Dan sećanja na Rome stradale u Drugom svetskom ratu: Nedovoljno podataka i bolna svedočenja

Komentari

Autor: Euronews Srbija

16/12/2021

20:31

Euronews TV

veličina teksta

Aa Aa

Logori su i danas mesta i simboli stradanja u Drugom svetskom ratu. U Jugoslaviji su otvoreni ubrzo nakon okupacije aprila 1941. godine, a u njima su stradali uglavnom Srbi, Jevreji i Romi, rekao je za Euronews Srbija Milovan Pisarri iz Centra za primenjenu istoriju povodom Međunarodnog dana sećanja na Rome stradale u Drugom svetskom ratu.

Na današnji dan 1942. godine komandant SS jedinica, Hajnrih Himler, izdao je naredbu za sistematsko upućivanje Roma u koncentracione logore, gde je trebalo da budu likvidirani. Tada je u Jabuci streljano 2.200 Roma, Srba i Jevreja.

Jedan od takvih logora koji je ostao kao svedok davnog vremena nalazi se u srcu Beograda, na Autokomandi. Od avgusta do novembra 1941. godine kroz njega je prošlo oko 5.000 Jevreja i 1.500 Roma. Pisarri kaže da su Romi bili među prvima na meti Nemaca za osvete nakon ubijanja njihovih vojnika.

"Od septembra 1941. godine, kad su Nemci doneli odluku da se treba streljati 100 talaca za svakog nemačkog oficira ili ubijenog vojnika, i 50 za svakog ranjenog, oni su bili prvi taoci koji su bili na meti. Ovaj logor postao je ne neki način 'rezervoar talaca' , dakle odavde su odvedene velike grupe, govorimo o njih 500, 600, 800, zavisi, i odjedanput su streljani", kaže Pisarri.

Nema podataka o broju stradalih

Tačnih podataka o broju žrtava nema, jer su nacisti prilikom povlačenja spalili gotovo kompletnu dokumentaciju. Svedočenja romskih žrtava takođe ima veoma malo, jer su gotovo svi bili nepismeni, a i kratko su se zadržavali u logoru, svega 3-4 dana, da bi nakon toga bili svi do jednog streljani.

"Materijal koji nam je prostao je oskudan. Imamo samo svedočenja njihovih žena, onih koje su preživele rat, i one govore tačno o njima, o tim osobama, muževima, sinovima, očevima, koji su tu deportovani, kako su se zvali, čime su se bavili, gde su živeli. A živeli su uglavnom u Beogradu, u blizini ovog logora, na mestima koja su se tada zvala Jatagan mala, sad je to Klinički centar, Marinkova bara, to je ovde pored autoputa", kaže Pisarri.

Međutim, objašnjava on, jedan dokument govori o tome da u prostorijama u kojima su bili smešteni nisu imali krevete i da su spavali na slami.

"U ovom istom dokumentu pominje se nedostatak hrane. To je bio jedan od najvećih problema. Nije postojala kuhinja u logoru, ali su žene tih logoraša imale mogućnost da dođu do ograde i da im dostave hranu. Dakle o tome imamo takođe svedočenje. Nažalost nemamo puno informacija o drugim stvarima", kaže Pisarri.

Osim datuma - 16. decembra i spomenika u Leskovcu i Kragujevcu, teško je govoriti o kulturi sećanja na stradanje Roma u Srbiji, pa i u Evropi.

Pisarri je objasnio da su nedavno počela ozbiljna istraživanja, i kako kaže, čini se da su uloženi veliki napori kako bi pitanje stradanja Roma i ušlo i u edukativno-obrazovni sistem.

"To jeste ključna stvar, ne samo kako bismo znali nešto o njihovoj sudbini, nego u borbi protiv rasizma protiv Roma, koji je danas na nivou cele Evrope nažalost i te kako jak i prisutan", kaže on.

Međutim, tek pre nekoliko godina odlučeno je da Topovske šupe postanu deo memorijalnog centra Staro Sajmište, ali dok se ta ideja ne realizuje i dok postoje mesta stradanja koja ovako izgledaju, imamo mnogo više prostora da pričamo o kulturi nesećanja.

Acković: Rome nisu ubijali na isti način kao ostale

Veliki broj Roma koji je stradao na prostoru NDH bio je poreklom iz Srbije, a najveći broj njih tokom Drugog svetskog rata stradao je u mestu Jabuka kod Pančeva, dok je veliki broj ubijen na prostoru Leskovca, rekao je za Euronews Srbija Dragoljub Acković iz Odbora za proučavanje života i običaja Roma SANU.

Euronews TV

"Romi su ubijani odmah po dovođenju u logore. Oni često nisu ni uvođeni unutra. Često su ih ubijali pored puta, na stazama. Nisu ih ubijali na način na koji su to inače radili sa drugim narodima. Precizni Nemci su vodili evidenciju o svemu. Zapisali su u Jabuci, da su Romi kada su voženi na streljanje bili vrlo nezgodni za njih - plakali su više od ostalih, i to je bilo njihovo zapažanje", kaže on.