Od Kovačice do Švedske biciklima s troje dece: Porodica Sandić se otisnula u letnju avanturu dugu 2.500 kilometara

Porodica Sandić, koju čine roditelji Dragan i Biljana i ćerke Teodora (12), Sofija (10) i Iskra (6) pre dve godine uspela je da za 34. dana biciklima pređe 1.300 kilometara od Kovačice do Magadina u Švajcarskoj od kojih su 30 noći proveli pod vedrim nebom. Sada su se opet otisnuli u avanturu, ali dugu čak 2.500 kilometara - na svojim dvotočkašima osvajaju drumove Evrope sve do dalekog Geteborga u Švedskoj. 

U trenutku kada smo ih kontaktirali, bili su na obali Baltičkog mora, pa su se iza njih čuli talasi.

"Ovo je najromantičniji intervju koji smo dali do sada", kažu Sandići za Euronews Srbija.

"Ako smo mogli do Švajcarske, možemo i do Švedske"

Na novu pustolovinu odlučili su se još prošle godine, kada su pozvani na Drugi sajam knjige u Geteborgu u Švedskoj, održan u martu ove godine.

Najmlađa Iskra, koja se do Švajcarske prošle godine vozila u sedištu i u prikolici, ovog puta i pedalira dobar deo puta i to u tandemu sa mamom Biljanom.

"Ako smo mogli do Švajcarske, onda možemo i do Švedske, pa ćemo sledeće godine i do Makedonije i bilo gde. Prvo sam mislila da nećemo to uspeti, ali evo, kao da smo danas krenuli, a već smo stigli u Dansku, pa još samo Švedska", kaže Iskra koja je svoj šesti rođendan proslavila upravo na ovom putovanju.

Zanimalo nas je kako su devojčice reagovale, kada su saznale da ih očekuje tako dug o putovanje, a najstarija Teodora kaže da joj je to bilo sasvim normalno.

"Ako smo već uspeli da pređemo 1.500 kilometara kada smo bile dve godine mlađe, što ne bismo uspeli i sad kad smo starije", kaže hrabra dvanaestogodišnjakinja. 

Njena mlađa sestra Sofija (10) bila je nešto skeptičnija.

"Meni je u početku bilo tako čudno, jer nisam bila sigurna da li ćemo uopšte uspeti, jer je prvo putovanje bilo skoro pa duplo manje. U početku mi je bilo tako čudno, ali onda na kraju kad sam shvatila da stvarno, ali stvarno idemo, osećala sam se onako baš bolje i bila sam mnogo uzbuđena", ističe Sofija.

Vredi naglasiti da ove devojčice nisu početnice u ovakvim poduhvatima. Iako je pre duge ture do Geteborga, bicikliranje do Švajcarske bio njihov najveći izazov, one već godinama zajedno sa roditeljima uživaju u prirodi, kampovanju i naravno, vožnji bicikla.

Ipak, kada se polazi na put sa decom od 2.500 kilometara, potrebno je biti, kako kažu, prvenstveno mentalno spreman.

"Naravno, nama je prethodno putovanje dalo veliko iskustvo i mi smo sada ulazili u nešto što nam je bilo potpuno nepoznato, ali da se pričalo o tome - jeste i te kako i to duži vremenski period. Nakon Sajma, devojke su bile svesne da krećemo na put i šta će im putovanje doneti i šta im je prethodno donelo", objašnjava Biljana.

Privatna arhiva

Ona dodaje i to da će sigurno i dugo nakon što dođu do svog odredišta, pričati o onome što su doživele. 

"Zato što je ovo zaista, bez lažne skromnost, jedan porodični poduhvat koji retko koja porodica ostvari, zaista", dodaje Iskrina, Sofijina i Teodorina mama.

Najteža etapa

Svi roditelji koji su nekada negde putovali s decom, pa makar i do najbližih destinacija koje nude sve blagodeti savremenog načina života, znaju da se nepredviđene okolnosti uvek mogu dogoditi, a pogotovo u ovakvom jednom zahtevnom izazovu. 

Ženski deo porodice Sandić usaglasio se da im je fizički najteži deo puta do sada bila deonica u Češkoj, a Iskru je najviše namučila uzbrdica za koju se nadala da je poslednja.

"Međutim, ona uopšte nije bila poslednja - što se već zna za Češku. Ona ide šest kilometara samo uzbrdo - pravo ka nebu", kaže naša najmlađa sagovornica.

Draganu je, pak, najviše smetala monotonija mađarskih puteva.

"Iako tamo postoji biciklistička staza, to je pravac od po 3, 4, 5 kilometara i kao nekome ko mnogo voli prirodu, bilo mi je dosta monotono", kaže naš sagovornik.

Poseban izazov zadesio ih je po ulasku u Nemačku, gde im se Iskra požalila da je svrbi noga. Ispostavilo se da ima ekcem.

"Očekivala bih da na putovanju dobiju dijareju, povišenu temperaturu, sunčanicu, umor... ali ekcem zaista nisam očekivala", kaže Biljana.

Sve opcije su bile na stolu - pa i prekidanje putovanja, ali se ispostavilo posle predaha koji su napravili kod prijatelja Ivane i Nikole u Berlinu, kada je Iskri počela da deluje terapija koju je dobila, da će ipak moći dalje. Posle duže pauze, čak je ponovo nastavila sa pedaliranjem, jer ima važnu ulogu u davanju ritma ostatku ekipe, kad savladavaju neku veliku uzbrdicu.

"Jedan - dva, jedan - dva!", objašnjava nam Iskra kako bodri ostatak porodice.

Nije uvek lako sa najbližima

Iako složno vrte pedale, nesuglasice se ipak dešavaju. Dok u običajenim okolnostima članovi porodice imaju priliku da se osame, daju vremena jedni drugima da se smisle i predomisle, u okolnostima u kojima putuju Sandići za tako nešto nema prostora.

Privatna arhiva

"Maksimalno rastojanje između nas dok vozimo od prvog do zadnjeg je 20 do 30 metara. Kad se desi konflikt u kući, možemo da se zatvorimo u sobe i da se bukvalno čitav dan ne vidimo međusobno, ali ovde mora da se iznese, vidi i reši. Imali smo i situaciju recimo gde smo u jednom trenutku svi stali da jedni drugima kažemo sve ono što smo imali, da ne bismo sa nekom negativnom energijom otišli u goste", kaže Dragan.

Biljana podvlači da na ovakvom putu nema vremena da se oko takvih situacija ide izokola.

"Možemo mi da ćutimo i da vozimo, ali baš iz tog razloga zato što imamo zajednički cilj kojem se vodimo, rešavamo to na veoma brz način. Ovo nam je zapravo jako dobra, podloga da i kad budemo završili ovo putovanje, možemo da se setimo da konflikti treba i mogu da se rešavaju drugačijim putem. Zapravo ova blizina nam mnogo bolje pomaže da rešimo stvari, nego kad se distanciramo jednih od drugih. Ne gura se ništa pod tepih", kaže naša sagovornica.

Susreti s dobrim ljudima i dragoceni uvidi s putovanja

Najvažniji utisak koji Sandići nose sa dosadašnjeg putovanja je koliko dobrih ljudi ima na ovom svetu.

Privatna arhiva

"Imali smo na samo ulazu u Slovačku iz Mađarske situaciju gde nam je pukla guma na Teodorinom biciklu i to negde oko sedam sati. Stavili smo rezernu i dok sam pumpao tu rezervnu, pukne ventil. Stavio sam još jednu rezervnu, ali nisam uspeo da je naduvam. Već je bilo osam sati, pa smo odustali smo od bilo čega i tu podigli šator s namerom da prespavamo pa se ujutru vratimo do grada koji je nekih 12 kilometara udaljen. Već je mrak počeo da pada, kada je pored nas prošao jedan auto terenac i zastali su da pitaju da li treba neka pomoć. Bili su to Jana i Jan. Te večeri su uzeli gumu, odneli je kod sebe kući, pokušali da je naduvaju, ali nisu uspeli. Ujutru su došli autom da me odvezu do servisa u gradu i doneli nam doručak, kafu, kolače, voće i povrće iz njihove bašte. Otišli smo do grada, kupili gumu, vratili se, zamenili i mi smo posle došli do njih u selo, gde smo napravili pauzu, ručali, okupali se i nastali dalje. Meni je to jedan od najupečatljivijih doživljaja i nešto što će itekako da ostavi traga, ne samo kod mene, nego i kod devojaka", kaže Dragan.

Devojčice su nam pričale i o svom susretu sa porodicom Jasne i Saše iz Beča, sa kojima su se divno provela, Iskra o iskustvu kampovanja u dvorištu kuće domaćina Atile i njegovog sina, a njihova majka kaže da bi satima mogla da govori o divnim ljudima koje je do sada srela.

"Ovo putovanje je samo potvrdilo i nešto sa prehodnog putovanja kad je meni najveći dojam bio jeste da je svet zaista jedno prijateljsko mesto i da su ljudi u njemu dobri. Što kaže Dragan, naravno, ako želimo da vidimo dobro u ljudima", dodaje Biljana.

Privatna arhiva

Teodora se prisetila i susreta sa jednom porodicom iz Malmea u Beču, koji igrom slučaja, poznaju porodicu kod koje će biti gosti u Švedskoj.

"Neverovatno mi je kako se makar jednom u nekoj državi desi nekakva 'slučajnost'. Na ovom putovanju sam naučila jednu stvar - da ništa nije slučajnost, da je to sve Bog spremio", kaže najstarija sestra Sandić.

Okrepljujuća Danska i finiš do Geteborga

Porodica trenutno uživa u Danskoj, zemlji koja je pravi raj za bicikliste. Naročito su oduševljeni postojanjem besplatnih skloništa za bicikliste i avanturiste poput njih, a Dragan i blago valovitim terenom koji pruža dovoljno raznolikosti za uživanje u putovanju.

Kad 31. avgusta konačno stignu do svog odredišta, biće deo centralnog dešavanja najvećeg gradskog festivala u Geteborgu i imati radionicu sa lokalnim stanovništvom.  U Švedskoj će provesti provesti deset dana i na poziv ambasadorke Srbije posetiti ambasadu u Stokholmu, baš kao što su bili pozvani u predstavništva u Kopenhagenu i Berlinu.

Kući će se vratiti avionom iz Malmea, dok će bicikle poslati autobusom. Onda će barem petnaestak dana iskoristiti da se okrepe, srede fotografije i video snimke koje su napravili tokom putovanja i naprave digitalni dnevnik, baš kao što su to učinili sa beleškama iz Švajcarske.

Inspiracija za druge

Zanimalo nas je šta planiraju za period nakon ove avanture.

"Plan je da plana nema", kaže Dragan.

"Mi u stvari radimo sve ovo zbog nas, zbog naših djevojaka, da bi one videle da je taj svet i veliko i malo mesto, u zavisnosti od ugla gledanja, da su svugde dobri ljudi oko nas, da nije sramota zatražiti od nekoga pomoć, da nije sramota isto tako pitati nekoga da li mu je potrebna pomoć i sve ostalo što ide da bi svet funkcionisao onako kako treba da funkcioniše. Sve to šerujemo na društvenim mrežama da pokažemo ljudima da nije potrebno nešto spektakularno mnogo da bi otišli u prirodu i uživali u njoj", kaže Dragan. 

Privatna arhiva

Naš sagovornik podseća da je izuzetno važno verovati u to da čovek uvek veruje da mu je ono što već ima dovoljno da učini ono što želi. 

"Vozimo sada bicikle koje smo vozili i pre dve godine, a koje vozimo i svakodnevno. U istim smo vrećama za spavanje kao i pre dve godine. Da smo čekali da imamo ono što smo želimo da imamo za optimalno uživanje na putu, nikad ne bismo krenuli jer dok bismo mi to skupili, vreme bi prošlo, a sa druge strane mi bismo lišili našu decu mnogih lepih trenutaka", ističe Dragan.

Plan im je, kaže, da razrade svoj "Family Nature Adventure" koncept u okviru porodičnih i kampova za decu sa interesantnim sadržajima vezanim za boravak u prirodi, ali i lični razvoj.

"Oboje imamo višedecenijsko iskustvo u radu sa decom i mladima, a takođe smo i roditelji. Pored toga bavim se ličnim i timskim razvojem, tako da hoćemo sve to da uobličimo u jednu finu priču vezanu za koncept aktivnog boravka u prirodi", kaže Dragan.

Mnoge su već inspirisali.

"Znate kako je lepo pročitati kada vam neko napiše da su prvi put smo porodično kampovali u prirodi, spavali u šatoru. Pa kažu: 'Ako može Iskra, mogu i ja'", ističe neumorni avanturista.