Melodrama "Da krenemo ispočetka" konačno na daskama Madlenijanuma

U Operi i teatru Madlenianum posle dužeg vremena nas očekuje jedna dramska premijera, tačnije melodrama. Tekst "Da krenemo ispočetka", najigranijeg i najprevođenijeg francuskog autora Erik-Emanuela Šmita, u prevodu Nikole Bjelića, režira Andrea-Ada Lazić, kojoj je ovo treći komad koji režira po tekstovima ovog zanimljivog savremenog autora. 

Komad "Da krenemo ispočetka" premijerno će biti izveden na Velikoj sceni Madlenijanuma 1. oktobra, dok je prva repriza 2. oktobra, a druga 8. oktobra. Predstava prati jednog šezdesetogodišnjeg, uspešnog naučnika i Nobelovca Aleksandra (Slavko Štimac) koji se vraća u svoju staru kuću i tamo zatiče sebe iz mladosti (Ljubomir Bulajić) u danu koji je bio presudan za neke važne životne odluke. Prošlost i sadašnjost se susreću, a Aleksandar se pita da li je dobro odabrao. 

U ulogama žena koje su bile bitne za ovu odluku su: Branka Petrić, Lana Karaklajić, Tamara Aleksić, Nadežda Jakovljević i Natalija Vlahović. Ada je okupila proverenu ekipu bliskih saradnika: dramaturga Draganu Bošković, scenografa Nikolu Nikolića, kostimografa Jelenu Stokuću, kompozitora Andriju Pavlovića, Ivica Klemenc je saradnik za scenski pokret, dok je Milica Janketić radila scenski govor, a Srđan Jovanović je dizajner svetla. 

Promo

"Za ljudsku dušu je važno uvek ostati mlad. U režiji obožavam da se poigravam 'magijskim realizmom', jer smatram da ono što čovek vidi okom nije jedina realnost koja nas okružuje. U drami 'Da krenemo ispočetka' me je jako privuklo pitanje koje nas, verujem, sve muči, a to je - da imamo šansu da vratimo vreme, da li bismo nešto drugačije uradili u životu, i da li bi nas to odvelo do drugačijeg ishoda, ili je struktura naše ličnosti već odredila put kojim idemo?", kaže rediteljka predstave Ada Lazić.

Da li je čovek slobodan da sam pravi izbore, ili mu sudbina nameće put kojim će ići? Koliko nas protok vremena i iskustvo, koje nam je dato menja? Da li bismo mogli da utičemo na njegov tok i posledice naših izbora, pitanja su koja razmatra ovaj komad.

Filozof, romanopisac, pripovedač, pozorišni i filmski reditelj, ali pre i iznad svega dramaturg, savremeni francuski pisac Erik-Emanuel Šmit rođeni je Francuz, a sada živi na relaciji Brisel-Pariz. Odrastao u porodici profesora fizičkog vaspitanja i uspešnih sportista, već u detinjstvu Šmit oseća veliku ljubav prema muzici i veoma rano počinje da svira klavir. Pozorište postaje njegova životna strast i on kao dete odlučuje da se posveti pozorištu u ulozi dramskog pisca. U pozorište se zaljubio kao osmogodišnjak, kada ga je majka odvela da gleda čuvenu dramu Sirano de Beržerak Edmona Rostana, sa Žanom Mareom u naslovnoj ulozi. 

Ipak, Šmit se nije odmah bavio pozorištem i pisanjem, prvo je završio studije filozofije, kratko je bio profesor filozofije u gimnaziji i na univerzitetu. Već na studijama, baveći se problemom postojanja Boga iz ugla različitih filozofa i filozofskih škola Šmit, odgajan u porodici ateista, polako počinje da se pita o suštini života i mogućnosti postojanja Boga, udaljujući se od ateizma, a približavajući se na taj način sve više agnostičkom mišljenju, po kome nije moguće pouzdano utvrditi da li Bog postoji ili ne, budući da dokazivog (sa)znanja o tome nema. Ali jedne mistične noći, doživljava prosvetljenje koje ga usmerava ka pisanju. Ta noć se dogodila prilikom posete pustinji Sahari, kada se u planinskom masivu Hogar na jugu Alžira Šmit izgubio i proveo noć sam pod zvezdanim nebom. To iskustvo će odlučujuće uticati na život i rad mladog profesora filozofije, o čemu Šmit piše u predgovoru svoje knjige "Moja Jevanđelja":

"Umesto da upadnem u paniku, opružen pod nebom koje mi nudi zvezde velike poput jabuka, osetio sam nešto sasvim suprotno strahu: poverenje. Tokom te vatrene noći, doživeo sam mistično iskustvo, susret sa transcendentnim Bogom koji me je umirio, koji me je uputio, i koji mi je dao takvu snagu čiji izvor nisam mogao da budem ja sam. Ujutru, kao trag, kao beleg, utisnuta u najintimnijem delu mene, nalazila se vera. Poklon. Milost. Oduševljenje. Mogao sam da umrem sa verom, ili da živim sa verom".

Promo

Ubrzo nakon tog mističnog iskustva, Šmit piše svoj prvi književni tekst, dramu "Valonjska noć", koja će premijerno biti izvedena i objavljena 1991. godine. Nakon velikog uspeha drugog komada, "Posetilac", koji će mu doneti Molijerovu nagradu za najboljeg autora, kao i Molijerove nagrade za pozorišno otkriće i za najbolju predstavu u privatnom pozorištu u toj godini, Šmit napušta univerzitetsku karijeru i posvećuje se pisanju, najpre drama, a ubrzo potom i romana i priča. Šmit je veoma plodan pisac. U anketi francuskog časopisa Lire Šmitov roman-monodrama "Oskar i gospođa u ružičastom mantilu" je, zajedno sa Biblijom, "Malim princem" i "Tri musketara", uvršten u dela koja su promenila život čitalaca-učesnika ankete. "Oskar i gospođa u ružičastom mantilu" je jedino delo van engleskog govornog područja koje se našlo među 15 najčitanijih knjiga na listi bestselera Njujork tajmsa.

Osim svojih dela, Šmit je uradio i nekoliko adaptacija za pozorište, prevoda za operu, scenarija za filmove i serije, a režirao je i dva filma po svojim delima. Takođe, veliki deo njegovih narativnih dela pisano je u prvom licu sa namerom da se postave na scenu, pa ih često i sam izvodi. Interesantno je navesti da je Fondacija Ane Frank izabrala Šmita da uradi novu adaptaciju Dnevnika Ane Frank za pozorište. Nakon što je uradio adaptaciju 2012, a pošto nijedno pozorište kom ju je ponudio nije bilo zainteresovano za izvođenje ovog dela, Šmit je 2012. kupio u Parizu pozorište Riv-Goš, i okupio ekipu glumaca i reditelja sa kojima od tada radi praizvođenja svojih dela, kao i dela autora sa kojima oseća književnu srodnost.

Svojim književnim stvaralaštvom, za koje je dobio veliki broj nagrada i priznanja u Francuskoj i van nje, od kojih je najznačajnija svakako Velika nagrada Francuske akademije za celokupno pozorišno delo 2001, Gonkurova nagrada za novelu 2010, izbor u Belgijsku kraljevsku akademiju francuskog jezika i književnosti 2012, kao i 2016. izbor u žiri za čuvenu Gonkurovu nagradu, Šmit se veoma brzo smestio u sam vrh francuske književnosti i postao izučavan u školama i na univerzitetima širom sveta kao jedan od retkih savremenih klasika, pridobivši istovremeno naklonost i pohvale i kritike i publike.

Njegove drame su filozofske, jer u svakoj od njih on postavlja određeni filozofski problem, a osnovni problem koji postavlja jeste pitanje "ljudske sudbine", odnosno položaja čoveka u svetu. 

"Pišem pozorišne komade kako bih razmišljao sa pričama i likovima. Ne pronalazim nužno rešenja, ali formulišem misteriju i produbljujem je", kaže Šmit.

U njegovim delima vera je veoma prisutna. Za njega, "Bog je onaj minimum koji je prisutan u svakom čoveku u obliku pitanja. Potreba za odgovorom ne sme da učini da zaboravimo na postojanje pitanja. Naš odgovor je samo jedan među odgovorima, ne i istina. Verovati ne znači znati. Verovati znači ukazati poverenje. Verovati znači pružiti poverenje svetu kada ga ne razumete. Verovati znači smatrati da je život veličanstven dar koji je u isti mah i dar smrti. Verovati znači misliti da univerzum nije apsurdan, već tajanstven", smatra Šmit i dodaje "ja sam pisac nade u jednom svetu lišenom nade".