Od "Slučaja Vinča" do "Čuvara formule": Kako je knjiga o akcidentu o kom se malo zna inspirisala Bjelogrlića

Film "Čuvari formule" Dragana Bjelogrlića imaće svetsku premijeru početkom avgusta na Filmskom festivalu u Lokarnu u Švajcarskoj. Film je rađen po knjizi "Slučaj Vinča" dr Gorana Milašinovića napisanoj po istinitom događaju iz 1958. godine kada se u Institutu Vinča dogodio nuklearni akcident. Tada je šestoro naučnika radilo na nuklearnom reaktoru i u roku od 24 sata od akcidenta transportovani su u Francusku gde im je urađena transplantacija koštane srži i to prva u istoriji.

Pisac, kardiohirurg, dr Goran Milašinović za Euronews Srbija kaže da ga je niz paradoksa u tom slučaju najviše privukao da napiše knjigu.

"Prvo, da je reč o prvoj transplantaciji, a da mi u medicini o tome vrlo malo znamo. Inače, Nobelovu nagradu za transplantaciju koštane srži dobio je američki hirurg, a ne dr Mateo koji je učestvovao u ovoj operaciji 1958. godine. Drugo, o tome se vrlo malo znalo i u našoj javnosti. Poneko ko je iz te generacije pamti da je postojala jedna vest o ozračenima, ali sem malog dokumentarnog filma na tu temu i par vesti, ništa posebno se nije znalo. Treća stvar je bila ta što je za današnje vreme to bila potpuno paradoksalna humanost francuskih građana koji su donirali koštanu srž našim atomistima izlažući svoj život u opasnost. Lekari koji su im predlagali uzimanje uzoraka koštane srži da bi spasili Jugoslovene su rekli: "Mi ne znamo da li ćete vi preživeti vađenje koštane srži, budući da to niko do sada nije uradio", rekako je Milašinović.

Kaže da su mu se sve te stvari činile kao dobra književna tema, a uz to, nije ništa pouzdano mogao da nađe o tim Francuzima. Dodaje da je znao samo njihova imena i prezimena, ali da je zapisa o svemu bilo malo. 

"To mi je pružalo šansu da se sam bavim njihovim karakterima, motivacijama i prosto da književnost uronim u jedan događaj koji je baziran na istinitom scenariju. Ja sam želeo da napravim nešto što je književnost, nije me zanimala dokumentaristika i zato sam želeo da sačuvam intimnost pre svega naših građana. Jedan od njih je dok sam pisao još bio živ, ali meni se činilo da nije previše zainteresovan da daje neke informacije. Čini mi se da su se oni osećali kao heroji medicine, budući da je to bila prva transplantacija koštane srži koja je uspela, ali i žrtve medicine, jer je reč o eksperimentu. Tada je napravljen ozbiljan eksperiment u medicini", navodi on.

Iako je bilo indicija da je do akcidenta došlo zbog eksperimenta koji se povezuje sa izradom atomske bombe, Milašinović kaže da ga je taj segment malo zanimao.

"Ja sam u ovom događaju našao nešto što mislim da je tema koja može da zanima čitavo čovečanstvo - a to je humanost. Mislim da je gospodin Bjelogrlić takođe pronašao tu sveprisutnost humanosti kao glavnu motivaciju da po toj knjizi pravi film. Kad je reč o tome da li se bomba pravila ili ne, Bjelogrlić je u tome pronašao nešto, što jete zahtev filmske industrije, a to je da se napravi narativ koji će držati pažnju i koji će skrenuti na neki način sa jednog melodramatskog događaja na jedan polu-trilerski u vezi sa bombom. Ja to razumem", kaže on.

Milašinović dodaje da je njegovo rešenje bilo da uz jedan melodramski događaj, gde su svi ugroženi i svi umiru, a zatim bivaju spaseni, napravi i neobičnu ljubavnu priču u bolnici. 

"Ipak, sve vreme sam imao strah da tekst ne bude melodramatičan i površan. Zbog toga je u filmu mnogo više prostora dato bombi, nego u romanu. Ja mislim da će publiku, pogotovo svetsku, manje zanimati da li je Jugoslavija pravila atomsku bombu ili nije, od toga da se u Parizu 1958. godine dogodila humanost koja danas ne postoji. Nama je to toliko potrebno u današnje vreme, budući da smo opet pred izazovima. Mislim da bolji trenutak, na žalost, nije mogao da se dogodi za ovu temu, budući da sad imamo vrlo sličnu opasnost koju smo imali 1958. godine da ceo svet sklizne u neku atomsku katastrofu", kaže.

Dragan Bjelogrlić pročitao je Milašinovićevu knjigu "Rascepi" u kojoj se takođe pominje slučaj u Vinči i tako je, objašnjava, sve krenulo.

"Slučaj Vinča nikada ne bi nastala da se gospodin Bjelogrlić nije zainteresovao za "Rascepi". To je bio prvi roman koji sam napisao 2011. na temu ovog događaja koji je imao više slojeva i u nekom stilskom smislu bio postmoderni roman i kad je on pročitao taj roman preko jednog našeg zajedničkog prijatelja. Prvi put smo se videli 2015. godine, a rad na scenariju trajao je barem pet ili šest godina. Stalno smo razmišljali o tome koliki udeo u scenariju treba dati bombi, događajima u Jugoslaviji, politici i svim tim okolnostima, a koliko samoj humanosti i kako to napraviti. Dragan je rekao: 'Mene zanima taj tok iz "Rascepa" u kom se radi samo o Vinči i ja sam onda došao na ideju da sam istovremeno promenio izdavača i morao da štampam taj roman kod novog izdavača i došao na ideju da izostavim one delove iz romana koji se nisu ticali samo bombe. Napisao sam jedan krajnje realističan roman, koji se bavi isključivo temom i tako je nastao "Slučaj Vinča". To je zanimljiva interakcija između filma i književnosti - uobičajeno je da književnost inicira film, a ovde se dogodilo da film u nastanku inicira književnost i to se po prvi put dogodilo", kaže.

U jednom intervjuu je rekao da kada je video prvu verziju scenarija, rekao je: "Ovo ništa ne valja".

"Dragan je od početka bio zainteresovan za tu temu. Shvatili smo da mi moramo da napravimo nešto što je film koji prevazilazi naše prostore, dakle da mora da bude francusko-srpska koprodukcija, da likove koji su bili Francuzi, moraju da igraju Francuzi, dakle, da moramo da imamo utisak o stvarnosti tog događaja, a ne neke naše verzije tog događaja, što nije lako. Mislim da je i za Dragana to bio veliki izazov i ne znam da li u svojoj bogatoj karijeri imao veći izazov od ovog filma", objašnjava.

Kaže da je Vuk Ršumović pisao scenario i on je uglavnom radio po uputstvima Bjelogrlića, dok je Milašinović tu bio kao saradnik, koji je davao svoje mišljenje. 

"Gospodin Bjelogrlić je svaku moju sugestiju vrlo ozbiljno prihvatao. Istovremeno je radio i druge svoje projekte "Tomu", "Senke nad Balkanom", gde je ostavljao po godinu dana scenario i to je bila prilika za mene da radim. Ja nisam pisac scenarija, to ima svoja pravila, ali sam imao ideju kako bi to trebalo da bude i tu smo se stalno sučeljavali i na kraju januara prošle godine smo došli do scenarija koji smo mogli svi da potpišemo", kaže.

Navodi da je gledao film i da on odgovara toj nekoj zajedničkoj želji da težište bude na humanosti i Francuzima, a da istovremeno film ima jedan zanimljiv deo u vezi sa pravljenjem atomske bombe.

"Ako me pitate da li se zaista pravila bomba u Jugoslaviji, to danas ne može niko da vam kaže. Ja sam godinu dana istraživao dokument u vezi sa Vinčom, pre nego što sam počeo da pišem. Možete u nekim dokumentima da nađete čak SDPR, našu čuvenu filmu za izvoz oružja, da vidite da postoje neke formule koje su ostale, koje se povezuju sa atomskom bombom, i to su jedini tragovi koje je danas moguće naći. Ono što je sigurno da je naučni institut koji je Pavle Savić tada prestao da vodi, jer ga je Državna bezbednost sklonila sa mesta direktora. On nije dozvoljavao da se u jednoj naučnoj ustanovi pravi atomska bomba", dodaje.

Kaže da postoje neke infomacije o ovoj temi, ali da su one nepotpune.

"Reč je o 1958. godini. Tito je već 1960. počeo da se bavi Nesvrstanima i tada niste mogli da budete Nesvrstani, a da u svom dvorištu pravite atomsku bombu. Dakle, bilo je ideja o atomskoj bombi, čitao sam transkripte između Đilasa, Rankovića i Tita 1951. i 1952. godine i Đilas je bio najveći zagovornik ideje da Jugoslavija treba da napravi atomsku bombu da bi se odbranila od svih mogućih neprijatelja. Međutim, do kraja tog projekta se nikada nije došlo, ali ja mislim da je glavni razlog politički. To znači da je politika nesvrstanosti bila u koliziji sa idejom bilo kakve agresivne politike poput atomske bombe", kaže.

Na kraju razogovora za Euronews Srbija Milašinović kaže da će pokušati da prisustvuje premijeri filma o Vinči. 

"Naravno, za jednog pisca čini mi se da ne postoji veća nagrada i sreća a to je da mu se roman nađe na filmu. Nama kao bićima nije dovoljna reč - mi u toj komunikaciji i shvatanju sveta trebamo i auditivni i vizuelni deo. Dakle, nije dovoljna književnost, treba nam i slika. Veliko je pitanje šta je važnije, ali definitivno je da film povećava interesovanje i za roman. Lokarno je inače, A klasa za nezavisnu produkciju i biće prikazano samo 17 filmova - dva dnevno. "Čuvari formule" biće prikazani u večernjem terminu u pola dvanaest, dakle vrlo svečani termin i trenutak ispred 8.000 gledalaca. To je veliko priznanje za rad gospodina Bjelogrlića, a mislim i veliki ponos za našu državu", rekao je Milašinović.