"Znali smo da prihvatamo decu rata": Priče o mališanima iz Jugoslavije i Grcima koji su im otvorili svoje domove i srca

Jedan od najdirljivijih primera vekovnog prijateljstva između srpskog i grčkog naroda je program koji je hiljadama dece iz ratom pogođenih oblasti bivše Jugoslavije u periodu od 1993. do 2011. godine ulepšao detinjstvo.  Mališani koji su u ratu izgubili jednog ili oba roditelja, kao i deca iz socijalno ugroženih i raseljenih porodica, dobili su priliku da se na neko vreme izmeste iz surovih uslova i budu gosti grčkih porodica. Program Crvenog krsta Srbije i Grčke, trajao je punih 19 godina i njim je obuhvaćeno preko 21.000 dece iz Republike Srbije, Republike Srpske, Crne Gore i Republike Srpske Krajine, od kojih su mnoga su sa svojim grčkim porodicama i vršnjacima koje su tamo upoznali, razvili doživotna prijateljstva. 

Euronews Srbija u četiri epizode predstavlja neke primere ljubavi i prijateljstva koji su se gradili kroz sve te godine.

U drugom nastavku saznajte kako su proticali prvi dani  boravka u Grčkoj. Dok su deca u nepoznatoj sredini, među ljudima koji govore njima nepoznatim jezikom, majke čekaju prvi poziv, a Grci daju sve od sebe da premoste sve barijere. Prvi deo priče možete pogledati u odvojenom tekstu.

Privikavanje

Put do Grčke deci je proticao uglavnom u upoznavanju sa novim drugarima, sa kojima će ići u isto odeljenje. Tu igru prekinuo je momenat kada je došlo vreme za polazak kući, novoj kući. Tog trenutka seća se i Dragan Gavrilović, koji je tada bio četvrti razred osnovne škole. Dok su njegovi domaćini Stratos i Sutana razgovarali na njemu nepoznatom jeziku, upoznao je njihovog sina Vasilisa.

Euronews Srbija

"Taj momenat mislim da nikad neću zaboraviti u životu. On je prišao, zagrlio me i poljubio. Ja sam samo ovako stajao. Gledam ga, ali zbunjen totalno, i dalje ne znam gde sam, ali držim se i dalje. Nisam suzu pustio", kaže Dragan.

Saosećanje koje su Grci pokazali, bilo je razumljivo, s obzirom da su mnogi i sami bili deca izbeglica.  I Draganov domaćin Stratos Vasiliadis iz atinske opštine Vironas je među njima.

"Roditelji su nam pričali šta su preživeli, šta su radili. I znali smo, kada smo prihvatili decu iz Srbije, decu rata. Čim smo ih ugledali, osetili smo kao da su naša deca. Šta da ti kažem, ne postoje reči...", kaže Vasiliadis. 

Uprkos toploj dobrodošlici, deci nije bilo lako da se odvoje od roditelja, a prvih dana bilo je i mnogo suza. Dragan Gavrilović priznaje da je prva noć kod Vasiliadisa za njega bila vrlo stresna.

"Nikad nisam čuo grčki pre toga i to je bilo onako šokantno, najblaže rečeno. Plakao sam jedno dva, tri sata i pokušavali smo da dobijemo moju majku telefonom. Nešto nije bilo u redu sa telefonom i, uglavnom, nismo mogli da se čujemo", priseća se Dragan. 

Euronews

U takvim situacijama, prvu pomoć pružao je grčki učitelj Hristos Melitos, koji je govorio srpski.

"Hristos je došao, ne znam... Sećam se samo da je bila neka duboka noć, oko dva, tri sata ujutru. Kad je progovorio srpski, mene kao sunce da je ogrejalo. Sećam se baš, da mi je rekao: 'Nemoj ništa da se brineš, pozvaćemo mamu, stupićemo sa njom u kontakt', kao i da mi je tu jedna drugarica, u kući pored. To me je poprilično smirilo. Lepo sam spavao, sutradan se probudio, a posle dva, tri dana smo krenuli u školu. Sećam se prvog dana škole, kovali smo planove kako da se vratimo kući - toliko smo želeli da se vratimo", kaže Dragan.

Usledili su i prvi razgovori sa mamom, Branislavom Gavrilović, koja kaže da je i očekivala takvo početno nezadovoljstvo.

"On je otišao veoma veseo, ali je zaplakao. Sva su deca redom plakala, jer to je tuđe. Ja sam njega ranije pripremala kako će da uči jezik, da je to strani jezik. Kažem: 'Uzmi za stolicu, kaži 'stolica' i očekuj od njih da ti objasne prevod'. Ja mu kažem: 'Dragane, ne boj se, za izvesno vreme, videćeš da će ti biti drago što si otišao tamo", priča Branislava.  

Draganova mama je po učitelju poslala pismo sa potencijalnim problemima deteta, ali ga Sultana nikad nije dobila. Ipak, nakon početnog privikavanja, sve je bilo bolje.   

"Posle petnaestak dana stiže mi pismo koje počinje rečenicom: 'Evo mama, sad mi je žao što sam plakao, mnogo mi je ovde lepo, kupili su mi svašta'", kaže naša sagovornica.

"Ljubav i zagrljaj - to je bilo glavno što je smirivalo decu"

Dragan se adaptirao i sprijateljio sa sinom Vasilidisa Nikosom, ali i ostalom decom iz komšiluka, s kojima je voleo da igra igrice. Međutim, njegovi domaćini su vodili računa o tome da bude uključen i u kućne poslove, a pošto su imali prodavnicu, poveravali su mu čak i da radi na kasi.

"Šta da vam kažem, gledali smo ga kao svoju decu", kaže Stratos za Euronews Srbija koji je brinuo o Draganu punih sedam meseci. 

Euronews

"Ja svojoj deci nisam kupio bicikl. Hteli su, a ja sam ih grdio: 'Šta će vam bicikl?' Dragan prvi put kad je rekao: 'Strato, hoću bicikl', odveo sam ga da uzmemo bicikl. Deca su dolazila ovde mala, nisu znala ništa. I sa osmehom, jednom nežnom pričom, dodirom, odmah se menjalo raspoloženje deteta", priseća se on.

Georgia Camuri, koja je takođe ugostila srpsku decu, takođe se priseća perioda prilagođavanja, ali kaže da je osnova prevazilaženja svih tih problema bila - ljubav.

"Ljubav i zagrljaj - to je bilo glavno što je smirivalo decu. Kada smo ih odveli u porodice, neka su podivljala mnogo. Recimo Željko, kada je došlo vreme da ga Ana, koja je bila ovde u komšiluku, kupa, on je odvalio pločice u kupatilu. Ali kroz desetak dana, možda i manje, deca su bila srećna. Plakala su ponekad, tražila su mamu ponekad, što je bilo vrlo prirodno. Posle mesec dana, deca su bila smirena, tiha, mogli smo da ih vodimo u šetnje, sve zajedno, da spremamo trpezu... Imali smo njima posvećen dečiji festival", kaže Georgia.

Super-market kao Diznilend

Dragan je bio dete koje je u "Oluji" došlo u Beograd, a u poseti Grčkoj bio je pred kraj rata. 

"Oni su nam negde pomogli i, da to bude fraza, osećali smo se kao kod svoje kuće. Osećali smo se da pripadamo toj porodici, dakle ključna reč za mene bi bila pripadnost. Oni su me negde usmerili, odveli me na sport prvi put. Tad sam se zaljubio u plivanje", kaže naš sagovornik.

Već posle dvadesetak dana umeo je da kaže "dobar dan", "hvala" i zatraži osnovne stvari, a vremenom je počeo da se prilagođava i na grčku hranu i zavoleo fetu. Grčki proizvodi bili su posebna priča, a super-marketi tada su se deci iz ratom zahvaćene bivše Jugoslavije činili kao Diznilend.

Euronews Srbija

Slađana Dimić, stručna saradnica za informisanje i promotivne aktivnosti Crvenog krsta Srbije, koja je sa svojim suprugom učestvovala u ovom programu, kaže da je za decu koja su najčešće dolazila iz teškog siromaštva, to bio svet izobilja.

"Tu su bili puni super-marketi, stvari koje mi nismo devedesetih godina mogli ni da vidimo, ni da sanjamo. Devedesetih godina kod nas je nedostajalo sve. Naši supermarketi su bili prazni, bilo je puno restrikcija struje, bio je mrak, a ovde odjedanput puno svetla i puno svega. Svega onoga što su oni hteli da imaju", kaže Dimić.

Nastaviće se...