Igre 
"Većina Grka je želela da ih usvoji": Putovanje u Grčku koje je preobrazilo živote hiljadama dece iz bivše Jugoslavije
Komentari05/07/2023
-18:19
Jedan od najdirljivijih primera vekovnog prijateljstva između srpskog i grčkog naroda je program koji je hiljadama dece iz ratom pogođenih oblasti bivše Jugoslavije u periodu od 1993. do 2011. godine ulepšao detinjstvo. Mališani koji su u ratu izgubili jednog ili oba roditelja, kao i deca iz socijalno ugroženih i raseljenih porodica, dobili su priliku da se na neko vreme izmeste iz surovih uslova i budu gosti grčkih porodica. Program Crvenog krsta Srbije i Grčke, trajao je punih 19 godina i njim je obuhvaćeno preko 21.000 dece iz Republike Srbije, Republike Srpske, Crne Gore i Republike Srpske Krajine, od kojih su mnoga su sa svojim grčkim porodicama i vršnjacima koje su tamo upoznali, razvili doživotna prijateljstva.
Euronews Srbija u četiri epizode predstavlja neke primere ljubavi i prijateljstva koji su se gradili kroz sve te godine.
Prethodne epizode možete pronaći u odvojenim tekstovima:
U trećem nastavku pogledajte kako su se deca privikla na život u Grčkoj, ali i kako je izgledao povratak u Srbiju.
Pripadanje
Većina dece se vrlo brzo uklopila u novu sredinu. Ipak, bilo je i one koja iz različitih razloga to nikako nisu mogla. Slađana Dimić, stručna saradnica za informisanje i promotivne aktivnosti Crvenog krsta Srbije, koja je sa svojim suprugom učestvovala u ovom programu, kaže je bilo takvih slučajeva.
Euronews
Povezane vesti
"Nažalost, dešavalo se, posebno prvih grupa, kada su deca dolazila direktno iz rata, koja su izgubila roditelje i koja su čak i videla kako su im roditelji ubijani. To je stvorilo stravične traume, psihičke probleme. Takve dece bilo je nekoliko. Na kraju smo morali da ih vratimo, da bi prisupili lečenju", objašnjava Dimić za Euronews Srbija.
Bilo je i učitelja koji nisu mogli da se snađu, pa su se vraćali, ali više je onih koji su uspeli da prevaziđu sve nedaće
Srpski učitelj Predrag Starčević koji je predavao deci u Grčkoj, prisetio se teških trenutaka u učionici kojim je svedočio.
"U školi je to bilo strašno kad se neko seti. Ne znam, recimo devojčica se seti krvave odeće svog tate i počne da plače. I kad pitam: 'Što places?', kad to izgovori, onda kreću svi da plaču. Tada sam držao radionice, u stvari razgovarali smo, suočavali se sa bolom... Moralo je da se radi na emocionalnoj inteligenciji i socijalnoj, koliko je moglo da se uradi. To su deca puna bola, ali vrlo brzo su našli svoje ventile. Jednom sam prolazio kroz centar sela, gde je mali trg. I našao sam ih kako igraju jednu igru koju su izmislili. Polovina dece su bili deca - oni, a polovina su bili njihovi roditelji i staratelji. Igrali su se železničke stanice u Beogradu gde su oni, kao, doputovali, a roditelji ih čekaju", priseća se Starčević.
"Kad pukneš, zoveš Slađanu Dimić"
Georgia Camuri, koja je ugostila čak dvadesetoro dece, seća se kako je sa troje komšija otišla u ratom razrušenu Derventu, da odnese stvari koje su skupili za roditelje dece.
"Ujutru su došle sve porodice i podelili smo im stvari u ruke. Bile su to majčice, pošto očeve nismo imali. Bio je samo jedan otac u invalidskim kolicima, bez obe noge. E ne možeš posle toga da ne kažeš da ta dva naroda treba da se drže ujedinjeni zauvek zato što su nam dali svoju decu, pružili smo im svoju ljubav, zaštitu i to je veoma sveto", kaže Camuri.
Kažu da su organizovan boravak dece i slanje pomoći bili mogući zahvaljujući dobroj volji, ali i dobroj saradnji na svim nivoima.
Euronews
Povezane vesti
"Grčke kolege su mi mnogo pomogle zaista, svojim razumevanjem i saosećanjem", kaže učitelj Starčević.
"E onda kad pukneš, onda zoveš Slađanu Dimić, iz Crvenog krsta Srbije, sa trga, sa kartice, koliko imaš na računu. Iz te govornice, gde ne možeš da se opustiš da pričaš o svom bolu, jer nemaš telefon kući. A Slađana je uvek imala razumevanja za sve učitelje i uvek je imala vremena da nas sasluša, da nas posavetuje, da podeli taj naš bol, da nas uteši. Ali na kraju opet ostaneš sam sa sobom.", kaže naš sagovornik.
Kao poseban izazov Predrag ističe decu iz mešovitih brakova, u kojima je trebalo pomiriti i prihvatiti obe strane.
"Ne možete vi odrediti kada imate dete iz mešovitog braka, koja mu je polovina srpska i hrvatska i ne treba to ni deliti, nego jednostavno je trebalo razgovarati, da vole svoju zemlju, a da budu kosmopoliti, da vole sve ljude i sve narode", objašnjava učitelj.
Deca koja u Jugoslaviji nisu bila krštena, a želela su, uz saglasnost njihovih roditelja ili staratelja, u Grčkoj su dobila i duhovne vođe.
Sultana Vasiladi, koja je sa mužem Stratosom ugostila tada desetogodišnjeg Dragana Gavrilovića, izbeglog iz Hrvatske tokom "Oluje", kaže da su tada krstili mnogo dece.
"Dragan je već bio kršten. Rekla sam mu da pozove mamu, možda se ne seća, ali rekla je da je kršten. Sva deca koja su krštena, dobila su krstić. Sećam se da mi je Dragan rekao: 'Ja se nisam krstio i sad nemam krstić'. Narednog dana sam ga odvela i kupila mu krstić. Rekoh, sad kao da sam te krstila", kaže Sultana.
Rastanak uz suze
Mnoge porodice silno su zavolele decu koja su im poverena, ali usvajanja nisu bila moguća. Nakon svih avantura u Grčkoj, morali su da se rastanu.
Igor Skorić, učesnik programa, kaže da se seća kako su svi plakali.
"To nije bilo plakanje na polasku - bilo je plakanje od ujutru, kako smo ustali. U priči onako, jer smo se tog trenutka i stideli, pogotovo mi dečaci, ali imam osećaj da su suze kretale, pa smo ih krili bukvalno od jutra. U stvari smo postali svesni da se taj neki lep deo završava, da želimo da se vratimo kod svojih roditelja", kaže Igor.
Euronews
Slično je bilo i Draganu.
"U povratku nam je bilo dosta teško da se vratimo. Zapravo mislim da je 90 posto dece želelo da svoju porodicu povuče u Grčku, da svi dođu tamo da žive, kao što sam i ja, uopstalom, želeo", kaže naš sagovornik.
Rastanak je teško pao i njegovim domaćinima. Sultana kaže da njen muž od suza nije mogao ni da se pozdravi.
"Nije želeo da Dragan ode, plakao je mnogo", priseća se Draganova dobročiniteljka.
Euronews
Teško je bilo i organizatorima putovanja, koji su morali ne samo da obezbede povratak dece, nego i svih stvari koje su njihovi domaćini slali njihovim porodicama.
Slađana Dimić, koordinatorka programa, kaže da je svaka porodica htela da izrazi ljubav na različite načine.
"Devedesete su bile teška vremena u Srbiji i oni su prosto pakovali sve - od konzerviranog mleka do makarona, šaljući tu vrstu pomoći porodicama svoje dece, jer to su već postala njihova deca. Mi smo morali da stavimo tri vagona za stvari, ukupne težine 60 tona. Onda možete da zamislite koliko je to", kaže Dimić.
Dolazak u Srbiju nakon više od šest meseci protekao je takođe uz suze, ali ovaj put radosnice. Deca su porasla, ali i ugojila se. U Draganovom slučaju, razlika je bila skoro 15 kilograma. Draganova mama Branislava Gavrilović jedva ga je prepoznala i to ne samo zato što je porastao.
Euronews
"Nekako mi je bio smireniji i nekako kad odgovara, polako odgovara, smireno, ali samo što je pojačao glas, kao Grci onako", kaže Branislava.
Slađana Dimić objašnjava da je svako dete doživelo preobražaj.
"Deca koju smo vraćali, to su bila deca koja se smeju, a ne deca koja ćute. To je sasvim dovoljno da vi poželite da učestvujete u tome. Muž i ja nemamo svoju decu, ali smo toliko dece kroz ovaj program pomogli i upoznali, da kao da ih imamo preko 20.000", zaključuje naša sagovornica.
Nastaviće se...
Komentari (0)