Na papiru imaju milione, a žive u bedi: Radnici propalih preduzeća duže od dve decenije čekaju neisplaćene zarade

U Srbiji, prema nezvaničnim procenama, oko 100.000 radnika propalih preduzeća još čeka isplatu zaostalih zarada i doprinosa. Samo u Nišu više od sedam hiljada radnika od države potražuje oko dve milijarde dinara, dok u Kuršumlji oko 900 radnika i duže od dve decenije čeka neisplaćene zarade vredne oko 250 miliona dinara. 

Protesti, pregovori sa nadležnima, obećanja. I tako u krug, godinama. Dok im duguju milione za neisplaćene plate, mnogi bivši radnici su danas bez zdravstvenih knjižica, prava na penziju, neki i u mraku zbog dugova za struju. Nisu retki oni koji tvrde da jedva preživljavaju, dok na papiru imaju milione dinara za koje se i dalje nadaju da će im država nadoknaditi.

Koordinator za rešavanje problema radnika propalih društvenih preduzeća Radiša Spasić i sam  još čeka zarade od pre 22 godine, a u EI Niš su mu ostali dužni 77 plata iz perioda od 2000. do 2008. godine. On smatra da su radnici sada na pragu rešenja, jer, kako kaže, prvi put imaju preliminarni dogovor po kojem će im biti omogućen sastanak sa predstavnicima Vlade Srbije ubrzo nakon njenog formiranja da bi, kako očekuje, mogli da potpišu sporazum.

Navodi da je jedan od predloga rešenja isplata po sistemu stare devizne štednje, odnosno da se broj meseci pomnoži sa iznosom minimalne zarade u trenutku isplate i kaže da bi se na taj način rešio problem sa kamatama i da bi ostalo samo pitanje kako rešiti sudske procese koji su u toku.

"Mora se napraviti presek stanja i da se omogući ljudima da se opredele - za dogovor ili dalji sudski proces. U svakom slučaju, najveći problem su spiskovi i to moramo da počnemo da pripremamo u Nišu, jer ne možemo da tražimo novac, ako ne znamo koliko nam duguju", ukazuje Spasić.

"Više radnika umrlo, nego što je naplatilo dug"

On kaže da je osnovno pitanje koliko je uopšte para potrebno i za koliko radnika, jer ne postoji jedinstvena evidencija. 

"Samo u Nišu imamo oko 10.000 radnika, kako je 2016. godine popisano, ali oko 2.500 radnika koji nisu tužili nije sporno i imamo spiskove iz fabrike, a za one koji su tužili i deo već naplaćivali, tu je veliki problem. Zato je potrebno napraviti presek stanja da bi se znalo ko koliko potražuje. Ne možete da dobijete novac ako ne kažete koliko novca tražite. Moja slobodna procena je da je više njih preminulo, nego što je doživelo da naplati celokupan iznos, jer ovi što su naplaćivali iz normalnog procesa suđenja, niko nije naplatio više od 30 odsto", smatra Spasić.

On napominje da su dugovanja zarada nastala od 2000. do 2009. godine. U to vreme je u dva navrata država davala kredite preduzećima da bi radnicima povezali staž, da bi ljudi mogli da idu u penziju, ali mnogima su zarade ostale neisplaćene.

"Sada imamo sve elemente za sporazum. Neki su zakonsku okviri u pitanju, neki dogovori od ranije. Postoji rešenje koje možemo da potpišemo koje bi bilo i u interesu radnika i države, jer ne bi mnogo opteretilo budžet. Bila su tri problema, od kojih je jedan bio zakonske prirode, drugi tužbe, a treći kamaćenje. Kada se 2012. radilo evidentiranje izvršnih presuda po tužbama radnika došlo je do problema, kako to zakonski, ako imate presudu prema matičnom preduzeću, kako to budžet Republike Srbije da isplati. LJudi su s druge strane imali tužbe i u njima je obračunata i kamata, a ona je obračunavana po komfornoj metodi, što je nerealna kamata i to je zakonski u međuvremenu promenjeno", objašnjava Spasić.

Milioneri samo na papiru

Nebojša Krstić (62), posle više od dve decenije radnog staža u EI Niš, ostao je bez posla kada je firma 2004. otišla u stečaj. Dok čeka isplatu više od 20 zaostalih zarada, ovaj samohrani otac sa ćerkom živi od minimalnih prihoda.  

"Živimo od socijale i dečijeg dodatka. To je ispod 20.000 dinara. Teško preživljamo. Nikako ne mogu da se snađem. Teško je u ovim godinama naći posao, a i zdravlje popušta", priča Krstić za Euronews Srbija.

I preduzeća u kojima su radili inženjer Dragan Jablanović i njegova supruga otišla su u stečaj. Stekli su, kažu, bar neku penziju, ali i ostali bez više od 20 zarada iako imaju izvršna sudska rešenja.

"Mi dobijamo penzije na nivou minimalca, a na papiru smo milioneri. Ja imam 1,2 miliona, a ona oko 1,6 miliona dinara. Teško se snalazimo, razvlačimo, čekovi, na pet, šest rata", kaže ovaj bivši radnik MIN Inženjeringa.

Miloje Stevanović iz Kuršumlije ima pet miliona duga, a mesečno prima nešto više od 20.000 dinara invalidske penzije u koju je otišao 2005. zbog povrede na radu. Odštetu, otpremninu i zaostale plate još čeka.  

Euronews/Ljiljana Pavlović

"Da radim ne mogu ništa, uzimao sam pare za lečenje od komšije. Uzmem od jednog 200 evra, pa od drugog i šetam dok sam isplatio sve", kaže Miloje Stevanović, bivši radnik ŠIK Kopaonik.

U nekoliko navrata država je "gasila požar" kada su u pitanju problemi ovih radnika, dok za sve ove godine nije pronađeno sistemsko rešenje. Tako su radnici propalih kuršumlijskih preduzeća nedavno prekinuli štrajk glađu i pristali da im država isplati po jednu prosečnu platu. Pre nekoliko godina, Nišlije su dobile pomoć u visini minimalne zarade. Malo je radnika, kažu naši sagovornici, koji su u međuvremenu uspeli da naplate neka potraživanja. Za većinu je sve ostalo samo na obećanjima, a od njih se, kako kaže Nebojša Krstić, ne može živeti.

Podsetimo, ministarka privrede Anđelka Atanasković i državni sekretar Dragan Stevanović u Kuršumliji su poručili da država ima sluha za probleme građana i da će uložiti maksimalne napore da bi se pronašlo adekvatno rešenje. Oni su razgovarali sa bivšim radnicima nekadašnjih firmi poput "ŠIK Kopaonika", Konfekcije "7. juli", Zadruge “Bucućnost” i "Metalca" od kojih je zatraženo da revidiraju spiskove, a Atanacković je rekla da će razmotriti kako može da im se pomogne. Dodala je da je sada teško davati obećanja i da je za tako nešto neophodno najpre precizirati na koji način i kolikim novcem se može pomoći, ali da problem predstavlja i što je prošlo skoro 20 godina od gašenja nekadašnjih firmi. Na konkretna pitanja u vezi sa reševanjem problema neisplaćenih zarada iz Ministarstva privrede Euronews Srbija nije dobio odgovore.

"Ne očekuje se pravno već političko rešenje"

Profesor radnog prava Mario Reljanović kaže za Euronews Srbija da sudbina njihovih dugovanja zavisi od političke odluke i da mu se čini da radnici ni ne očekuju pravno, već političko rešenje, jer "ova priča više i ne može da se vrati na pravni kolosek".

"Ti radnici su žrtve tranzicije ili kako bismo rekli pre 15 ili 20 godina, oni su gubitnici tranzicije. To što su oni ostali bez svojih plata je naravno formalno-pravno odgovornost preduzeća, a nemogućnost da se naplate od firme je odgovornost države. U jednom ograničenom broju pravnih sredstava su oni mogli da pristupe, da traže sudsku zaštitu, kasnije zaštitu Ustavnog suda, ustavnom žalbom ili da se potom obrate Evropskom sudu za ljudska prava, što su neki od njih i uradili. Oni koji imaju presudu mogu nešto da naplate, ali to nije dugovanje, već naknada troškova za povredu prava, jer država to nije smela da dozvoli", smatra Reljanović.

Unsplash

On napominje da Evropski sud za ljudska prava ima utvrđenu praksu da to predstavlja kršenje člana 1, Protokola 1 koji reguliše pravo na mirno uživanje imovine, jer se sva ta potraživanja smatraju imovinskim pravima, a ako država nije u stanju da ih zaštiti onda je ona odgovorna za to.

"Oni koji su pošli tim putem su verovatno dobili neko zadovoljenje, ali čak ni u tim slučajevima, kada je država pre 20 godina privatizovala i da je u međuvremenu prestala da postoji država sa ove vremenske distance ne može da zaštiti radnike, ona jedino može neku naknadu štete koju je presudio Evropski sud za ljudska prava. Pravni sistem ne poznaje da neko posle toliko godina ponovo ističe svoj zahtev, a drugo je ako su bili dugo vremena u raznim postupncima i primenili su neka pravna sredstva, pa su bili aktivni", kaže Reljanović.

Kako čovek godinama radi bez plate?

On napominje da je dugogodišnji rad bez plate bio česta pojava tokom privaticazacije kada su preduzeća otpuštala radnike i odlazila u stečaj. Iako danas deluje neverovatno da neko ko i duže od pet godina nije primio platu i dalje radi, Reljanović kaže da je pre dve decenije bilo dosta drugačije. 

"To je ljudska psihologija i ta situacija ukazuje da smo danas "kolektivno pametniji". Početkom 2000. godina je još vladao taj impuls da će na kraju sve biti ok, da će se to nešto srediti i da će država pomoći, iako plate nema mesecima. Onda se još smatralo da je radni odnos svetinja i da se zasniva jednom za ceo radni vek. To su neki ideali koji više nisu prisutni u svesti ljudi. Na neki način je to tužno, ali s druge strane i dobro, jer ljudi više nemaju tu lažnu nadu da će se nešto desiti i traže rešenja", objašpnjava Reljanović.

Unsplash

On kaže da situacija u privredi nije bila kao sada i da ljudi nisu imali izbora i podseća da je talas privatizacije doneo i talas otpuštanja, a da je za mnoge sama pomisao da će izgubiti posao bila strašna.

"Za neke ljude je bilo bolje da rade, a da ne primaju platu, nego da budu otpušteni", kaže Reljanović. 

Napominje da se i danas dešava da radnici mesecima ne dobijaju zarade ili da im se one neredovno isplaćuju, a da prema podatku od pre dve godine ima oko 45.000 radnika kojima poslodavac duguje više od dve plate.

"Misterija je kako ti ljudi žive, ali pretpostavljam da nisu jedini u porodici koji rade, pa se to nekako izdržava", kaže Reljanović.