Igre 
Milica Janevski za Euronews Srbija o uspehu, slobodnim umetnicima i istrajnosti: "Uloge koristim u terapeutske svrhe"
Komentari18/01/2025
-13:31
Glumicu Milicu Janevski, gledali smo u serijama "Kosti", "Koža", "Advokado", "Bunar", "Pad", "Deca zla", "V(fau) efekat", ali i u filmovima "Usekovanje", "Nedelja", "Šalša", "Volja sinovljeva".
Na kraju 2024. godine, u kojoj se dosta naradila, uručena joj je nagrada "Ružica Sokić" za izuzetan doprinos pozorišnom, filmskom i televizijskom stvaralaštvu.
Ona u emisiji "Samo kultura" na Euronews Srbija ističe da su takvi rezultati zapravo sublimacija poslednje neke tri godine rada, koji su se zgusnuli u 2024.
"To su neki projekti koje sam snimala dosta ranije, ali su izašli 2024. Bilo je dosta turbulentno, naporno, puno snimajućih dana, puno terena, puno hladnoće, puno izazova na samim setovima i zapravo jako dobrih rezultata, što je jako važno. I vrlo sam srećna što je to tako i što su to nekako vrlo uzbudljivi projekti, kvalitetni projekti, tako da bolje nisam mogla da zamislim", ističe Janevski.
Tanjug/Marko Đoković
- Kad neko toliko radi tokom cele godine, po čemu ćeš onda pamtiti tu godinu? Je li upravo po tom radu?
Pa po tom radu, da, apsolutno, i po svim tim premijerama koje su usledile, po reakcijama publike... Nekako imam utisak da sam u jednom trenutku doslovno iskakala iz frižidera, kao da u tom trenutku samo ja radim što prosto nije tačno. Ali nekako se sublimiralo sve u tu godinu, pa je išao projekat za projektom. Ta moje zastupljenost je rezultat poslednje tri godine snimanja, a zapravo posledica već 20-godišnjeg rada i ulaganja.
- Na kraju takve jedne godine stigne i nagrada kao šlag na tortu. Nagrada "Ružica Sokić". Koliko ti znači ta nagrada? Jesi li joj se nadala uopšte?
Prvo nisam se nadala, jer sam mislila da se dodeljuje isključivo i samo za pozorište, ali onda sam shvatila da se dodeljuje za celokupni doprinos za film, televiziju i pozorište i predivno mi je bilo na toj dodeli. Imala sam goste koji su pričali o meni, u tom smislu kao o moji saradnici: Gordan Kičić, Bane Trifunović, Milica Mihajlović i Gorčin Stojanović. Upriličili smo jedan mali lepi koktel za sve i nekako je bilo značajno i lepo.
Povezane vesti
To je ozbiljno velika nagrada i ozbiljno priznanje, koje se isključivo dodeljuje glumicama. Prethodne dobitnice su Hana Selimović, Nada Šargin, Milica Gojković, Jovana Gavrilović, Jovana Stojiljković - sve izuzetne glumice i žene. To su sve žene koje su veoma posvećene svom poslu, izrazito profesionalne, vrsne glumice, vrsne osobe i nekako... pune ljubavi prema onome što rade, što mislim da je Ružica i sama bila po sebi. Tako da je velika čast poneti to priznanje. I strava je što je nekako to došlo na kraju godine. Pre toga je bila dodela Fedis nagrade za najbolja televizijska ostvarenja, koja nosi ime "Milena Dravić". Ja sam je dobila za tri serije - za "Decu zla", za "Kožu" i "Fau efekat", što je opet velika stvar. Pre toga Nagrada grada Valjeva za doprinos kulturi... Mislim da je za ovu godinu i više nego dovoljno.
- Toliko različitih uloga, ne samo ove godine, nego i prošle. Koja je bila najteža? Kako se uopšte pripremaš? Vrlo su različite - od tužiteljke, policajke, obične žene, samohrane majke...
Imam utisak nekako da je to sve u nama. I sad je, mislim, pitanje prosto opservacije i pretpripreme, naravno, škole koju sam završila i strategije koja prosto prati tu neku pripremu, naravno, u saradnji sa rediteljima i celim autorskim timom i probama koje usleđuju pre samog snimanja. Ali nekako, mislim da je to uvek pitanje sadržaja i nekog razumevanja onoga što se tretira, moje lično povezivanje sa tim.
Tanjug/Jadranka Ilić
Pošto ovaj naš posao daje toliku priliku da ulaziš u sve moguće sfere života i vrlo je inspirativan, onda se trudim da privatno imam bogat život i da kušam i da spoznajem sve što može da se spozna, ne bih li nekako skupila sadržaj i građu za neke buduće stvari. To su veliki izazovi u suštini, jer svaka uloga, pogotovo ako je dobro napisana, otvara jedan dijalog sa glumcem i sa samim sobom. Uvek sam se pitala: ko tu koga nađe? Da li je ja nekako podsvesno prizovem ili se ona pojavi da bi mene nekako ponukala da se pozabavim nekom određenom temom? Ja isključivo to posmatram na taj način i na neko zajedništvo i sabornost uloge i mene gde da mogu nešto da naučim, da izdušim, da mi je lakše da nešto iskažem kroz ulogu što mene privatno tišti ili da isplačem nešto što ne mogu da isplačem. Nekako ih koristim u terapeutske svrhe.
I prosto imam odgovornost da ono što sam videla u realnom životu i slušajući priče raznoraznih žena, što verodostojnije, što istinitije razumem tu perspektivu, jer i jeste pitanje perspektive, kao i da nekako budem glas za one žene koje nemaju priliku to da kažu.
- Čini se nekako da su ti reditelji baš poveravali uloge baš takvih jakih žena koje donose odluke u svojim životima. Jesi li ti privatno jedna od takvih žena?
Pa, ja sam svakakva žena privatno. Mislim da je, kao i svaka osoba, svaka žena jaka žena. Isto tako sam i vrlo osetljiva, hipersenzitivna i vrlo često nesnađena u nekim stvarima, ali mislim da celo to polje kojim se ja bavim i daje nekako nove uvide i spoznaju. Prosto, kao i svaki čovek, padnem i ustanem, imam loše dane, imam dane kad ne znam gde udaram, ni kuda, šta, da li ima išta smisla, sve ovo što se radi u ovim okvirima u kojima se radi, u ovoj zemlji u kojoj se radi, kako u budućnost, šta, kako... To su sve pitanja koje mislim da more svakog čoveka koji osluškuje sebe. Makar želim da verujem da je tako.
- Poznato je i da si žena koja ipak ne odustaje. Nisi odustala nikada, nisi upisala glumu iz prve. Zbog čega?
Zato što sam slušala svoj organizam i taj unutrašnji glas koji me je nekako gonio da istrajem u svemu tome, bez obzira na to što reakcija okoline u tom trenutku nije bila fina. Mislim da taj unutrašnji glas je nešto što treba vrlo osluškivati, jer je to nekako urođeni osećaj za ispravno. Treba biti prema sebi čestit u tom smislu, po cenu da te niko u tom trenutku ne podrži za šta god u životu, ako znaš da je to istina za kojim ideš.
Povezane vesti
- Tvoj put ka uspehu nije bio baš uvek lak, igrala si u pozorištima širom Srbije, ali se nekako čini da je trebalo možda da se preseliš u Beograd, da bi ti se otvorile neke nove prilike. Ja sam li u pravu?
Jeste da je u Beogradu, prosto zbog veličine i količine produkcije i svega ostalog, veća šansa da se dobije prilika za tako nešto. Ja svoj put ne bih menjala ni jednog trenutka. Mislim da sam došla, na primer, ranije kao mlađa osoba u Beograd da bih potpuno to drugačije percipirala i razumela. Nekako sa 30 godina, kao već neko ko stoji na svojim nogama i neko ko ima rezultate u ovom poslu, jer sam radila sam u čitavoj zemlji, u skoro svim pozorištima, došla sam sa nekim stavom i o sebi i o svetu i o tom poslu. I bila sam beskrajno srećna što je zapravo moja televizijska karijera i uopšte sve to što je usledilo, krenulo zapravo iz Banja Luke. (Serije "Kosti" i "Koža", prim. ur.) I opet, nekim obilaznim putem došlo do Beograda.
Treba verovati svom talentu, osluškivati ga, biti vredan, raditi na sebi i verovati da će se neka prilika pojaviti ili ću je ja stvoriti samim radom na sebi.
Ako se nešto pojavi sa strane, da budem spremna da prepoznam šta je to, da to ima smisla i da budem kadra i hrabra da skočim u tu neizvesnost, u taj prazni bazen.
Povezane vesti
- Nakon svega ovoga što se tebi sada lepo desilo, ti si i dalje slobodan umetnik. Može li uopšte slobodan umetnik da živi i preživi u Srbiji danas?
Pa može ako snima i ako radi, definitivno. Biti slobodan umetnik je s jedne strane, jako lepo, zato što prosto biraš šta radiš i kako kreiraš nekako svoje vreme i svoj život. Sa druge strane, vrlo je izazovno, pogotovo ako nema posla, jer onda - kako sad preživeti? Bilo je i tih faza, pre nego što sam ušla u malo intenzivnija snimanja i sve to. Ali onda se postavlja pitanje kako sad napraviti sebi sadržaj, nezavisno od toga da ti neko sad kaže: "Igraš sad sledeću ulogu tu i tu", što se obično dešava kada si deo nekog ansambla.
- A kako?
Onda čitaš, pa smišljaš monodramu, duodramu, pa se grupišeš sa svojim ljudima... Nekako taj period nerada je, mislim, isto jako važan, jer se tu stvari kristališu, dumaju, čiste, prekaljuju. U tom trenju, se dolazi do nekih novih uvida, pale se neki drugi motori. Ja sam bila zaposlena u pozorištu, pa znam šta je to. Bila sam deo ansambla Somborskog narodnog pozorišta, koje je vrsno pozorište i u kome sam i diplomirala i provela dobrih 5-6 godina rada, ali u tom periodu sam shvatila da moram da idem dalje i da mi taj koncept ne paše, zato što nekako imam utisak da je i dalje zastarelo nešto u svemu tome, u smislu da može da se update-uje nekako ta cela situacija. Prosto sam opet slušala svoj stomak pa sam dala otkaz i prešla u slobodne umetnike. Znači, meni niko, nije nudio poslove naprotiv, ali uvek sam nekako pratila taj neki svoj instinkt.
Naravno da bih volela da budem deo neke pozorišne kuće. Mislim da je to važno za umetnika. Fali mi pozorište generalno. U poslednjih pet godina sam uradila samo jednu pozorišnu predstavu - sad smo imali skoro u maju u Ateljeu 212 predstavu "Nestajanje". Odlična predstava. Tako da mislim da je važno za glumca da bude na daskama.
- S tim u vezi šta priželjkuješ sebi u 2025?
Priželjkujem zdravlje, odmor, komedije, malo lakši neki sadržaj, filmove...
- Još filmova?
Pa da, ali filmove sa nekim većim zadatkom. Mislim da mi to fali u karijeri - neki film sa, na primer, glavnom ulogom. Obično su ovo bile neke epizodice, vrlo zanimljive. Više pozorišta, ljubavi...
Komentari (0)