Provokativni kineski umentik Aj Vejvej: Ljudska prava su danas samo moneta za potkusurivanje

Provokativni kineski umetnik Aj Vejvej, koji je zbog svog bunta protiv sistema bio prebijan, zarobljavan i držan u kućnom pritvoru, iz svoje patnje je crpeo inspiraciju za revolucionarna umetnička dela i prevazišao većinu tradicionalnih formi i medijuma stvarajući jedinstveni trag u vremenu.

Za britanski Independent, govorio je o svojim umetničkim delima, životu i slobodi, koja ga nije napuštala čak ni kad je bio u zarobljeništvu.

On će na jesen objaviti svoje memoare pod nazivom "1.000 godina radosti i tuga", koje je počeo da piše pre deset godina, nakon jednog od najtežih iskustava u životu.

Proveo je 81 dan na tajnoj lokaciji 

Kineska tajna policija ga je privela u proleće 2011. i držala 81 dan u pritvoru, na nepoznatoj lokaciji nakon što je on objavio imena 5.219 dece koja su poginula kada je loše izgrađena škola srušena u zemljotresu u Sičuanu 2008. godine.

"Moj sin je tada imao manje od dve godine i rekli su mi da će, kada me puste, imati 13. Tajna policija mi je jasno poručila: 'Tvoj sin te nikad neće prepoznati kao oca'. To me je dotaklo", kaže on u razgovoru za Independent.

Umesto da ga to iskustvo slomi, on je vreme iskoristio da razmišlja o svom odnosu sa svojim malim sinom, ali i sa sopstvenim ocem, čuvenim pesnikom Ajom Ćinom, koji je i sam bio u zatvoru zbog svojih stavova za vreme vladavine Mao Cedunga.

"Rekao sam sebi da moram da zapišem šta mi se desilo i šta se desilo mom ocu, kako bih to mogao da ostavim svom sinu", kaže on. "Tek sam u prtivoru shvatio koliko stvari nisam znao o svom ocu. Tako je to obično sa roditeljima i decom, mislite da znate sve, ali ne znate. Nikad ne istražujete i ne postavljate pitanja direktno i zato je to sada veliki bol u mom životu, jer to nikad neću moći da nadoknadim", kaže Vejvej.

On nije želeo da i njegov sin nosi takvo kajanje kroz život i zato je počeo da piše memoare.

"Trebalo mi je deset godina. Vredno sam radio. To je najduži projekat koji sam ikad započeo, ali stvarno sam želeo da sve bude kako treba. Ne samo da bude dobar, nego i ispravan", dodaje umetnik.

Život u rupi usred pustinje

Aj sada ima 63 godine i živi u seoskoj vili nadomak Lisabona sa tri mačke i egzotičnim pticama, nakon što je 2015. napustio Kinu kao politička izbeglica i otvorio novi studio u jednoj staroj zgradi pivare u Berlinu. Živeo je neko vreme u Kembridžu, gde njegov sin na Kraljevskom koledžu stiče, kako kaže "dobro englesko obrazovanje". Međutim, brzo je shvatio da život tamo nije po njegovom ukusu.

"Kembridž je kampus, a kampusi su mesta na koja sam alergičan", kaže on. "Ne zanima me ništa što se dešava unutar takve akademske atmosfere, tako da sam morao da pronađem mesto da provedem ostatak svog života. Slučajno sam došao u Portugaliju. Neko sam ko brzo donosi odluke. A pošto volim sunce, volim mekoću njihove kulture, ljudi su prijateljski nastrojeni, hrana je dobra i okruženje prijatno, odlučio sam da se tu nastanim. Sviđa mi se ovde", objašnjava Aj.

Njegov idilični život u Portugaliji je daleko od uslova u kojima je odrastao. Kada je imao samo godinu dana, njegovi roditelji su poslati u radni logor u Hejlungđangu. Posle toga, premešteni su u daleki Sinđan gde su proveli narednih 16 godina.

Aj je rane tinejdžerske godine proživeo u pustinji Gobi, gledajući svog oca intelektualca, kako čisti kanalizaciju. To iskustvo ga je učinilo aktivistom i još uvek gori u njemu.

Kao pozadinu na telefonu drži crno-belu fotografiju mesta na kom je njegova porodica živela.

"Živeli smo u rupi pod zemljom, a pre nego što smo mogli da je nastanimo, morali smo da je iskopamo. Zidovi su nam se osipali, pa smo na njih lepili novine", opisuje on.

Tek 1976. im je dozvoljeno da se vrate u Peking, a pet godina kasnije u 23. godini otišao je iz Kine u Njujork gde je studirao dizajn u čuvenom "Parsonsu". 

Njujorška faza

Bio je talentovan, ali nestrpljiv, jer su mu brzo postajali odbojni tradicionalni oblici umetnosti.

"Napustio sam slikarstvo dok sam bio u Njujorku. Nisam mogao da se naviknem na razvlačenje platna, što je tipično za slikanje uljanim bojama, a nisam podnosio ni miris. Mogu prilično dobro da slikam, ali ne želim to da radim", kaže on.

EPA/Kiko Huesca

Njegovi rani radovi uglavnom su bili instalacije i skulpture, često predstavljajući njegov neodoljivi smisao za humor. Najbolji primer toga je "Bezbedan seks", delo iz 1986. sa njegove prve samostalne izložbe koje je napravio kao odgovor na prvi talas HIV krize. Reč je o instalaciji koja se sastoji iz vatrogasnog kaputa i kondoma zakačenog na anatomski prigodno mesto..

Ispuštanje urne dinastije Han

U aprilu 1993. je saznao da se njegov otac razboleo i brzo se vratio u Peking. Sahranio ga je tri godine kasnije, ali se u međuvremenu vratio stvaranju. Pošto nije mogao da dobije dozvolu države za postavljanje izložbe, 1994. je zajedno sa umetnicima Sju Bingom i Žengom Sjaodžunom koje je upoznao u Njujorku, objavio "Crnu knjigu", kolekciju umetničkih dela i tekstova, koja nikad nije dobila dozvolu kineskih vlasti. Primerke su štampali ilegalno i prodavali krišom ispred pekinških galerija, kao da diluju drogu.

Ta knjiga bila je Vejvejev pokušaj da pokrene nezavisnu umetničku scenu u Kini i njegova reputacija buntovnika ubrzano je rasla. Veliku kontroverzu izazvao je njegov rad iz 1995. "Ispuštanje urne iz dinastije Han", fotografski triptih koji ga prikazuje kako razbija 2.000 godina staru ceremonijalnu vazu, podsmevajući se Mao Cedungovoj izjavi da je "jedini način da izgradimo novi svet, da uništimo stari".

Iako je zajedno sa švajcarskim arhitektama kuće Hercog i de Meron projektovao Pekinški nacionalni stadion, sada poznat kao "Ptičje gnezdo", odrekao se sopstvenog rada nazvavši Olimpijske igre "lažnim osmehom" koji prikriva brojne probleme u Kini.

Upitan da li ima satisfakciju makar u tome što je stvorio toliko monumentalno delo, da ga čak ni vlasti nemogu cenzurisati, odgovara da je naivno razmišljati tako o svom radu.

"Ta dela su i dalje pod kontrolom moćnih. To može biti država, može biti crkva, a može biti velika korporacija. Tako da, jeste, to je veliko delo, ali ne funkcioniše tako da možemo da ga slavimo", smatra on.

Kritika komercijalnog sveta

Čak i sada, šest godina od odlaska iz Kine, Aj oseća da ne može da pobegne uticaju te zemlje. U nedavnom dokumentarcu "Krunisanje" (Coronation), koji su tajno snimili njegovi prijatelji i saradnici u Vuhanu, prikazan je militantni odgovor Kine na izbijanje pandemije, ali ni festivali ni distributeri, prema njegovim rečima, ne žele da ga prikazuju, plašeći se suprotstavljanja kineskim vlastima.

"Selektori festivala u Veneciji, Njujorku, Hong Kongu i onlajn distributeri poput Amazona i Netfliksa - svi su mi rekli da im se film dopada i da ne mogu da veruju da je moguće snimiti tako nešto. A opet, svi su ga odbili. Zašto su doneli takvu odluku? Zato što moraju da izračunaju šta je to što gube, ako prihvate ovaj film. 

Kina je postala broj jedan na filmskom tržištu i prevazišla je i Sjedinjene Američke Države. Holivud menja replike, čak i cele priče, kako bi udovoljio tom tržištu. Živimo u potpuno komercijalnom svetu. Ne možemo ni da zamislimo da ljudska prava, sloboda govora i dalje imaju neku vrednost u ovom čovečanstvu. To su sada samo monete za potkusurivanje. To je nešto što sam morao da prihvatim i drago mi je zbog toga samo utoliko, što to znači da je moj rad i te kako relevantan", kaže on.

Tapeta kao umetničko delo

Vejvej je shvatio da njegova odbojnost prema slikarstvu nosi sa sobom problematičnu posledicu. Bez slika bi zidovi na njegovim izložbama bili uglavnom potpuno prazni, jer se uglavnom bavi skulpturama i instalacijama. Onda se prisetio novina kojima je njegova porodica lepila zidove njihovog podzemnog doma i otkrio tapete kao medijum.  One su ubrzo postale ključni deo njegovih izložbi, a nedavno je dizajnirao tapete pod nazivom "Odiseja" koje prikazuju svetsku izbegličku krizu kroz friz u grčko-rimskom stilu.

"Tapete se dugo koriste za pokrivanje zidova, obično samo radi dekoracije, ali reflektuju i status, ukus i kulturu. Volim da pravim tapete, jer one odmah menjaju okruženje", smatra umetnik.

Ipak, njegova dela koja ne kritikuju samo Kinu, nego i celi svet, izuzetno su tražena i galerije se otimaju oko toga koja će pre izložiti njegove radove.

Izložba "Trag" koja je nedavno otvorena u Los Anđelesu, prikazuje njegovu tapetu pod nazivom "Životinja koja liči na lamu, a zapravo je alpaka". Patern na njoj je sačinjen od ilustrovanih simbola nadgledanja - lisica i kamera za nadzor – kao i malih slika alpake, maskote slobodnog govora u kineskoj internet kulturi i logoa društvene mreže Tviter.

EPA/Filip Singer

To je dugo bila njegova glavna platforma zahvaljujući kojoj je informisao javnost o onome što nisu mogli da čuju u medijima koji su pod kontrolom države, ali se njegova ljubav prema njoj ugasila, nakon što je otkriveno da sada na njoj ima i mnogo lažnih naloga koji služe režimu.

"Mislio sam da će društvene mreže biti plodno tle za slobodu govora i da će nam pomoći da bolje štitimo ljudska prava. To nije tačno jer su čak i one u vlasništvu velikih kompanija. Jasno, dozvoliće ono što im se sviđa i zabraniti ono što im se ne sviđa", kaže on.

Centralno delo izložbe "Trag" je serija monumentalnih portreta zatvorenika savesti iz celog sveta, sačinjenih od još jednog medijuma koji je Aj učinio svojim: Lego kockica.

"I Rembrant bi slagao Lego"

"Lego je drugi jezik. To nije slika, nije skulptura i nije instalacija. Izgleda dvodimenzionalno, a zapravo ima tri dimenzije", kaže on.

Na ideju je došao dok je bio u kućnom pritvoru u Kini 2014. tražeći način da stvara dela, koja bi mogla da reprodukuju njegovi saradnici u inostranstvu.

EPA/VALENTIN FLAURAUD

"Lego mi je omogućio da osmislim jasan dizajn, koji će konstruktor ispratiti. Digitalno je precizan, tako da ni po čemu nije različit od takozvanog originala. Lego uništava ideju originalnosti, što se meni dopada. Uvek su mi se sviđala umetnička dela koja ne moraju da prave sami umetnici. Samo ideja potiče od umetnika. Što je rad lakše napraviti, to je on bolji. Mislim da Lego nije ni po čemu drugačiji od Rembrantovih i Van Gogovih slika. Da su danas živi, obožavali bi da se igraju Lego kockama“, smatra on.

I nakon decenija borbe protiv represije, Aj je optimista, u svetu koji pokušava da ga učini pesimistom.

"Ja ne mislim da je svet loš, samo je pokvaren. Duhovno je potpuno pokvaren, a život je kratak. Možeš da budeš pokvaren do smrti, bez problema. Ali uvek postoje borci, branioci i vojnici. Ako ste borac, ne treba da se plašite da ćete zaraditi ožiljak na licu, povrediti se ili postati invalid - jer, znate, to je priroda borbe", kaže on.

Njegovi memoari "1.000 godina radosti i tuga" trebalo bi da ugledaju svetlo dana 2. novembra.