Godišnjica dolaska na vlast Moamera Gadafija

Prevratom, državnim udarom koji je predstavljen kao Libijska revolucija, pre 55 godina, 1. septembra 1969. vlast u Libiji preuzeo je Pokret slobodnih oficira čija je prva ličnost bio Moamer Gadafi. 

Grupa oficira, nadahnuta idejama arapskog nacionalizma, po uzoru na Naserov primer u Egiptu, prevrat je izvela sa ubeđenjem da će zemlju preobraziti u pravcu osobenog socijalizma. 

Prvi preduslov bio je obaranje monarhije, po uzoru na Egipat 1952, odnosno 1953, ili Irak jula 1958.  kada je oboren kralj Fejsal II iz hašemitske dinastije.

Prevratom 1. septembra 1969. zbačen je kralj Idriz, odnosno dinastija Senusi, obrazovana je Libijska arapska republika.  

Pokret slobodnih oficira, grupa od okvirno 70 mlađih vojnih lica, uglavnom pripadnici Korpusa veze, obavila je čitav prevrat, u roku od nekoliko časova, zauzeli su aerodrome, policijske ispostave, radio stanice i vladine objekte u Tripoliju i Bengaziju. Sam Gadafi zauzeo je kasarnu Barka u Bengaziju. Svega nekoliko dana potom pučisti su suvereno vladali celom zemljom. 

Mlađa populacija je prevrat prihvatila s neskrivenim oduševljenjem. Pravog otpora zapravo nije ni bilo. Uobičajeno je naglašavano da je prevrat bio beskrvan, mada je zapravo jedna osoba poginula. 

U vreme državnog udara kralj Idriz se nalazio u inostranstvu, u službenoj poseti Turskoj. Zanimljivo je da je nepun mesec ranije, u avgustu, kralj najavio abdikaciju. 

Revolucionarni komandni savet, telo koje je tada obelodanjeno kao rukovodeće u zemlji sastojalo se od 12 oficira. U to vreme i narednih meseci to se međutim nije znalo. Jedina ličnost koja se pojavljivala bio je Moamer Gadafi, koji je prevratom postao de facto prva ličnost zemlje. 

Paradoksalno, prilike u Libiji, tada jednoj od najsiromašnijih zemalja sveta, bile su stabilne dok nisu otkrivena nalazišta nafte 1959. godine. Slabo naseljena Libija ubrzo je osetila bogatstvo. U prvo vreme međutim to je značilo isključivo strahovito raslojavanje. 

profimedia

Posledica je bilo široko rasprostranjeno nezadovoljstvo, čemu su bitno pomogli uzori Egipta ili Iraka, gde su proklamovani ciljevi koji su opisivani kao socijalizam. 

Ne treba međutim nikako mešati ideju socijalizma među Arapima sa onim što je izraslo iz marksizma, odnosno onim što je to značilo u Moskvi. Arapima je marksizam, osim krajnjih izuzetaka, bio nedopustiv naprosto zbog isključivog ateizma. To će važiti i za Gadafija, odnosno društveno ustrojstvo koje je nametnuo.

Dvanaestočlani Revolucionarni komandni savet, koji je od tada rukovodio zemljom, svečano je proklamovao uobičajene revolucionarne fraze, obećavana je sloboda, jedinstvo, socijalna pravda, opšta jednakost, prosperitet. Prethodni period opisan je kao "doba mraka", reakcije i slično. 

Nova vlada obrazovana je već 7. septembra. Na njenom čelu našao se Mahmud Sulejman al Magribi, inženjer obrazovan u SAD. Prethodnih godina režim kralja Idriza ga je držao u zatvoru. Osmočlanu vladu činili su inače civili, osim dvojice.

profimedia

SAD su novu pučističku vlast priznale već 6. septembra. Bivši kralj Idziz dobio je azil u Egiptu, gde je boravio i ranije u vreme italijanske kolonijalne uprave. Umro je u Kairu 1983.
Revolucionarni komandni savet je tih dana Gadafiju dodelio čin pukovnika, proglasivši ga za glavnokomandujućeg oružanih snaga Libije, a sastav Saveta je obelodanjen tek januara naredne godine.

Tri meseca posle prevrata, novi pokušaj

Tri meseca posle prevrata 7. decembra, dogodio se nov pokušaj puča, koji je odmah ugušen. Pukovnik Gadafi tada dolazi do zaključka da je postojala pomoć zapadnih zemalja neuspelom pučistima. 

Iako prethodno ničim nisu bili ugroženi interesi Britanije ili Sjedinjenih Država, podrazumevajući i vojne baze, sada je situacija počela da se menja. Pukovnik Gadafi, decenijama potom neprikosnoveni lider Libije, vremenom je postao jedan od prvaka arapskog nacionalizma, a potom i jedan od najistaknutijih državnika Trećeg sveta i idejni tvorac Afričke unije.  

Rođen je u selu Kasr Abu Hadi, dvadesetak kilometara južno od Sirta. Uzimalo se da je rođen 7. juna 1942. Bila je to beduinska porodica, najverovatnije berberskog porekla. 

U vreme njegovog rođenja italijanska kolonija Libija bila je ratna zona. Bio je to period žestokih borbi Italijana i nemačkih trupa pod Ervinom Romelom protiv Britanaca u Kirenajci i Egiptu. 

Do 1912, bila je to teritorija osmanske Turske. Spajajući istorijske pokrajine Tripolitanije, Kirenajke i docnije Fezana, Italijani su obrazovali koloniju koju su nazvali Libija, po uzoru na terminologiju iz vremena antičkog Rima.

Libija je nezavisnost stekla decembra 1951, kada su Britanci i Francuzi prepustili vlast dinastiji Senusi. Kralj Idriz koji je Libijom vladao od 1951. do 1969, izdanak je drevne Senusi porodice koja je imala važnu ulogu na tom prostoru od druge polovine 18. veka. Senusi su predvodili jedan sunitski sufijski red, poznat po otporu stranom prisustvu.  

Gadafi se školovao u Sabhi, u Fezanu u Sahari, gde se porodica preselila. Potom u Bengaziju u vojnoj školi, posle kratkotrajnog boravka na studijama istorije u Tripoliju.

Zna se da se u formativnom periodu osim Naserovim primerom, napajao literaturom o Francuskoj revoluciji 1789, biografijama Linkolna, Ataturka, teorijama Mišela Aflaka. 

Vladao je samovoljno, ali je vremenom realno podigao opšti standard stanovništva. Postupno je preuzeo, nacionalizovao, krupne privredne aktivnosti, pre svega industriju nafte. Uklonio je strano prisustvo, podrazumevajući i strane vojne baze.

profimedia

Uveo je model takozvanih Narodnih kongresa, koje je on zamislio kao vid neposredne demokratije. Obelodanio je model koji je nazvao "Treća međunarodna teorija" što je u uobličeno u publikaciji "Zelena knjiga" (1976).  

Godine 1977. proglasio je koncept džamahirije, što je on opisao kao osobeni nacionalni libijski socijalizam. 

Pošto se stabilizovao politički i finansijski, zbog velike produkcije nafte, Gadafi se odvažio na širu političku akciju i van granica Libije, stvorivši pritom brojne neprijatelje. Pre svega, vrlo odlučno je pomagao Palestince, što je značilo i njihove oružane, neretko terorističke grupe.  

Pošto je Libija uporno finansirala i pomagala razne političke, oružane, pa i terorističke organizacije, od Palestinaca, preko Nacije islama, Crnih pantera, i drugih, sve do IRA-e, izazvala je ozbiljne reakcije. 

Gadafi je bio povezivan i sa terorističkom grupom znanom kao Crni septembar upamćenom po otmici izaelskih sportista tokom olimpijade u Minhenu 1972. Pružao je utočište mnogima, sve do Idi Amina. Javno je govorio da finansijski pomaže Karlosa Šakala (Iljič Ramirez), najpoznatijeg teroristu. 

Njegova vlast  povezivana je sa brojnim terorističkim napadima

Gadafijeva vlast povezivana je sa brojnim terorističkim aktima u Evropi, kao decembra 1985, na aerodromima u Rimu i Beču. Aprila 1986. dogodio se teroristički napad u diskoteci u Berlinu, kada je ubijeno šest američkih vojnika, a približno 200 lica je ranjeno. Kao dokaz libijske uloge isticana je presretnuta poruka između ambasade Libije u DDR-u sa Tripolijem. 

Aprila 1986. u sklopu operacije Kanjon El Dorado SAD su bombardovale Tripoli i Bengazi. Poginulo je 37 lica, među njima i Gadafijeva kći. Pritom, u tom periodu traje i pogranični sukob sa Čadom, odnosno težnja da se Libiji pripoji sever te zemlje. Gadafi se tu, paradoksalno, oslanjao na sporazum Laval Musolini iz 1935. kada je italijanskoj koloniji Francuska prepustila pojas Auzu, veličine 114.000 km kvadratnih.

Suština je verovatno bila u činjenici da su na tom prostoru u zoni planina Tibesti otkrivena ležišta urana. Francuska je u krajnjem očuvala teritorijalnu celokupnost Čada. 

Britanci su 1987. presreli brod Eksund nakrcan naoružanjem i eksplozivom iz Libije za Irsku republikansku armiju (IRA). Rušenje Panamovog Boinga 747 iznad Lokerbija, Škotska, decembra 1988, kada je poginulo 270 lica, za šta je optužena Libija, dodatno je otežalo Gadafijev položaj. Godine 2003. pristao na obeštećenje porodica žrtava.

profimedia

Unutar zemlje negovan je pritom svojevrsni socijalni model, sa masovnom stanogradnjom, ozbiljnim zdravstvenim i obrazovnim sistemom.  

Gadafi je takođe pokrenuo projekat "Velika reka koju je stvorio čovek". Bio je to ogroman hidrosistem, najveći projekat navodnjavanja u svetu. Iz dubina saharske pustinje izvlačena je voda usmeravana dalje na razdaljinu od čak 1.600 kilometara, čime je obezbeđivano oko 70 procenata potreba slatke vode u Libiji. Namera je bila, što je delom postignuto, osim obezbeđenja pijaće vode, i široko navodnjavanje poljoprivrednih površina. Bio je to ogroman uspeh.

U poslednjoj fazi Gadafi se najviše posvetio ideji panafrikanizma. Jedan je od tvoraca Afričke unije, kojom je predsedavao 2009/2010.

Oboren je na talasu Arapskog proleća 2011. Usledila je intervencija NATO. Protiv Gadafija udružile su se tada ne samo zapadne zemlje, nego najrazličitiji nezadovoljnici, od islamskih ekstremista sve do zagovornika vesternizacije. Moamer Gadafi zarobljen je i brutalno ubijen 20. oktobra 2011. u Sirtu.