je slika prvi put izložena u PS1 umetničkom centru, delu Muzeja moderne umetnosti, 1982. bio je istoričar umetnosti i pisac Robert Morgan.
"Ništa poput nje nije nikada ranije napravljeno: 11 panela koji se kreću horizontalno na otvorenom prostoru, beskonačnost obojenih linija, optičko kretanje na gore, na dole i na stranu, kao da su notni zapis nekog muzičkog dela", rekao je on o slici.
Zapravo, Skali je i zamislio tu sliku kao manji i intimniji odgovor na Pikasov čuveni kubistički portret "Tri muzičara".
profimedia
"Mislio sam da bi bilo bolje imati četiri muzičara", kaže Skali, prisećajući se kako je u početku postavio panele tako da odgovaraju ritmu čuvenog Pikasovog trija.
Skali je u tom trenutku pet godina živeo u Njujorku, nakon što je diplomirao 1972. u Engleskoj.
"Uspeo sam da napravim sliku tako što sam se na neki način vratio u Evropu, jer Pikaso je Evropljanin i ja sam oduvek voleo njegove geometrijske figure, koje su bile tako blizu apstrakcije, a nikada nisu prešle njene granice. Kako sam napredovao, nekako sam smogao hrabrosti da proširim rad. Onda sam počeo da ga širim stilistički, dok na kraju nije postao gromoglasan", ispričao je slikar.
Tačka preokreta
Svedok ovom proboju u istoriji umetnosti bio je i američki istoričar i filozof Dejvid Karijer koji je dolazak Skalijeve slike doživeo ne samo ključnim za savremenu umetnost, nego i za sopstveni razvoj kao mislioca i pisca.
Povezane vesti
"Čim je izložena, sve se promenilo za Skalija. Obično istoričar umetnosti ima tek knjiško iskustvo vezano za događaje koje opisuje, ali ja znam ovu priču lično, jer sam bio tamo. Sećam se kao da je bilo juče, kada sam ušao u PS1. U to vreme, Skali nije imao dilera, niti je bio naročito poznat u Njujorku. Njegovo delo odmah me je insirisalo. Upoznao sam ga i postao umetnički kritičar", rekao je Karijer jednom prilikom.
Za Skalija je to bio "veliki korak", a kao i svi veliki koraci, omogućili su ga brojni manji koraci koji su mu prethodili. Kao tinejdžer je bio šegrt jednom slikaru u Londonu, gde se njegova porodica preselila iz njegovog rodnog Dablina.
Skali je redovno upadao u razmišljanja o grandioznosti jedne skromne Van Gogove stolice i učio od svog učitelja, kako boja može alhemijski da se pretvori u svetu supstancu, tako da čak i prostor oko nekog predmeta može biti produhovljen.
Povezane vesti
Kasnije je kao đak Krojdon škole umetnosti doneo odluku da odustane od figurativnog slikarstva i da počne da razlaže oblike u deliće, poput komada slagalice. Inspirisali su ga jednostavne Modrijanove linije i mistične boje slika Marka Rotka.
"Mnogo toga sam naučio od njih, ali naročito od Mondrijana, jer ono što sam uzeo od Rotka, već je postojalo u romantičnom slikarstvu Evrope - kod Tarnera, na primer. Mnogo sam uzeo od Mondrijana - njegovu ideju ritma. Ali sam pokušao da ih učinim više uličnim, tako da ljudi mogu da uđu u njih", rekao je Skali.
wikiart.org
Taj "ulični" ritam uhvatio je nakon puta u Maroko 1969. dok je još bio student. Tamo je otkrio tradicionalni marokanski tekstil, sa upečatljivim prugama, a ta estetika mu se izuzetno dopala.
Moć jedne pruge da pruži tako intenzivan izraz, dugo se "krčkala" u Skalijevom umu - duže od decenije. U međuvremenu, činio je šta je mogao, držeći se okvira minimalističke dogme i poštujući njene asketske norme, uklanjajući sa platna ne samo boju i dubinu prostora, nego i svaki obris mašte i ljudskosti.
"Otac mi je mudro rekao: 'Kad si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin. Usadio je u mene tu mudrost. Kad sam otišao u Njujork, toga sam se doslovno držao. Ugradio sam sebe u Njujork i mnogo toga žrtvovao, jer volim boju. Volim da stvaram prostor i volim da stvaram kontakte. Svega toga sam se odrekao da bih postao deo nečega što smatram da je najteži grad na svetu", kaže Skali.
Rezultat njegovog utapanja u minimalističku scenu je serija slika sa besprekorno odmerenim matricama linija, ali potiskivanje potrebe da se izrazi bojom ili metaforom emocije, pokazalo se neodrživim. Eksplozija njegovih osećanja, nije bila samo "Back and Fronts", nego niz manjih pripremnih "satelita", slika koje nosi novu vrstu emocionalno ekspresivnih pruga.
"Durango"
Međutim, samo godinu dana nakon što je prvi put izložio svoju najpoznatiju sliku, njegov sin Pol poginuo je u saobraćajnoj nesreći. Iznenada, njegov život ponovo je izgubio boje.
"Polova smrt donela je mnogo mračnih slika, besnih slika, rekao bih, jer ništa nije kao geometrijski bes. To je najveći gnev, jer je vezan i kipti", kaže Skali, misleći na svoja monohromatska dela kao što je "Durango" (1990).
wikiart.org
"U 'Durangu' nema utehe. Triptih i ispupčenje u sredini, koje mu daje još više težine, konstantno remeti pokušaj poteza četkice da fizički ujedini tu površinu sa njenim ritmom. Površina nastavlja da se lomi", kaže Skali.
Iako je bio uzdrman do temelja, Skali nikada nije prestao da veruje u isceljujuću moć slikanja.
"Doživljavam umetnost kao nešto duboko - kao naše spasenje", rekao je umetnik za BBC.
Kroz poslednjih deset godina 20. veka i prve dve decenije 21. Skali je nastavio da ispituje pruge i beskrajne ritmove u kojima se mogu preplitati, kako bi komponovao svoju muziku za oči i dušu.
U jednoj stvari se ne slaže sa Pikasom.
"On je rekao da je umetnost rat. Umetnost nije rat. Rat je rat. Umetnost je neprijatelj rata. Umetnost je ljubav", rekao je umetnik.
Priredila: S. R.
Komentari (0)