Robin Hud među slikarkama: Čudesne vizije Paule Regu

Provokativna, maštovita, portugalska likovna umetnica Paula Regu ima 86 godina, a tokom svoje bogate karijere otvorila je put mnogim savremenim slikarkama koje kroz svoje stvaralaštvo preispituju pitanje roda, porodice i društvenih normi.

Njen simbolizam koji je često oslikan u uznemirujućim prizorima, Regu opisuje kao „prelepu grotesku“, iza čije se komike i naivnosti, uglavnom kriju teške i ponekad šokantne poruke.

U poznim godinama dobija i veliko priznanje za svoj rad - retrospektivnu izložbu u britanskoj Tejt galeriji, koja je dosad najveći prikaz njenog stvaralaštva sa preko 100 slika nastalih u periodu od pedesetih godina 20. veka pa sve do početka 21. veka.

"Pedesetih godina smatralo se da žene ne mogu da budu umetice. Žene su bile partnerke i podrška svojim muževima umetnicima. Ja nisam bila jedna od tih. Želela sam da budem u klubu velikih momaka, velikih slikara kojima sam se divila, baš kao što sam uvek želela da budem Robin Hud, a ne ledi Marijen. Šta više, imala sam kostim Robina Huda", kaže Regu za BBC.

Ona je živela za svoj posao i zaista uspela da dođe u društvo "velikih momaka", među kojima su bili Dejvid Hokni i Frank Auerbah, kada je šezdesetih izlagala u okviru takozvane Londonske grupe, ali je uspela da se ostvari i u ulozi majke.

Politička osvešćenost

Rođena je u Lisabonu 1935, tri godine nakon što je diktator Salazar došao na vlast. Bila je jedinica koju su roditelji obožavali, a njen otac vatreni protivnik režima, koji joj je usadio političku svest i "senzor" za nepravdu i nasilje, naročito prema ženama. Salazarova vlast, naročito sistematska mučenja neistomišljenika, tajna policija i pritvori bez suđenja, u njoj su probudili bes, koji je godinama iskaljivala kroz umetnost.

Već u petnaestoj godini naslikala je "Ispitivanje", svoju viziju mučenja. Deset godina kasnije naslikala je „Salazar povraća svoju domovinu“ i to dok je još živela u Portugaliji. Nije se plašila vlasti, ali odbija ideju da je to bio znak neke hrabrosti.

"Za svaku sliku potrebna je hrabrost. Svi umetnici su hrabri", kaže ona.

U 19. godini dok je studirala na Slejdu u Londonu, zaljubila se u šarmantnog kolegu Viktora Vilinga, za kog će se kasnije udati i dobiti troje dece.

Njihova veza bila je turbulentna i složena, prepuna neverstva s obe strane, a jedan njihov ljubavni trougao predstavila je u slici iz 1981. "Crveni majmun nudi medvedu otrovnu golubicu". Viling je umro 1988. od multiple skleroze, s kojom su se zajedno borili više od 20 godina.

Direktor Tejt muzeja Aleks Farkuharson u predgovoru za katalog izložbe kaže da je ona "revoluvionalizovala način na koji su ženski životi i priče predstavljani u vizuelnoj formi". I zaista, nakon što je još kao tinejdžerka pročitala "Drugi pol" Simon de Bovoar, žene, njihov užitak i patnja, trijumfi i osude, uvek su se nalazili u njenom fokusu.

"Pokušavam da za žene dobijem pravdu... barem u slikama. I osvetu...", kaže umetnica.

Kada je propao referendum u Portugaliji za legalizaciju abortusa napravila je seriju pastela, s ciljem da istakne "strah, bol i opasnost od ilegalnih abortusa, kojima su očajne žene pribegavale. Vrlo je pogrešno kriminalizovati žene povrh svega ostalog", smatra ona.

Ta serija slika bila je toliko moćna, da se smatra ključnom za uspeh drugog referenduma kojim su konačno legalizovani abortusi 2007. godine.

Poznata je po tome što je koristila priče i bajke kao inspiraciju za svoja dela, među kojima su i Petar Pan i Džejn Ejr. U njenim slikama mogu se preponzati narativi iz romana Džonatana Svifta i bajki Braće Grim, baš kao i uticaji Fransiska Goje, Dijega Velaskeza i Džejmsa Ensora, koji je bio jedan od njenih omiljenih slikara.

"Uvek sam uživala u stvarima koje ne bi trebalo da se smatraju umetnošću. Ima mnogo snobizma zbog kog dolazi do cenzure. Na primer, uvek su mi se dopadali crtani filmovi i Diznijevi filmovi", kaže Regu.

Za nju nije bilo razlike između "visoke i pop kulture, jer je tako nešto smatrala kreativnim ograničenjem.

Neprežaljena ljubav

Od smrti muža, više nije ozbiljno razmišljala o vezama.

"Imala sam ponude, ali više nikad nisam želela da se udam. U čemu je poenta? Imam svoj posao, prijatelje i porodicu. I volim Vika", rekla je ona, dodajući da je od njegove smrti "bol uvek prisutna" u njenom životu.

Godinama se borila sa depresijom, koja je povremeno pretila da će joj uzeti život. Međutim, uz pomoć slikanja i Jungovske terapije, uspela je da je pobedi.

Danas uživa u "filmovima, kolačima, poeziji i druženju sa praunicima", kao i naravno u umetnosti.

"Moj radni dan se ne razliku mnogo. Idem u studio sa Lilom (njenim modelom i drugaricom) i razgovaramo šta ćemo raditi uz šolju čaja. Radim uz operu ujutro, a uz fado posle ručka i dremke", opisuje slikarka.

Na kraju dana, Lila i ona uvek proslave uz čašu šampanjca, jer je to "opija na srećan način".

Trenutno je napustila narodne bajke i iznova i iznova crta devicu Mariju, temu koju je istraživala naročito nakon Vikove smrti. Ipak, najponosnija je na sliku "Under Milk Wood", koju je inspirisala istoimena radio drama Dilana Tomasa koja prikazuje tri žene koje tračare u tradicionalnoj portugalskoj kuhinji.

Smatra da je njeno najveće nasleđe serija o abortusima, jer je bila "neohodna", ali kaže da još nije završila. "Još imam mnogo toga da uradim", kaže Regu.

Priredila: S. R.