Igre 
Dramaturg Đorđe Kosić za Euronews Srbija: Umetnost odraslima daje dozvolu da se igraju
Komentari08/03/2025
-22:14
U pozorištima širom Srbije i regiona igralo se više predstava Đorđa Kosića, nego što on ima godina, a ima ih 28.
Trideset njegovih komada postavljeno je na scenama "Pinokija", Malog pozorišta "Duško Radović", Narodnog pozorišta u Beogradu, Ateljea 212, Beogradskog dramskog, ali i pozorišta u Leskovcu, Pirotu, Prištini...
Dramaturg, dramski pisac i scenarista bio je gost emisije "Samo kultura" na Euronews Srbija i naše urednice dokumentarnog programa Nataše Jovanović, gde je govorio o svojoj izuzetno uspešnoj karijeri, koju trenutno obogaćuje kao dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu.
Kaže da ne prati baš koliko se njegovih predstava trenutno igra u pozorištima.
"Obično kada završim sa nekom predstavom i dogodi se premijera, ja joj poželim srećan put i dođem možda na neko jubilarno izvođenje ili da vidim glumce", ističe naš sagovornik.
Kada bi jedan komad trebalo da opiše vaš dosadašnji rad, koji bi to komad bio?
Pa sigurno "Uspavanka za Aleksiju Rajčić". To je tekst koji je propelirao moju karijeru. On je osvojio Sterijinu nagradu za tekst i onda doživeo inscenaciju u Narodnom pozorištu. Mislim da me on preporučio za sav taj rad koji smo ovde spomenuli.
Tanjug/Jadranka Ilić
Povezane vesti
Sterijina nagrada je došla u vaše ruke 2020. godine. I tada ste nagrađeni za najoriginalniji domaći dramski tekst.
Tako je. To je Sterijin konkurs, u stvari, koji se jubilarno održava i gde se prijavljuju autori iz regiona koji pišu na srpskom jeziku. Svake godine odabere se jedan tekst i to je, da kažemo, preporuka svim pozorištima da obrate pažnju na taj tekst i na tog autora.
Koliko je ta nagrada bila odskočna daska u vašoj karijeri?
Pa, u mom slučaju, stvarno izuzetno važan trenutak. Ja ja sam tada studirao master studije u Zagrebu i radio sam kao freelance dramaturg, kako šta stignem. Sećam se tačno tog trenutka: ulazim u autobus idem tamo da završim neki ispit ili nešto i stiže mi taj poziv. I nedugo zatim, u stvari, dobijem poziv da dođem da radim u Narodnom pozorištu. Tako da se, nekako, tu zakotrljalo sve za mene.
Koliko se po vašem mišljenju danas daje prilike mladim ljudima, posebno mladim dramskim piscima?
Pa uvek bi moglo više. Postoje inicijative održavanja javnih čitanja. Nagrade su takođe i dalje glavni način da se neki mladi dramski pisac preporuči javnosti, ali i dalje može više, posebno jer drame nisu nešto što se tipično čita. Javnost generalno ne dolazi od dramskih tekstova, tako da, u stvari, inscenacije jesu glavni način da nekako se probiju pisci i to jeste deo te problematike.
Kakva je konkurencija među mladim dramskim piscima u Srbiji danas?
Povezane vesti
Pa ima ona izreka mala bara puno krokodila koja važi generalno za ceo balkanski prostor umetničkog rada. Ona možda malo ima neku negativnu konotaciju gde se svi jedni drugima skaču za vrat. Ja mislim da nekako ipak postoji prostor da svi rade. Na kraju krajeva, meni je kao deo opisa zanimanja toga što sam dramaturg u Narodnom pozorištu da pratim i pozorišnu scenu, i dramske radove, da ih čitam, da ih preporučujem za izvedbu. Tako da se ja trudim, pošto sam u toj poziciji i da mogu sad da preporučujem druge pisce, da to i činim.
Kakvo je vaše iskustvo u Narodnom pozorištu?
Pozitivno. To je velika kuća i ima i taj sektor opere, baleta i drame. Kad sam krenuo da radim, to je za mene bilo vatreno krštenje. Ja sam do tada uglavnom radio neke nezavisne projekte ili u dečijim pozorištima. Ali je sjajna platforma da se upoznaju neki novi umetnici i da se ispriča neka dobra dramska priča.
Euronews Srbija
Povezane vesti
Da se mi vratimo na Aleksiju. Drama "Uspavanka za Aleksiju Rajčić" je priča gde vi govorite o nasilju nad ženama. Aleksija je žena koja ćuti i trpi, traži svoju slobodu, na kraju je pronalazi paradoksalno iza rešetaka. Jedna druga vaša drama, "Sada nije juli", takođe je ušla u najuži izbor za Sterijinu nagradu 2019. Tu sad govorite o ljubavi. Kažu ljudi obično teške teme. Zašto se bavite baš takvim temama?
To mi isto prebacuje i moja majka. Kaže uvek: "Zašto ne pišeš nešto vedrije, nešto veselije?" Za mene je dečije pozorište prostor za to da se neka priča ispriča i kroz neku vedru temu. Ali da li zbog temperamenta ili prosto doživljavam svet kao jedno dosta pesimistično mesto, onda su i priče takve. Na kraju krajeva i drame nekako zavise od sukoba i onda gde nema sukoba, gde nema problema, nema baš ni dobre drame. Tako da, to ide i uz zanat nekako.
Trenutno radite na jednom vrlo zanimljivom projektu u Narodnom pozorištu. Očekujemo premijeru krajem marta. O čemu se zapravo radi?
Reč je o tekstu "Centrala za humor". To je moja nova drama koja je pisana po narudžbini za Narodno pozorište i radi se o glumcima koji su bili deo ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu tokom Drugog svetskog rata i od kojih su neki obustavili rad, neki su nastavili da igraju pod okupacijom, neki su pobegli u Partizane... Te njihove sudbine su jako uzbudljive i tragične. Dvojica komičara - Jovan Tanić i Aleksandar Cvetković - streljani su po prekom postupku bez ikakvog suđenja. Tako da to je negde fabula oko koje se vrti cela drama, a tematika jeste vrlo aktuelna, ja bih rekao: kako da se umetnik postavi u trenutku političke krize. Da li je odgovor rad ili pak obustava rada?
Šta je rešenje po vašem mišljenju?
Pa ja nekako ne volim da dajem svoju eksplicitnu, da kažem, neku pouku, poruku, odgovor, jer onda - čemu taj komad? Nekako više volim da on govori u moje ime, a i onda ga preporučujem za gledanje ljudima, tako da mogu oni da mi kažu šta su oni videli, da je zapravo odgovor ili možda neko pitanje.
Kako je raditi po narudžbini? Kažete da je Narodno pozorište od vas naručilo taj tekst. Vi ste po vokaciji dramaturg i nemate obavezu da pišete svoje originalne tekstove, ako sam dobro razumela. Dakle, vi možete raditi adaptacije postojećih komada. Kako sad izgleda raditi po narudžbini?
Kada dramski pisac piše nešto u vakuumu - recimo "Uspavanka" je tako napisana - to je sad jedan prostor razmaštavanja, ličnog emotivnog prekopavanja, bola u želucu dok se do toga dođe... A kad je po narudžbini, onda ipak znate za koju je scenu, za možda kakvu publiku, ko će da bude u podeli i onda to sve nekako pomaže i već oblikuje tekst u nastajanju. A izazov je sigurno naći unutar te zadate teme, nešto što se lično tiče pisca. Ja nekako u to verujem čvrsto, da ipak mora da pronađe pisac neku svoju ličnu poveznicu kako njega to dira na intimnom nekom polju.
I kad završite sa pisanjem teksta, kako onda dalje ide, koliko je važna zapravo saradnja sa rediteljima, pa i sa glumcima?
Izuzetno je važna baš zbog ovog što sam ranije spomenuo da drame retko kad dolaze do publike preko papira. Režija, glumci, ceo autorski tim, ceo aparat pozorišta - od ljudi koji čiste scenu do rekvizitera, do finansija i uprave - donosi tu pozorišnu predstavu. Tako da su saradnja i rad sa ljudima ključan element rada na svakoj pozorišnoj predstavi.
Da li je došlo nekad do razočaranja?
Pa jeste sigurno, ali mislim da je ono nekako neizbežno. Ne znam sad kakvi su generaln pisci, neću generalizovati, ali ja sam perfekcionista i prosto kad nešto pišem, već to zamišljam i prosto vidim to pred sobom. I sad, neminovno će (predstava) da se razlikuje od toga što je napisano, što je na kraju dobra stvar. Često ispada i bolje od toga ili se dogodi neko rešenje koje je uzbudljivo. I onda pomislim: baš bih voleo da sam se ja toga setio. Tako da, više je pluseva nego minusa na kraju kad se podvuče crta.
Tanjug/Jadranka Ilić
Sad smo govorili o tome kako izgleda vaš rad kao dramskog pisca, ali kako izgleda vaš rad kao dramaturga? Tu onda treba da radite određene intervencije na nekim tuđim tekstovima. Je li to lakše od pisanja sopstvenog?
Pa jeste, lakše je u smislu da je manje emotivni rad, jer to je prosto već oformljen neki tekst i samo je pitanje zanata, strukture, forme i toga da naravno ako je u pitanju živ pisac da se ispoštuje taj tekst maksimalno moguće, posebno ako je u pitanju praizvedba. Ako je u pitanju klasik, to je već onda nekako mnogo više zavisi od reditelja, režijskog koncepta i slično.
Vi ne pišete samo za pozorište, pišete i za film i zbog toga uz vašu biografiju ide i ono scenarista. Kakav je to posao sada na filmu, koliko se to razlikuje od pozorišta?
Pa ja nemam preterano mnogo iskustva tu. Imam kolege koji su mnogo aktivniji kao scenaristi, a ja nekako sam uvek navigirao više ka pozorištu. Prosto živim od rada u pozorištu, a film je ostao prostor, uglavnom, zadovoljstva, gde radim neku priču ako me interesuje. Na kraju krajeva i naš film "Sunce nikad više", koji je nedavno imao premijeru nastao je kao jedan projekat iz zadovoljstva, interesovanja za neku priču.
I to je isto jedna teška tema...
Jeste. Ali je ispričana kroz perspektivu deteta. Kad kažete teške teme, ja ne želim da ubijem publiku u pojam. Mislim da nije to poenta. Ja se uvek trudim da na neki način ponudim neku nadu ili možda provokaciju. Ne volim kad publika kaže: "Bože, što nismo išli da gledamo komediju". To mi je najgora stvar na svetu. U svim tim pričama gde jeste teška tema, kroz formu gledam da nekako to ipak otvorim, da ne bude stereotipna smaranje dramska predstava.
Vi često radite za Dečija pozorišta. Jedna od mojih omiljenih predstava u Malom pozorištu, Duško Radović, je "Beskrajna priča". Vi ste adaptirali taj tekst i ono zbog čega sam ja imala bojazan, je to da je reč o književnom delu koje nije baš prijemčivo deci, posebno ne mlađoj. Pitala sam se kako sad to nekako približiti deci, da im ne bude predugo, dosadno, nerazumljivo. Vi ste u tome uspeli. Zbog čega je važno da deca gledaju kvalitetne predstave?
Zato što su deca najosetljivija publika. Ona su najpodložnija didaktici, utiscima, formiranju mišljenja. Tako da postoji velika odgovornost. Kliše koji je jako tačan i svako ko radi u Dečjem pozorištu će to da potvrdi, da su deca najiskrenija publika i najteža publika. I to je divno kod njih jer ta odgovornost se oseti odmah. U pozorištu za odrasle postoji takođe ta odgovornost, ali se nekad ne oseti, jer nekako nam je možda i glupo da kažemo: "Uaa", kad je mnogo dosadno, a deci nije glupo. Vi to odmah osetite. Tako da ja mislim da rad sa decom u pozorištu treba da prođe svaki pozorišni umetnik, bar jednom u životu, čisto iz toga. Da i oni nešto nauče tako, pedagoški, andragoški.
Je li vaša ljubav prema dramaturgiji počela u detinjstvu? Bavili ste se glumom? Šta je prelomilo da odaberete baš ovaj poziv?
Pa ja sam uvek voleo pozorište, uvek sam voleo priče. Gluma je bila, da kažemo, moje traženje puta ka tome.
I trebalo mi je vremena da shvatim da zapravo mene zanima pričanje priče, a ne samo istupanje na scenu. Baš naprotiv, zapravo što sam stariji, sve manje volim to javno eksponiranje. Tako da, jeste sigurno to nešto potiče od detinjstva. Umetnost je generalno kao da ste odrasli, ali i dalje imate dozvolu da se igrate, samo pod nekim ozbiljnim pravilima i to sad prezentujete nekome ko nešto očekuje. Ali to je i dalje neka igra. Vi nešto kreirate, pričate neku priču. Tako da, mislim da je ta poveznica sa detinjstvom definitivno jaka.
Kad ste spomenuli pričanje priča, koliko je važno zapravo da jedan dramski pisac čita? Mnogi moji gosti, pisci, su rekli da je jako važno to za pisca. Kako je kod dramskih pisaca? Vi istovremeno morate i da čitate, verovatno i da pratite šta se dešava...
Tako je. Mislim, to je nezgodna pozicija gde je čitanje i profesija i hobi. I onda često mi se dogodi da nikako nemam vremena da pročitam neku knjigu koju bih baš voleo, jer čitam zapravo sve što mislim da je dramski relevantno, sve nove drame. Ali, apsolutno, to je neophodno. To je kao da pretpostavljam da kuvar ne proba novu hranu. Prosto izgubiće osećaj, navići će se na svoju paletu i to je to. Onda neće praviti uzbudljive čorbe.
Rekla bih da je na vašem putu ka uspehu bila važna i uloga vaših roditelja. Odrasli ste u porodici gde se sva deca bave nekom vrstom umetnosti. Kakvu ulogu u ostvarenju snova ima uloga roditelja?
Presudna je ja mislim. Moj stariji brat Nikola, on je slikar, a mlađa sestra Anđela je muzičarka, svira kontrabas. Naši roditelji su u tom smislu prosto bili dovoljno hrabri da kažu: "Ok, vas to interesuje, mi vas u tome ohrabrujemo". I ja verujem da onda zato mi jesmo uspeli negde da se u tome ostvarimo. Mislim da je to dobra doktrina za roditelje. Ako dete nešto voli da radi, onda će raditi to i dobro. To je valjda neka praktična mudrost pedagogije. Nemam još iskustva u tome, ali imaću uskoro.
Komentari (0)