Igre 
Istorija, biologija i geografija prazničnog prejedanja: Kako je hrana postala centar svetkovina
Komentari16/04/2023
-17:36
Bez obzira na udare inflacije i smanjenje sadržaja prosečne potrošačke korpe izazvane skokovima cena, velike su šanse da ćete se i na ovaj praznik prejesti.
Na tradicionalnoj uskršnjoj trpezi svoje mesto najčešće nađu uz nezaobilazna kuvana jaja, sirevi, suhomesnati proizvodi, uskršnje "pletenice" i druga masna peciva; pa onda za ručak supe, pečenjke uz nezaobilaznu rusku salatu koja sa zelenom, sezonskom nije ni u dalekom srodstvu, kalorični deserti uključujući i višeslojne torte koje u slasnim kremovima kriju, razume se, još jaja, istih onih kojih se u ostalim danima u godini plašimo zbog visokog sadržaja holesterola.
Tanjug AP/Darko Vojinović
Čak ni oni koji su prethodnih četrdeset dana postili veliki post, priznaće da je pred takvom prazničnom trpezom teško "povući ručnu", čak i kad želudac nenavikao na takvo izobilje, oglasi alarm za uzbunu.
Zašto se takav scenario ponavlja od praznika do praznika i koje su njegove posledice?
Sreća na usta ulazi
Srbija je zemlja poznata po gostoprimstvu i gastronomiji, o čijim se specijalitetima u turističkim vodičima uglavnom piše u superlativima. Ipak, to nije jedini razlog zbog kog je delikatesima sa uskršnje trpeze (a ni one kojom obeležavamo Božić, Novu godinu, Prvi maj i sve ostale praznike), tako teško odoleti.
profimedia
Hrana je oduvek bila važan deo svetkovina za sve narode sveta, bez obzira na kulturu i religiju kojoj pripadaju. Ona ojačava društvene veze i pomaže u održavanju kulturnog identiteta i pridaje joj se simbolika koja odgovara različitim povodima.
Hranu ne jedemo samo da bismo opstali i kako to zna većina onih koji su nekada rešili da se pridržavaju neke restriktivne dijete, nije samo gorivo za naše telo. Uz hranu se družimo, hranu prinosimo kao žrtvu, poklanjamo je onima koje volimo i po maksimi "ono si što jedeš", deljenjem obroka delimo i identitet svih prisutnih za trpezom.
Povezane vesti
Deljenje hrane oduvek je bilo deo ljudske istorije. Još su u pećini Kezem u Izraelu pronađeni tragovi prisustva obroka pripremljenih pre 300.000 godina, u trpezarijama napravljenim tako da svi ukućani jedu zajedno. Ispod vulkanskog pepela palog na drevna sela u podnožju Vezuva pronađeni su okamenjeni hlebovi zasečeni tako da svako može da otkine svoj deo.
"Slomiti hleb zajedno", onako kako se to radi na tradicionalnom obeležavanju krsnih slava, fraza je stara koliko i Biblija i označava moć jedne jednostavne namirnice da podstakne oproštaj, ojača zajedništvo i na duge staze osigura opstanak zajednice.
A kada hrana ima tako važnu ulogu, onda se za posebne planira i poseban jelovnik.
Harmonija ukusa koja podriva disciplinu
Retko kad se za svetkovine iznose jela, koja bi dobila "zeleno svetlo" nutricionista. Zeleniš i povrće, koji imaju moć da brzo "napune stomak" kao voluminozna hrana bogata vlaknima, na prazničnim trpezama uglavnom ima ulogu garnirunga, a centralnu rolu zauzimaju slana, masna, obilno začinjena jela, kod kojih se uvek traži porcija više.
profimedia
Naučnik Gordon Šepard sa Univerziteta Kolumbija u svojoj knjizi "Neurogastronomija: Kako mozak stvara ukus i zašto je to važno" objašnjava kako za prazničnom trpezom dolazi do jednog zanimljivog fenomena. Kada se pred nama nalazi hrana raznovrsnih ukusa i tekstura, mnogo nam je teže da se zaustavimo u jedenju i registrujemo sitost. Efekat je prvo dokazan na životinjama, a naučnici su utvrdili da se pacovi kojima se daje raznovrsna hrana, brže ugoje od onih koji dobijaju čak i velike količine jednoličnih jela, zato što se ovi drugi mnogo brže zasite i prestaju da jedu.
Efekat koji su naučnica Barbara Ros i njene kolege sa Oksford univerziteta nazvale senzorno specifična sitost, znači da ćemo uz neprestanu stimulaciju novim ukusima biti stalno iznova zainteresovani da jedemo.
Upravo taj efekat je na snazi kada posle obilnog prazničnog ručka, ipak "nađemo mesta" u stomaku još i za desert.
Povezane vesti
A pošto se hrane za praznike obično napravi mnogo više nego što je potrebno za jedan obrok, ostaci se jedu još nekoliko dana.
Jedno istraživanje koje je obuhvatilo ispitanike iz Sjedinjenih Američkih Država, Nemačke i Japana, pokazalo je da ljudi tokom različitih sezonskih praznika u proseku dobiju između 0,2 i 0,6 procenata telesne mase više nego što su imali pre iako se u tim zemljama spremaju sasvim različita praznična jela i neguju drugačiji običaji za trpezom.
Šta se za Uskrs jede širom meridijana
Čime se to prejedamo za Uskrs? Svaki deo sveta ima svoje specijalite koji se poslužuju na ovaj veliki hrišćanski praznik, a gotovo svuda naći će se šarena, kuvana jaja.
Centralno mesto na prazničnom stolu imaju i različiti hlebovi, koji su u zavisnosti od podneblja, obogaćeni različitim dodacima. U Italiji se tako jede "Colomba di pasquale" slatki hleb sa kandiranom narandžinom korom i oblikovan tako da podseća na golubicu. Tu je i bugarski kozunak, slatki hleb oblikovan u pletenicu sa dodatim suvim grožđem i sečenim bademima, a litvanci uživaju u poluslatkom "velykos pyrgas".
Poljaci se goste uz velike vekne hleba poznatog kao "chałka", a Grci uz mekane pletenice "tsoureki", koje se kao i u Srbiji, ukrašavaju kuvanim jajima.
AP/Matthew Mead
U Irskoj i Velikoj Britaniji, kao i u zemljama Komonvelta, prisutne su posebne zemičke "hot cross buns", koje se prave sa suvim voćem i obeležavaju krstom od slatkog preliva.
Pored jaja i hleba, još jedna namirnica se često nalazi na uskršnjoj trpezi, a tradicija njenog posluživanja vuče korene još iz vremena paganizma.
Reč je o jagnjećem mesu, koje je važan deo različitih tradicija u kojima simbolizuje proleće i novi život.
Jagnjetina je često prisutna na uskršnjem jelovniku širom Evrope, a pečenje kakvo se sprema u Srbiji, vole i Grci. Francuzi, s druge strane, prave jagnjeću čorbu za Uskrs, koju služe sa sezonskim povrćem.
Ipak, lepota praznika je u tome što se u mnogim domovima poslužuju "porodični specijaliteti" i to oni koji su se s kolena na koleno prenosili i uz koje nam prejedanje malo lakše pada.
Komentari (0)