Igre 
Evropljani su spremni na odricanje zarad klime, ali im ne dirajte automobile i avione - na šta su spremni građani Srbije
Komentari28/05/2023
-14:29
Da nešto nije u redu u svetu gde sa BDP-om raste i karbonski otisak, svesni su u zemljama EU, mada, neka istraživanja pokazuju da građani u tim državama nisu spremni da baš svemu traže zelenu alternativu. Iako su Francuzi voljni da se odreknu mleka i mesa, Italijani da plate više za hranu čija proizvodnja ima manji uticaj na karbonski otisak, a Britanci plastične ambalaže, ipak ima stvari kojih Evropljani nisu spremni da se odreknu, među kojima su uglavnom automobili, promena ishrane ili smanjenje letova avionom.
Ni građanima Srbije odricanje nije nepoznato, međutim, razlozi nisu uvek ekološki. U anketi Euronews Srbija jedan građanin kaže kako nema automobil, ali da bi ga se "sigurno odrekao zarad poboljšanja klimatskih uslova", dok drugi skreću pažnju na odgovornost korporacija i kažu kako se ničega ne bi odrekli, sve dok na to ne budu primorani.
Ipak, nešto čega naši građani ne bi mogli da se odreknu i kada bi bili voljni jeste struja, a upravo je energetski sistem u Srbiji najodgovorniji za karbonski otisak, jer električna energija koju koristimo najvećim delom dolazi iz uglja, najprljavijeg fosilnog goriva.
"Kao pojedinci, mi trenutno u Srbiji nemamo mogućnost izbora da li ćemo da koristimo energiju iz termoelektrane ili energije iz solarnih panela što u nekim zemljama postoji kao opcija. Čak i kao najobičniji kupac, ako nemate solarne panele na krovu, vi možete da birate dostavljača električne energije koji je dobija iz obnovljivih izvora", kaže za Euronews Srbija prof. dr klimatolog Vladimir Đurđević.
Čime sve ostavljamo karbonski otisak?
Proizvodnja struje i grejanje kod nas dostižu udeo od 70 odsto karbonskog otiska, dok je u SAD-u taj procenat osetno manji – oko 40 odsto. Sa druge strane, njihov transport ostvaruje skoro jednako učešće u štetnim emisijama kao i energetski sektor – oko 37 odsto, pošto stanovnici SAD-a godišnje pređu 23.000 kilometara, dok srpski automobili prelaze između 10.000 i 15.000 kilometara.
Pored energetike, priča o karbonskom otisku nemoguća je i bez govedine.
Ukoliko živite u Sjedinjenim Državama, stručnjaci će vam verovatno preporučiti da jedete manje govedine kako bi smanjili vaš karbonski otisak, jer prosečan Amerikanac godišnje pojede oko 37 kilograma govedine. Međutim, ovaj savet se u manjoj meri odnosi na Srbiju, pošto godišnje građani naše zemlje pojedu 5 kilograma ovog mesa.
profimedia
Povezane vesti
"Često ljudi povezuju te velike emisije iz proizvodnje goveđeg mesa sa procesom varenja kod goveda, zato što goveda dok preživaju hranu emituju jedan deo gasova i to konkretno metana nazad u atmosferu, a on doprinosi povećanju koncentracije metana koja doprinosi klimatskim promenama", kaže Đurđević.
Takođe, dodaje da veliki deo emisija koji dolazi od proizvodnje goveđeg mesa jeste i krčenje šuma i konverzija zemljišta.
Cena koju planeta mora da plati da bi goveda imala šta da jedu teško je merljiva. Mada, ono što možemo izmeriti jeste to da građanin Srbije godišnje u proseku napravi do 400 kilograma komunalnog otpada, što je deset puta manje od ugljenikovog koji se ne vidi.
Kako možemo smanjiti svoj karbonski otisak?
Profesor Fakulteta političkih nauka Darko Nadić kaže da je smanjenje karbonskog otiska individualno pitanje koje zavisi od svakog čoveka, ali da postoje tri motiva koja nas mogu naterati da se ponašamo ekološki.
"Prvi motiv je finansijski, drugi ekoempatija, a treći je to što bismo želeli da nekome pružimo primer, a kada pričamo o govedini i karbonskom otisku, mislim da nama zbog finansijske situacije, kao i skoka cena, sasvim godi da krenemo da se ponašamo ekološki", ističe Nadić.
Takođe, objašnjava da pitanje odricanja u cilju smanjenja karbonskog otiska, dosta zavisi i od cena.
"Negde želite da putujete pa uvek računate šta je jeftinije, kolima ili avionom i zapravo gledate lični finansijski motiv, a ne ono što doprinosi životnoj sredini. Mi imamo i ono što se zove biološki uzdrživo uzgajanje životinja i biljaka ali to je zaista preskupo, dakle debljina novčanika ili stanje na kreditnoj kartici, zavisi od toga da li ćemo kupiti organsko jaje ili ćemo kupiti ono što dolazi sa masovnog uzgoja", kaže Nadić.
Povezane vesti
Pored uloge pojedinca, Nadić skreće pažnju i na odgovornost koji imaju kompanije, za koje smatra da vode "pseduekologiju i ekološku filantropiju koja je marketinški dobra, ali ne daje rezultate", ali naglašava da dosta toga ipak zavisi od lične inicijative.
"Korak po korak, neke stvari mogu da se promene, to su uglavnom neki naši bazični koraci - gašenje svetla i vode dok se tuširamo, umivamo, peremo zube. Ako gledamo putovanja na neke duže ili srednje relacije, ne možemo da izbegnemo postojeća prevozna sredstva, ali na primer voz bi trebalo da bude ekološki, gradski prevoz, tramvaj, metro, to bi trebalo da bude ekološki. Ali mi opet biramo tu zonu komfora, da sednemo u auto jer ne želimo da se gužvamo u tramvaju", dodaje Nadić.
Međutim, "izlazak iz civilizacijske zone komfora" je, kako kaže, veliki problem.
Povezane vesti
"Mi smo naučili na struju, automobile, a da li smo spremni da se svega toga lako odreknemo? Pa ne. Mislim da civilizacija baš toliko brzo ne može da se vrati unazad", ističe Nadić.
Koliko je na politici države da preduzme konkretne mere?
Prema istraživanjima, Španci koji su poprilično ugroženi klimatskim promenama i sušama, u velikoj meri su bili spremni da prihvate restriktivne mere Vlade koje bi podrazumevale određena odricanja kako bi emisija ugljen-dioksida bila smanjena.
Na pitanje koliko je na politici svake države da preduzme korake u cilju smanjenja karbonskog otiska, Nadić odgovara da svaka država kroz neki sistem motivacije, može uticati na drugačiji oblik ponašanja, ali da se ponovo vraćamo na pitanje finansija, ali i načina.
"Ukoliko pogledamo Srbiju, mi smo se teško odrekli i plastičnih kesa. Zapravo, još uvek nismo, skuplje jesu, ali su još uvek prisutne. Jednostavno ne možemo da shvatimo da toga nema, da treba da se snađemo, da nosimo cegere, a druge zemlje već imaju neku ekološku politiku koja traje oko 40 godina", kaže Nadić.
Ipak, ističe i da se prvih deset godina u državama koje primenjuju restriktivne ekološke i stimulativne ekološke politike, rezultati pojavljuju tek kroz dvadeset godina i dodaje da ni Nemci nisu postali ekološki svesni preko noći, već da su na to uticali zakoni i tradicija.
"Nažalost, mi imamo neku tradiciju u obrazovanju iz perioda 80-ih godina, poput skupljanja stare hartije na primer, koju smo zaustavili 90-ih. Ta dekada od 1990. do 2000. je stvorila ono što imamo sad. Ono što se gužvalo sto godina, ne može da se ispegla za jedan dan ili za deset godina, moramo da budemo strpljivi i da shvatimo da je možda jedna generacija u tim političko-ekonomskim tranzicionim periodima zapravo zaboravila na ekologiju", zaključuje Nadić.
Komentari (0)